Судбинска

Јутро,прохладно али сунчано.Велика дневна соба са стакленим зидовима пропуштала довољно светлости за фебруарско јутро.Било му је неодољиво пријатно међу књигама,старим орманима,старинским намештајем…Поранили су са испијањем прве кафе.Тета Драгица их је окупила да им исприча своју причу,причу коју је ћутала четрдесет и више година.Само је она седела у удобној кожној фотељи и као да се присећа,испијала чај и ћутала.Само их је повремено погледала по реду.Андреј је седео на троножцу,додуше имао је удобан подметач.До њега Андреа,мали Миша код Марије у крилу,наслонио је главу на њене груди и дремуцкао.Није био више мали али је волео да се мази са мамом,и сваку прилику је користио.Тета Драгица је била професор књижевности некада,тако да су Андреја занимали наслови књига,колико је са ове даљине успео да их прочита.

Било је неодољиво топло,неодољиво пријатно,мирно,неодољива тишина у овој соби.

-Видите децо моја,шта је судбина.Можда ви у то не верујете,али погледајте,чак и када се ништа не дешава у нашим животима неко на небу планира,смишља,доводи људе једне другима на исту стазу.Спустила је шољу са чајем на сточић,скинула наочаре,и на трен склопила уморне очи.Осећала се туга у њеној души,преголема.

Погледала је Андреја на трен само.Како је све ово дивно испланирано,чудо једно.Тај твој друг Мићко се разболео,морао је да замоли тебе да допутујеш овде да средиш те рачунаре Марији.Да би могао да дођеш био си на боловању,насмешила се,надам се да те није болело толико.Моја ћерка је тада била далеко.Чудно је да је нестао тај ваш интернет,па си морао да останеш још један дан.Онда сте морали да нађете неки тамо део да оправите један стари рачунар за резерву а нисте морали.Онда си морао да останеш још један дан због те изложбе.Јел тако беше?Онда се мом детету покварио ауто баш пред Маријиним вратима.Пошто се познају од малена помислила је да прво сврати да се поздраве,пре него позове мајстора.

Како јој је то професионална деформација,одмах је приметила да тебе нешто боли.Па сте отишли сви на вечеру у Аква Дорију непланирано.И баш је наставило да те боли,отишли до колеге њеног,који ти је потражио здравствену да види има ли шта уписано.Андреја је узела књижицу,погледала случајно,и одмах укапирала да јој је мајка живела у том крају и познавала некога са тим презименом…ето.

Сви смо се ућутали,све је било истина од речи до речи.

Причај ми о стрицу,од када сам ушла на тај воз нисам више чула о њему ништа.

-Па,овако,мајка ми је причала о Вама пуно

-Да пређемо на ти молим те

-Мајка кеже да си била права лепотица.Када те испратио на станицу,стриц се вратио кући,узео сако,обуо ципеле,уместо пертли везао их жицом и отишао.Тек касније се јавио да је у Милешеву,запослио се,оженио конобарицом неком коју није волео.Добио две близнакиње,Једни је Бог узео после пар дана.То је схватио као казну за оно што је урадио,пропио се,супруга му правила пакао од живота,и окретао сам од нервозе шољицу у руци,и умро је млад,четрдесет пет је имао.

-Значи ни мајка није знала.Када ме је Мома одвео код свог друга доктора,овај није урадио ништа,само смо то нас двоје знали.Вратила сам се својима овде и родила ћерку,Андреу.Нисам му се јављала,није ме тражио.Можда не би осећао толику кривицу да је знао,али касно је сада за све то.Ви децо,памет у главу.

-Значи ово је твоја сестра.Погледали смо се,онако…као када нађеш неког свог изгубљеног у времену.

-Имате чак и иста имена,Андреј и Андреа.

-Како су твоји,причај ми мало.Не личиш на њих,више личиш на бака Десу,мамину мајку.Није ни чудо.Кажу генетичари да смо повезани са 128-оро својих предака.Мушка деца настављају бакин задатак са мамине стране,а женска деца бакин са очеве стране.Моја ћера више личи на твоје него ти.Имали смо о чему да причамо сатима.

