Буцка

Буцка

Елегантна,лепа лавица.Од оних жена којима је само осмех довољан да ти улепшају дан.Мирише на дечији сапун,уредна,педантна…на послу свима помаже,ради више него мушкарци.Последњих пар година се мало убуцкала,добро мало више.Али чак и то јој је лепо стајало.И била је предмет подсмеха на послу због тога.такви су људи,кажу.А не би требали такви да буду,верујем.Умели су да је расплачу када претерају са зезањем.Предлагали јој разноразне дијете,травке,таблетице.Све је сирота пробала али…слаба вајда,људи никада задовољни.Па нашта то личиш жено,погледај се…и расплачу је све чешће.Колега Белка јој је дао спасоносну идеју.Каже заљуби се,овако као ја,али несрећно.Патићеш,плакаћеш,туговаћеш,нећеш моћи да једеш и дотераћеш линију као ја.види ме,и лупкао се по стомаку.

Била је све тужнија,сваким новим даном.Муж је запоставио,деца су јој се смејала.Није јој лако верујем.

Синић сам ишао на контролу,да снимим поломљено ребарце,како је зарасло.У чекаоници само Буцка седи,сагнуте главе,погледа спуштеног у под,мисли одлутале далеко…једва је пронашла пут да се врати назад када сам је ословио.

-О,колега,шта ти ?

Објаснио сам јој,знала је,али није регистровала уопште.Никада не питам људе о болести,није пристојно.Некоме је лакше када подели муку,некима теже,ако неко жели да прича,слушам и не запиткивам.

-Хоћеш да уђеш са мном,молим те.Рећи ћу да си ми брат ако ти је непријатно.

-Ма,не брини него,чиними се,да сам видео твоје напољу.

-Да,деца гледају у телефоне,муж телефонира,кога брига за мене.

-Јеси ли ти добро,питао сам је.

-Не знам,видећу унутра.

Сестра је изашала,погледала нас двоје

-Хајде,ко ће први свеједно,коме се више жури?

Кад смо ушли доктор је држао у рукама моју и њену документацију.Прилично докторски замишљен.Ја још увек нисам знао о чему се ради.

Прво мене,брзо смо завршили.Погледао сам Буцку упитно,показала ми погледом да останем.

-Докторе јел може да остане мој колега,биће ми лакше некако.

-Може,наравно,насмејао се.

Гледао је у екран ултразвука,замишљено.Ништа није говорио.Позвао је још једну докторку да му се придружи.Почели су разговор на мени неразумљивом језику.Објашњавали нешто једно другом,консултовали се.Нешто овде не ваља помислио сам.Време се накако развукло,секунде све дуже трајале.Погледали су је ћутећи.Подигла је руку ка мени,па је спустила.Схватио сам шта жели.Када сам је ухватио за руку,стегла ме је свом својом муком.

Доктор је скинуо наочаре,удахнуо дубоко,није хтео или није могао да је у очи погледа.Ваљда се довољно суза нагледао у послу.

-Знате,морао је једном неко да проговори,тумор у стомаку,је величине дечије главице.Нисмо сигурни да ли је бенигни или малигни,без још неких тестова.Али под нож,мораћете што пре.

Плакала је,онако лежећи сузе су се котрљале низ образе па на бели јастук.Није пустила ни глас.Кад смо изашли рече

-Сви кажу да сам дебела,а нисам,али немој да им причаш молим те.Једва сам задржао сузе,нисам хтео због ње.

-Видиш да овде дијета није могла да помогне,видиш зашто сам оволика.

Шта да кажем осим,опрости.

Њен муж је телефонирао још увек када нас угледао померио се још пар корака да се разговор не чује,деца гледала у телефоне.

-Јели женче,јесу ли ти пронашли лопту у стомаку,кажем ја да је прогутала кошаркашку лопту.Покушао је да буде смешан,али…

-Јесу,јесу,нису сада имали време да је ваде,али следеће недеље сигурно.

И оде до апотеке сада већ сигурним кораком,као да се није десило ништа.

-Јели побро,рече ми њен муж,која сестра је радила унутра.

-Не,знам рекох нисам је загледао,баш.

-Па шта си гледао?

Шта да му кажем,да сам радио нешто што је требао он да ради.