И тако,стекох нове рођаке,нове пријатеље.

moji-preci

Прође дан

Просторија у којој сам се нашао била је пространа,пуно фотографија по зидовима,где год је било слободног места шепурила се саксија са неким цвећем.Млада,лепа жена седела је окренута ка мушкарцу обученом у белу кошуљу,на крагни је имала везене цветиће црне боје,елегантне панталоне,браон кожне ципеле,лепо је сложио и кожни каиш исте боје,на руци сат.Опуштено и мирно,поред велике гужве око њих,причали су тихо.Разговарали су са осмехом тек повремено.На сточићу поред њих кафа и минерална вода.Он је у руци скоро сакривено држао бројаницу,и лагано је вртео под прстима.Као да је у паузи разговора шапутао неку своју молитву,са мислима далеко од овог метежа и гужве.Шетао се даљинама до који је пут само он познавао.До сада.Сада га је почео делити са Маријом.Били су далеко од осталог света.Одавно су обоје пустили све од себе што их је држало,лажни осмеси,лажни пријатељи,лажни партнери,лажне вредности…

Више нису могли да се приклоне већини “са лажним сјајем у очима”

Уместо за привид лепоте,за истинском лепотом почели су да трагају.

Постоји прича о томе како се хватају мали мајмунчићи : напуни се ретко плетена копра воћем и затвори се.Корпа има мали отвор са стране кроз који мајмунчић може да провуче рукицу.И увек уради то.Мајмунчић дође до корпе и пошто не може да издржи,радознао је гурне рукицу унутра и ухвати воћкицу.Онда схвати да је рукица заглављена.Он вуче,цима уплашено,убеђен да га неко изнутра држи,не пушта га.када ловци дођу већ је касно да испусти плод,а тек се тога сада сетио.Превише касно,и остаје заувек заробљен.Њих двоје су пустили из своје душе све оно што их је везивало,ометало,спутавало да крену напред.Марија и Андреј су се срели случајно,ако случај постоји наравно.И ево већ је он четврти дан овде,и сада уживају у овој изложби.Он је њој учинио велику услугу,а дотле се нису знали,сада му она врећа доброту за доброту.

Издвајала се из ове гомиле народа,полупијаног,прегласног,глупирали су се лудирали.Имали су на лицима извештачене осмехе,говорили празне речи…Они који су на другачијем путу то лако препознају.Обоје су у животу пролазили кроз безбројне издаје,остављања,лажи,манипулација.Али нису окривљивали никога због тога,осим себе.Знали су да одговор на свако питање постоји,можда само није време да се разуме одговор.

Не,није постојала симпатија између њих двоје.Од првог трена он је њу гледао другачије него остали људи.Није јој загледао груди,колена,већ осмех,очи.Додуше она груди и колена није ни истицала,а била је лепа,кад вам кажем.Некако су једно у другом пронашли неку енергију која их је обнављала.

Ваљда су дохватили оно што други нису могли,или желели нису.Устали су из мрака.Упустили су се у борбу за доброту против оваквог света,иако нигде ослонац нису наилазили.

Онда су ушли неки људи.Две жене и три мушкарца.Мушкарци су већ били припити.Једну је одмах препознао.Допутовали су заједно аутобусом из Престонице.Случајно заједну ушлу у градски бус,четворка,па опет пресели у тројку код позоришта.Већ је посумњала да је прати.Када су заједно ушли у “осам тамбураша” и он одшетао до стола где га је чекао неки човек,почело је да је копка ко је овај човек.Причали су неких пола сата,онда је човек који га је чекао отишао.Чим је остао сам устала је и питала да ли је слободно,и почела причу о судбини,ето путеви им се сударају целог дана.Флертовала је видно,али га није занимало очигледно чим је брзо отишла,вероватно му срце није слободно.и није било,дао га је једној жени која није била овде,али Њено се присуство осећало.Никада није погледао другу,ни из радозналости.Није тако васпитаван.И ево је сада опет.

Изложба је била скоро приватна,Марија је послала само пар порука драгим људима,али брзо су је напунили неки непознати људи.

Један од припитих је пажљиво загледао фотографије,мрштио се,причао нешто,објашњавао рукама…али изгледа никоме то није било важно.

Старија ,баш дама,пришла је Марији и Андреју,

-Добро вече Марија,познавaле су се очито.Волела бих да купим пар фотографија,да понесем мужу,све више га чежње хвата за нашом природом.За шумским јагодама,караманкама.

-Не знам тета Гоцо,питајте Андреја,фотографије су његове.