-Има једна црнка,додуше удата,али вреди се потрудити мало око ње,веруј ми,можда дођеш на ред,ако будеш добар,ко зна.

-Знаш рекох,ја ни у апотеци не стојим у реду,такав сам,и одох негде да попијем еспресо,тако ми је требао.

Сунце је полако нестајало иза солитера,не пропустивши да проспе мало златне по Црници,са цркве Свете Тријице чуо се сат како откуцава,нисам бројао колико је сати,није ме време занимало.Бесконачно сам крушио кашичицом по шољици кафе иако не стављам шећер.Покушавао сам да средим мисли барем мало.О Боже,опрости,шта то радимо једни другима.Уместо да се узајамно спашавамо у овим временима,уништавамо једни друге.Колико ли је мој део кривице,вероватно бесконачно велик.Сва та трка,дионизијска борба за задовољствима.Отпутуј што даље,загрли лепотицу неку ( која на све личи само не на лепотицу ),стичи положај,стичи дивљења.Онда се сетиш да нема језера ни реке ни на крј света као поред твоје куће.Нема зеленије траве,лепшег дрвећа,слађих трешања него убраних са дрвета кога ти је дека засадио када си се родио.Нема ни лепше цурице,него оне са пегицама која ти се онако лепо осмехивала када сте кретали у први разред.Све ти је било припремљено,све теби намењено,али није имало коме…

И онда у оваквим тренуцима схватиш да мораш кренути од нуле.Снове мораш из почетка сневати,Али како,када смо целог живота трчали трку да уђемо у финале испуњених тамо неких жеља.Оно што нам је живот нудио никада нам није било довољно,а требало је.Чиме сам се то опчињавао до сада?

Каквим сам се жељама потчињавао.Зашто човек не узме оно што му је намењено,то је тако једноставно.

Она мала лепотица,малопре поменута,сада је већ негде далеко.Схватила је истину.ја сам наопаким путем кренуо.Орасположавали су ме,радовали ситни поклони,срећан на сат,два,дан,можда три…до новог поклона,нове играчке.Онај од јуче је већ заборављен.

А где је љубав?

Онда те овакав тужан и страшан дан,који је морао некада да се догоди,натера на разговор са собом,или ти неко недостаје толико да заглувиш за спољни свет.Љубави нема у привременим везама.Сви се као нешто заваравамо,лажемо…да је то љубав.Кажу да љубави нема,Али тек када прихватиш једно биће поред себе,смириш се,не луташ више,не лутају ти ни жеље ни мисли.И никада од ње не одустајеш.Кад гвиркаш около на све стране,то су само лоше копије праве.Фалсификати,лоши…али можда помислиш није лоша ни копија,а лоша је.Шта треба тражити у другој особи.Па ваљда нежност,благост,искреност,исто оно што и тој другој особи недостаје.Жеље су тако варљиве,мало скренеш мисли и добијеш ону тамнију страну,тамнију половну душе.И уместо да и себи и другој страни пробудиш оно најлепше добијеш мрак и таму.Брзоплето прокоцкаш све.Али како срести ону или оног који ће све снове оживети,питање је,како пронаћи тај пут у свим стазама које нас окружују?Једноставно изгледа.Ако си фин,биће ти сапутник фин,ако си веран,биће ти сапутник веран…ако се натрескаш у кафићу па ожениш неку исто тако припиту,ко ти је крив.Сам.

Такве ствари се ипак решавају осећањима,добротом,људскошћу,одрећи се нечовечног,лошег,неистинитог…такве ствари разум не познају,само емоције здраве,чисте.

Буцка,желим ти да оздравиш што пре.

 

20160404_183208
Мој Град

 

 

 

 

 

 

 

Немој сине,гледа дете

Година ратна,прва.Као да нису имали мучан већ живот сељацима је још само рат требао у свом дворишту.Пролеће је,треба изриљати баште,орезати лозу и шљиве ранке,треба садити кромпир да се мирно дочека зима.Нису још стигли немци до вде,тек у даљини би чули звук авиона који је грмео по небу,али га нису видели.Жмиркали су на мајском Сунцу,али нису их још видели.Слутили су да их чека мука голема,и бојали се за своје куће,породице.Тек што се завршио предходни велики рат,а већ се морало у други.И како сада ти да будеш вредан домаћин у свим тим мукама.Закуцаће нека војска на врата у поноћ и одвести мушке главе у непознато.Плакаће и они што остају и они што одлазе једнако тужно.

Али код нас је већи злотвор брат брату него непријатељ из даљине дошао.

Сви смо га звали Биба,од милоште ваљда.Једино се бака жалила на њега,каже не знате ви какве ја муке са њим патим,то баксуз,инаџија…Имао је од малена живот тежак.Као малог га мајка грешком спустила у врелу воду уместо у млаку када је хтала да га купа у дрвеном кориту,и једна нога је остала тако краћа.И дошао је већ поменути велики рат.Прадеду је затекао као воденичара у породичној воденици.Ваљда због ноге ни једна га војска није одвела са собом.Са ратом дође и глад,немаштина,отимачина.Нико није имао,ретко ко је и имао нешто за млевење.Слали су код деде своје супруге,снаје,ћерке по мало брашна.Деда је увек давао колико је могао али да и његови не остану гладни.Прошао је рат.Исти ти људи су говорили за њега да није мушкарац,јер ни једну снајку није одвео иза у собу.Говорили су да сам ја био на његовом месту,ееееееее.Јесте ал’ ниси,рекао бих ја.Деди је важније било да буде Човек него ишта друго.Није желео неком тамо нерођеном да ставља терет на леђа.Баш их је нервирало његово ћутање,то што се није бранио од њих.

Ноћ,мајска,топла,звездана,неко је лупао на вратима колибе.Деда Биба и брат деда Лала,отишли да насеку кола дрва.Нешто је узнемирило волове који су слободно пасли на ливади.Деда Лала је изашао напољу са секиром у руци,за сваки случај.Братанац њихов у кожном капуту се осврато около,онако инспекторски са рукама на леђима.

-Немој тако сине да радиш више,рече му деда,има овде звери,не дај Боже могао сам да дигнем руку на тебе из страха.

-Обуците се и пођите обојица у село…одмах рекао је званично,сав важан због петокраке на капи.

-Где ћемо сине у ово доба? Где ћемо волове ?

Добио је први шамар,па други.Гурао их је до села,ударао мучки,шутирао низ брдо.

-Где је застава стрико?

-Какву заставу тражиш сине,питали га онако изударани,крвави прљави стричеви.

-Сетићете се у затвору,ништа не брините.

Док су пролазили поред куће деда Драге,Биба је застао на тренутак,већ је са оном краћом ногом једва ходао.Дан је већ одмицао.Још један од безброј шамара је добио.

-Немој сине да нас више бијеш,и обрисао крв са усана,сачекај да прођемо,гледа дете.

-Па,шта нека гледа да види какву фамилију има.

-Гледа,па ће вратити сине мој лепи,тако то иде.

И вратио му је много касније,тако то иде ваљда.

неће вам се судити по вери коју исповедате,или по етикети коју носите,или према паролама које узвикујет,већ по делима вашим”

Боравили су у затвору пар дана,али никада нису признали где је застава краљева.Били су краљеви војници,верни краљу,само њему.Преврнули су све што су могли,завиривали су чак и у цвет тек процветале мушмуле,али нису нашли.

Када се рат завршио,деда је врло брзо купио 6 овце,питао баку идеш ли са мном,и отишао да чува овце у планину.Оставио је кућу на свог сина и рекао
-Мање ме плаше змијске очи,него неких људи овде…тако некако

Педесет година касније…

Опет у рано пролеће десило се суђено.Седео сам са мајком на басамцима пред кућом,пили кафу заједно.Сумрак је најлепше доба дана,али неко мора да ти га поквари.

Деда Драга је ушао у двориште,после педесет година.Већ је остарео,али тајна га је копкала.

-Добар дан ћерко,рече мојој мајци,здраво сине и хтео да ме помилује по глави,али сам се онако дивљачки тргао.У генетици имам и свешеника,и оних који су више волели кафану од куће,професора,директора школе,неке обичне,једноставне просте људе..на кога ли сам повукао да ми је знати јер ‘ладно сам могао да га уједем за руку.