Андреј је устао,замолио госпођу да седне,придржао јој је столицу,објаснио јој је ко је,зашто је овде,захваљујући Марији.

-Само Ви одаберите фотографије,нису на продају,али јесу на поклон,ближи се 8. март,дозволићете ми да вас обрадујем,само покажите коју желите и устао.Устао је таман да чује припитог господина како прича:Ово није фотографија,ово није уметност,шта је ово,ово је једино добро за пољопривредни сајам,ови сеоски мотиви,планинчине неке,реке,глупости.Овде нема снова,маште,импресије,нежности,идеализма,патње,бола на сликама.А уметност је управо то.Естетски потенијал раван нули,ма какви у минусу је.која будала је ово радила

Насмешио се Андреј,ја сам та будала.

-Где ти је овде колористична слобода,интуиција,синтеза стварног и нестварног?

-Нема,опростите ми,на неукости.

-Уметник је генијалац,он види свет другачије него остали,а код тебе је све накако просто,обично.Ево видиш ову траву са капљицама,ја бих обојио капљице у црно.

-Можда када би уметник био пијан,луд или има температуру.Ја не бих ипак.

Тета Гоца је помислила да је свађа,али видела је да Андреј влада ситуацијом.

-Ево,сине ја бих ову и ову,и ову.Андреј је поскидао све са зидова и још неколико по свом избору.Извукао их из рамова,ставио у коверту велику и предао госпођи.

-Извини,колико кошта фотографија,ухватио га за руку припити човек.

-Ништа,поклањамо онима којима се свиђају.

-Али инсистирам да купим једну.

Марија га је познавала јер га је позвала по имену.

-Прошлог пута те нисам избацила напољу,али сада нећу пропустити прилику,веруј ми.

Сви су се ућутали,али нико није пришао Марији да помогне,нико осим Андреја,мене и тета Гоце.

-Реци коју ћеш и одлази.

-Баш ову са капљицама,али инсистирам да платим,отворио је новчаник,отишао до једне саксије са цвећем и спустио вероватно новац унутра.Андреј му је пружио фотографију,човек је узео и почео да је цепа.Андреушку је све ово забављало,није га љутило.

-Не бих могао да уништим нешто за шта нисам платио,и почео да се смеје.

-Хоћеш још једну,две…није проблем?

Вероватно је хтео да се шепури још мало,али чим је видео да Марија зове неког пожурио је да изађе.Жена коју је Андреј упознао на тврђави,вратила се,извинула се у име свих,и ставила му је нешто у длан док се руковала са њим.Осетио је да је визитка,вероватно.

Није ни погледао,згужвао је и бацио у корпу.

И тако…прође дан.

dsc03315-2

Исцепана фотографија

Дурска Балада

-Дедер отвори те књиге староставне да те једно приупитање приупитам,рече мој кум

-Оне књиге…знаш…што не мораш ни питање да поставиш,а одговор сам дође.

-Лепи мој куме,ти си мене са неким заменио,насмејах се.

-Звездочатање,звездоказаније,хајд овако да те питам,заглеаш ли се мало у то још увек,по некада?

-Не,ја чекам дан,када ћеш ми доћи са одговорима,без питања.

-Нема тога,нема да без правог питања,добијеш одговор који ће вредети.

-Све знаш од мене боље,а ипак ме запиткиваш,може ли се измерити икада радозналост твоја ?

-Јесам ли икада запиткивао без муке немерљиве ?

-Једном,када смо били мала деца ?

-Ти знаш чему мени те књиге служе,никада радозналости ради нису отворене.Са неких ствари не треба скидати прашину олако .

Тако ме молећиво погледао,тужно,да сам морао да раскинем договор са собом,привремено барем надам се.

-Запиткивај ,рекох !!!

-Не,не нећу,увек добијем одговор када ћутим,није баш да не знам шта да питам,али…

-Оооо насмејах се после пар минута разгледања по скривеним симболима.Тета,лепа црнка са дугом косом,и плавим очима.Удата… дозвољавам и себи и другима да направе корак у боље,у вредније.Да оставе иза себе муку неку преголему,али тек игре ради,то не.Али ово није била игра.Увек сам неговао у себи и етичку и релиогиозну страну,да бих досегао смисао,па ма како се питање бесмисленим чинило.Постоје људи који теку као река,без обзира на препреке,бране,обале зарасле,забрану судбине,и није их страх на томе путу.Све борећи се да стигну до друге реке,да заплове заједно.Такав је мој кум.Он свој сан мора да дохвати…срцем.Плаши га смо када се ништа не дешава,јер зна да тек после тога олуја у срцу долази која покида све оне снове које снева.И баш зато научио је да борити се мора са собом,и једина грешка коју могу да направим је да га саветујем да ради нешто што и други.Гурајући кроз живот један другог научили смо да не постоји немогуће.Да човек може све ако је то Богу нашем драго,због чега ће се осмехивати негде горе гледајући нас које воли.