-Бог ти помогао стрико,рече мајка,насмејавши се.Мајка је увек сваког лепо дочекала из фамилије чим је имала.Она јесте,али ја баш нисам изгледа ни на Њу.кафица,ракија,крену разговор полако.
-Знаш,нешто ме копка,рече.Никада нисам сазнао где је била та застава,а сигуран сам да је ту била.Све сам преврнуо али је нисам нашао.
Па ниси ни могао,мислим ја.Када су је донели у кућу,баба Цика је заплакала одмах.
-Грдни ви,навукосте зло на кућу.
Узела је заставу и ушила у јастучницу моје тета Љиље која се тада родила.И јесу све преврнули,причали ми после,али дете је мирно спавало,и нико се срећом није сетио ту да погледа.

Сестра моја се није мешала у разговор још увек.Сецкала је купус за салату,знам да није случајно изабрала баш највећи нож који смо имали у кући.

-Па? питала је моја сестра,па шта ако те копка.Да си био способан нашао би је.
-Па,кажите ми где је била.
‘оћу,али мало прекосутра мислим ја.
Да се договоримо,рекох,ти нама прво кажи зашто си их тако мучки тукао и малтретирао.Тишина баш уме да буде непријатна за оног који мора да ћути изгледа.И предуго траје кад човек нема одговор.
-Па знаш,био сам јачи,био сам млад
-Ајде,рекох па и ја сам јачи,и млађи,шта треба да те бијем овде,а имао бих и зашто.

Сестра је обрисала велики нож и ставила га испред њега,мало да га уплаши,и јесте.
-Кажи ми.
-Еј,бато није ти ово 45-а па да наређујеш,полако
Е,ту сам на деда Бибу
-Каква застава,не знам о чему причаш.
-Знао сам,и спремао се да оде,исти деда рече ми.
-Хоћеш да ти покажем да нисам,а.
И оде
-Никад ти нећу рећи.
Мало касније свратио је и деда Миле,комшија,радознао је био.Слутио је зашто је бивши батинаш дошао.Волео је некако да седи испод великог ораха.Попио би увек само једну малу ракијицу,ништа више.Испричасмо му шта је било.

-Их,требао си само мало да цимнеш раменом,онако мангупски да видимо шта би било.Одувек сам сањао да му се осветим,али ме је срећом прошло.Нема вајде од освете само отрујеш срце бадава.Има ко то регулише горе.И рекао ми је тада велику истину.

Умро је врло брзо,као да је предосећао.Да ли ме је било жао што му нисам рекао,не питајте ме!!!

 

DSC09054 бв

„О храбрости моја мала,шћућурена под белим руном…“

Кошава се блесавила целог дана,кажу мештани.Као да се заинатила против врабаца па им не дозвољава да мирно плове плавим небом.Залетала се изнад врхова борова,па се стрмоглаво спуштала ка реци,ту би мало одморила ,па напала Вељине тополе.Онако младице савијала их скоро до земље,па их пуштала да се на трен врате,лишће које је остало од јесени,разбацала га као сељак када баца отвореном шаком вештачко ђубриво по изниклој пшеници,бацала би лишће по коси дечице која су се враћала из школе са тешким торбама на леђима.

Снешка је чистила башту када је чула врисак.Угледала је жену и мушкарца како трче према првим кућама,и би радознала.Са њене десне стране дизао се густ дим,и би јој у трену нешто чудно.Погледала на сат на руци,време је ручку,помислила је,и кренула.

И застала од сцене пред очима.Жмиркала је да боље види,што од Сунца,што од дима око ње.Рада је била у средини велике ватре.Вероватно је и она чистила и запалила лом.Млада жена,али ништа није чула око себе.Снешка је скренула погле ка кући,ватра се полако приближавала,на само пар метара,али није била у дилеми ни делић секунде.Потрчала је ка Ради,чудно јој је било што су сви које је видела бежали од ње,вероватно се препали људи,ватра,крици,запомагање није сигурно било пријатно ни за слушање ни гледање.Застала на трен само да позове телефоном првог Радиног комшију да што пре дође.

А Рада….Рада се већ ућутала,ватра је полако освајала метра по метар до ње.Ватрени круг се полако затварао.Није видела излаз,није видела ни Снешку што од страха,што од густог дима.Била је кажу гадна жена.Дивљакуша права.Са свима у свађи,оговарала је,нападала,вређала,муж је давно дигао руке од ње,пустио је да ради шта хоће.Када би му се неко на њу жалио,само би слегао раменима.Волела је једино свога сина,и никога више.Сви су за њу били барабе,пропалице,ништаци…Снешки је дуговала неке паре десетак година,ни помишљала да врати,а ова је одмах притрчала у помоћ.Деки,њен комшија који је трчао чим га је Снешка позвала није говорио са њом годинама,мајку му је псовала.

И гледала је Рада ватру,пламене језичке,али није видела као у филму лица која су се злобно смејала,видела је све оне људе према којима није била добра,ћутећи су је посматрали само.

Деки и Снешка су стајали и чекали да ветар барем на трен стане и направи мали пролаз.

Први пут је то Снешка урадила у животу,ухватила Декија за руку и прошапутала,“Господе Исусе Христе,помилуј нас грешне” Сама је причала после да је први пут то урадила,чак ни молитву није знала.И ветар је стао,ватра се стишавала,ускочилу су унутра.Рада већ је била у уплакана, можда због страха,можда јој је живот прошао пред очима у том малом трену

-Бежите,бежите од мене,пустите ме да останем овде.

Знали су да имају само пар секунди пре него се кошава опет разбесни и потпали ватру.

Снешка је каже Деки,скочила и залепила јој шамар да је Рада пала.Пре него је дотакла земљу Деки је већ држао у рукама и искочили су сви из ватреног круга.

Кажу,да се никоме није извинула кад се опоравила,нико није ни очекивао верујем.Превише је била поносна да призна…да постоји Неко

 

 

 

Којим путем поћи ?

Рођењем добијамо дарове,свакоме по нешто,свакоме за своју посебност у овоме свету.Од малена слутиш да се разликујеш од друге деце,са првим признавањима родитеља,учитеља постане дете малкице уображено,моћно,пуно осетљивије него друга деца,после првог признања очекује се следеће,па следеће…

Још увек је то дете неоштећено,невино,чисто,има само једну жељу да што више људи то види.Али схватиш да и други имају дарове,и неку посебност.Неко ту одустане,неко запне мало више,онда и успе да буде примећено.Али онда дођу и неразумевања других,критике,па се човек осети мало другачије него раније.

И има два избора.Одустане од свега,ето нико ме не схвата,разуме,закопа своје дарове дубоко у неку јаму без дна.Или се приклони већини уметника око себе.Све надајући се,биће боље.Схватиће ме људи,наћи ће нешто вредно у овоме.Од критика бежимо,приклањамо се онима који нас хвале,дижу у небеса.И онда оно што ствараш постане нешто далеко од лепоте.Стварају се тужни радови,стихови,пресликамо нашу тужну стварност на своје дело.И не приметимо како нам живот постане тужан,празан,додуше наиђу коначно похвале,аплаузи,али то није то.

Теоретичари кажу да је уметник у обавези да ствара лепоту,о лепоти пише,пева,црта…да слави радост која се појави на лицима оних који уживају у твоме делу.

Е,сада то је тежи пут,јер далеко је мање тапшања по рамену,прво ће се појавити пар људи који у томе виде нешто вредно и лепо,па све више ако своје дарове наставиш да користиш дељењем оних дарова које си добио од Творца бесплатно,али под условом да величаш позитивно,душиугодно.

Тек тада ће душа бити излечена,неће патити,јер на крају због свог спасења све то и радиш.

Покишла ружа

Звонећи кедри Русије – књиге које су ме промениле

Нећу вас убеђивати да ли је ово истина,што у књигама пише,оставићу вама да одлучите.Са пуно људи сам о књигама разговарао,неки су прочитали и били захвални Анастазији,неки су се смејали,кажу глупости,неки нису ни обратили пажњу на то о чему сам причао.Тек мали труд улажем да поделим и вама.

Више о књигама и производима можете сазнати са сајта

Линк са емисије Здраво Живо :

Има на јутјубу прилично о Анастазији за радознале

“Слаби људи никада ништа не завршавају,слаби људи чекају да се све само од себе заврши” Тургењев

 

 

Или главни јунак једне књиге,дошао ми да се жали…

-Ставио си ме у причу,без мог знања,сада си ми дужан,да не заборавиш то !!!