Али ово,ово је било нешто што ће тешко проћи а да га не дотакне пад.Да ли је ово слободна воља,или судбина видећу.Они су се срели призивајући једно друго из свога карактера,срели су се баш у трену када су били најнесретнији у животу.У време када на кантар ставиш све своје успехе,поразе,па премераваш,као лош трговац,мало ставиш палац на један тас теразија,па се повучеш,осетиш се преварантом.Да ли лоше ствари се дешавају због судбине или због искушења којима смо подлегли а нисмо смели.Онај ко је одабрао царство коме ће се приволети више не треба да брине,тада је све готово.Е сада питање светли како загрљен направити корак ка вишем циљу,а не пасти.

Дучић каже “да је Љубав једина несрећа у коју човек добровољно срља”

Ова жена је у њему будила најбоље,што ни једна друга није.Она је била онај изгубљени део за којим је трагао као за Златним Гралом.

Познају се безброј година али тек од скора је нешто прорадило,па су обратили пажњу један на другог.Он никада преварио супругу није,ни Она мужа.Шта се то активирало,мучило га је.Када му је прошлог јула честитала рођендан,говорио је да су јој усне као…као мед у коме је додато слатко од трешања.И верујем му.Гледао сам и питао се шта он све може узети од живота у овим годинама.Шта може од ње да добије а да није бол?

Није је пожелео за “једнократну употребу” него за цео живот.Једнократна употреба је у славу рогатог то је знао.Зато се трудио да буде што даље од ње,није хтео да је доводи у искушење.Старац Тадеј рече “а сада ,када погледаш другу жену,која је по твом укусу,одмах си јој предао срце,отишло ти је срце за њом.”Лилит и Селена,стара прича.Лилит је лажљивица,преваранткиња за једну ноћ.Селена је ћутљива,стражар на капији Светлости.Анђео чувар,једини коме можемо ставити раме на главу да се исплачемо.Кажу да нема тела без Душе.Нити има душе без морала,доброте,лепоте.Тело без душе је мртвац.Пуно пута је мој кум кроз мрак ходао,да би светлост око њега све дуже трајала,бивала све јача,топлија.Знао је да мора напред и само напред.Приклонио се Божијем путу,није више могао да се уклопи у већину,отрованих привидним сновима,који су се играли цирконима у рукама а бисере остављали.Знао је да своје најближе мора да чува,штити молитвама,постом у тишини да нико не зна.Све добро што се у тишини створи има вредност немерљиву,јер се само врлине бележе,јели тако ?

И шта ја сада да му кажем?

Много тога,живот и људи око нас,зависи од нашег избора.

И тако,развели су се обоје.Запалили су неке ватрице непознате.Шест месеци су мучили себе,гонила их је кривица,да су направили нешто лоше.А онда се десило.Каже,било је као талас који те прими у наручје на обали,однесе далеко играјући се,час горе на небу смо,час у најплавије дубине чисте воде.Топло,чује се жубор песма…као да је први пут некога загрлио те ноћи.Сећаш се када смо били клинци па нас бака Цика одведе до винограда,а они румени и мирисни гроздови липарке,тамјанике већи од мене и тебе.Посматраш задивљено и онда уснама загризеш зрело зрно,ништа слађе од тада нисам осетио…до сада.Никада није до тада ни према коме био нежан.Следећег дана се она препала емоција,није ни сневала да љубав може да буде и лепа,па је почела да бежи,међутим сусрети су све чешћи.

Јесам ли срећан што му се ово десило,што је прошао кроз оволико боли? Јесам,како нисам.

Да ли бих и за себе пожелео нешто слично…више нисам сигуран.Ако икада дођем и ја на ред,хоћу ли бити храбар,хоћу ли имати вере,снаге,љубави ?

dsc09064-scetch