-Пара немам,то знаш,Кажи како да намирим дуг,и нема проблема.

-Не волим што си тако помирљив,барем једном се супротстави,да забележим у калаендару тај дан.

Слегао сам раменима.

-Шалим се,треба ми услуга,сестрић ми има једну блесаву идеју,онако наполитанску,требају ми саучесници,једини ризик је лавор хладне воде на главу.

-Чије срце трба да сломимо овога пута,свидела ми се већ незнана идеја.

-Не треба да ломимо,треба два да саставимо опет.

-Шта ћу ја,да рецитујем Шантића,хаха ?

-Немој само Превера молим те,не треба нико да сече вене,већ да измамио неки сетни осмех,пар уздаха чежљивих и један опроштај.

-Па то је пуно,пун Месец ће за пар дана,можемо ли ми то?

-Сад озбиљно,замолио бих те да мало узмеш гитару у руке,и провежбамо,мало сам покушао синоћ и види,показао ми је крваве јагодице на руци.

-То не,а не не не…никако,могу да дубим на глави,жонглирам јабукама,али то ме не терај.

Чика Града му је био ујак,радио је највеће концерте у то време и са највећим групама,од Хајдучке чесме па на даље.Водао нас са собом стално.Два мала чупавца у свету који није њихов.Тугомир је био,како му и име каже,тужан дечак.Волео је да пише песме,свира,имао је свој свет где је мало ко од нас имао приступа.У жућкастом комбију где смо се нагурали путујући на концерт у Зајечар једном је засвирао своју песмицу.Познатом свирцу се засвиђала,замолио га да напише акорде као да га прате,засвирао је још једну,па још једну.Онда се појавила нова ЛП плоча у излогу робне куће једне познате групе.То нам је било прво велико разочерење у свет,у људе,у све.А2 и Б1 на тој плочи биле су његове песме,а “аутор” није био он.Али ваљда тај свет тако функционише.На време смо се склонили из свега тога.Али и дан данас ми је смешно како маји вршњаци скакућу на неке празне речи у њиховим песмама,уметника који једва стоје на ногама од алкохола.Али свако има право на избор.Ако је некоме то врхунац уметности и лепоте,нека…нека ужива.По мени појавом музичара на сцени са рогчићима на глави,нашминкани у свим најдречавијим бојама космоса…није више музика.И не слушам то више,врло ретко,Једино још Други Начин,С’ Времена На Време,акустичари могу да изазову неке емоције,топле.Музика и треба да те понесе негде на својим нотама,склопиш очи и полетиш.Мени треба да ми састави атоме које сам разбацао у току дана,да ме опусти.састави,одмори.Уз музику дишеш опуштено,завртиш лепе слике у својој машти.

Да могу да замислим пролеће на неком брегу.Благи ветар уз помоћ Сунца све око себе претвара у један велики инструмент.Свира сонату уз несебичну помоћ лишћа које лелуја,уз помоћ цвркута птица,жубора воде.Такве ноте милују свет око тебе,жбунове расцетале,птице у ваздуху,цвеће на ливади брже расте.Плава на небу постаје још плавља.Посматраш ластавице које пију воду из потока,капи се разлете као бисери.У даљини чујеш смех неке заљубљене девојке,јер само они који воле се смеју тако лепо,смех као песма.Таква мелодија улази у душу,опоравља човека.И тада душа запева и она,свет око тебе је лепши.Они који лажу да воле,издаје их осмех.

Али ипак,каже песник,да би упознао туђу душу мораш прво да се сетиш своје,да је пронађеш.Барем моја се не појављује на светло дана у оваквим данима.Обојица смо сеоска деца,не стидимо се тога.Генетика нам је од људи који су цели дан проводили на отвореном,под небом.Радили,мучили се,али и посматрали свет око себе.Учили од семена,од ветра,од кише.И све пажљиво записивали,можда ће некоме требати.Своје девојке,супруге су волели,грлили у паузи рада,у хладовини велике разгранате букве,испод зреле трешње или крушке,покрај кладенца са бистром,чистом,хладном водом.Цвет на дар је био довољан.Из такве генетике рађали се наивни,али добри људи.Друштво таквих људи му је највише и пријало.Неки други људи су за то време другачије радили,на неком другом крају света,не тако баш далеко.Излазило се по ресторанима,частиле се даме скупим вечерама,скупим поклонима,па правац хотелска соба,или задње седиште аута,свеједно да ли је дама слободна или није.Уложено је,мора да се одужи.Лаж,превара,скривање је постала свакодневница.

Жао ми је што сам временом постао овакав па препознам обману или неистину још пре него је изговорена.Али Тугомит је још увек веровао у доброту.Свака ружна реч га боли,ретко коме да су туђе мисли и туђе речи толико важне као њему,нигде веће кајање нисам спазио ако увреди некога него код њега увреде.

Сакупљао је сваког трена знања разноразна и није му било лакше,таложио разочарања у срцу,бригу,бол,тугу.Често се осећао усамљеним на том путу.Док су сви бежали у што већу гужву полако се склањао у природу.Сваки дрхтај лишћа осећао је као дрхтај душе.Цвркут птица као разговор,ветар као дах,када зрак Сунца обоји малу речицу као слику најлепшу.

Човек му је личио на младо воће тек засађено које је зависило од много тога,највише од воље Божије.Веровао је људима,да су добри пажљиви,добронамерни,пуни поштовања према другима.Није се бојао сукоба,свађа,расправа али се увек осећао разочарано после тога.Бојао се нељудског у људима,када неко почне да обмањује,лаже…

Волео је чисте руке,чист образ,чисту душу.Највише се дивио једном руском писцу,богат,славан,учио је занате,дружио се са сиромашним обичним људима,лутао између великана,цркве,обичних људи,богаташа,све тражећи само моралне људе,ништа друго.Сумњао је све изнова у себе када му се нешто лоше деси,не кривећи друге,говорио је ето ниси био раван да разумеш,и повлачио се још дубље у себе.Најпријатније се осећао у маленим црквицама далеко од гужве,или шетајући кроз расцетале воћњаке,кроз поља зрелог жита.Е,то зрело жито га је и сећало на Њу.

Без намере да станем на било чију страну,испричаћу вам део његове приче.

Ловио је неке тихе шапате који га неће завести,нити преварити.Ослушкивао је ветар хоће ли донети нечији глас,глас душе сличној његовој.Маштао је о ватри која ће запалити два срца,о обостраној љубави,посвећености једно другом,без лажи,манупулација,скривања намера…о крилима која носе само у висине.

И упознао је на сасвим ночекиваном месту за њега.Нимало случајно.Кроз сваког човека нам се обраћа Бог,говоре.

Све молбе кроз које нам долазе кроз друге људе су лекције,нимало апстрактне,измишљене,већ стварне,права реч Божија.Ти људи могу изгледати као лепотице,луде,мудраци,пијанци,весељаци,лопови…али сви су учитељи,ако их препознамо.

Бог се кроз њих нама обраћа,а не кроз нас њима.

Када нам долазе сусрети,па ваљда када задремамо ,заспимо..

Дрмају нас за рукав,пробуди се,ово је важно за тебе,не пропуштај,отвори очи молим те…

И онда станеш лицем у лице са проблемом упс,са учитељем кога треба поштовати а не подсмевати му се,омаловажавати га.

Али душа је ухваћена у мрежу,заборавила на духовност,потрошила се временом,пала.

Ако нас нешто у таквом сусрету боли онда нешто није у реду са нама,не у души коју смо срели.

“Свако је мој Учитељ.Неке ја тражим.

Неке подсвесно привлачим.

Често учим једноставно посматрајући друге.

Неки су потпуно свесни да учим од њих,

њима се дубоко клањам у знак Захвалности.“Ерик Ален

Све је било прелепо на почетку,али мала птица се препала на време,кљуцнула га изнутра,таман довољно да не заболи,али да га опомене.

Имала је безброј вредности у себи та дама,али се разликовала по много чему.Живела је у другом свету.

Фејсбук,пинтерест,инстаграм,скајп,вибер…научила је све само не како бити искрена.Почело је да му смета.У разговору је говорила о нечему што би он желео да чује (како је мислила,а њему није то требало) подцењивала га је.Зар је тешко рећи извини али ја не мислим тако,не боли.Примећивао је све више кад нагло прекине разговор под изговором да је уморна,а остане на мрежи до рано ујутру.Није више у томе налазио смисла.Једном у поноћном разговору поменуо је књигу једну.Рекла је да би му угодила да је управо наручила док су причали,делује занимљиво.Али би му сумњива већ њена искреност.Поменуо је књигу после пар дана,и растужио се.Већ је заборавила речи рећене,не никада ја то нећу купити зашто питаш.Када би му у току разговора стизала порука од неког,сматрао је лепим васпитањем да се извини,да каже.Она је исто то сматрала губитком слободе,зашто би морао да зна мислила је.

-Шта радиш.стигла ми је порука после поноћи.

-Читам нешто и слушам музику.

-Шта слушаш?

-Збогом остај мила моја,Златни Прсти

-Ти си безобразан рекла му је и још му је рекла Збогом.Али и такву ју је волео.

Не,немојте мислити да је није разумео,разумео је јако добро…немојте мислити да му више није драга била-јесте,чак и таква.Чак и неразумна га је мотивисала много више него друге.Али та њена увређеност,зачас му се прикрадала,и изненађивала га.Умела је да му заледи осмех.Умео је и он њој да будем искрен.И заборавили су да се тако ближи крај.Јер ако обоје не желе исто,онда !!!Умео је да се извињава,да опрашта,она није.Јер када неко опрости безброј пута,људи се навикну,па очекују,а ту је опет замка.Подсећали су ме на двоје који стоје испред мрачне пећине,један сам не може унутра,само обоје држећи се за руке,али једно у друго поверење немају.А ту не би требало да размишљају ко је спретнији,бољи,јачи.Нема победника,нема покореног,освојеног.Само пружена рука и осмех,чак ни пољубац не мора.Може касније,кад изађу из мрака са упаљеним фењером.Значи требали су храбро да се ухвате једно за друго,ако се један оклизне,други га подигне…али они то нису могли.Она није могла чини ми се,није му веровала.

Лако је заборављала на њега,чим оде негде.Додуше,да будем искрен и ја бих,да ме неко пошаље у неко егзотично место заборавио на све.Али Тугомир не би.Он би узео кредит од банке,само да никоме не буде дужан.Такав је.

Могао је без ње,али је препознавао њене трагове свуда око себе.Свака мука у животу му је филинградски обрађивала душу,тако и она.Његов највећи учитељ.

Никада се није освртао иза себе,знао је да је тамо све исто као када је отишао.

Како то Меша рече : „„Цијеним нова пријатељства,она су љубав која нам је увек потребна,али стара пријатељства су су више него љубав,јер су дио нас самих,Ти и ја смо срасли,као две биљке,оштетиле би се обадвије кад би се одвојиле,жиле су нам испреплетане,и гране.А опет,могли смо више него да растемо на истом бусену сјећања,живећи свако свој живот.Могли смо да будемо једно.Жао ми сад,због свега што смо пропустили.Зашто смо ћутали?“

Препознао је онај тренутак када је почело да је нервира све што би казао,никакву озбиљнију тему није могао да започне,рекла му је да је дрзак и безобразан…једино су се лепо разумели када је помињала гола колена у пола два преко ноћи.Није уживао али се играо,да не испадне глуп.Могао је он да прошета кроз све доступне светове мада није се тамо свуда лепо осећао,но могао је,али она није могла кроз његов,изгледа.Што празније речи,боље су се разумели.Зашто му је ова заблуда била потребна да је закорачио у њен свет,схватиће много касније.Јер на крају „добри са добрима би требало да живе загрљени,они други са оним другима…“Само један дух живи у две особе,само један.Уствари то је једна особа,и само такви могу заједно даље да живе,у непролазном,у вечности.Све остало је обмана.Није имао вредности која је она поштовала код људи.Тек тада је то прича о судбини коју је започела.Говорила је о безброј знакова на њеном путу да ће се он појавити,али чему све то.Није судбина пратити некога,трчати за њим,махати репом пред том особом као добра куца,чекати да те се сети,да се врати.

Можда је то била само провера да ли заслужују једно друго,ко ће знати.

И отишао је једног лепог дана,да јој буде лакше.

Једна мала кост у грлу је довољна да поквари све.

DSC09038
Леђа о Леђа