О доброти,незаслуженој

Често себе запиткујем Ко сам ја ? Зашто све иде путем којим иде ?Може ли другачије,боље.Заслужује ли се доброта много пре него се деси,понашањем,мислима…и све више ме одговори које налазим збуњују.Или су људи добри сами по себи без посебног труда и напора!!!

Е,сада зашто одржавам овај блог у животу,па зато што су мени неки драги и вољени далеко одавде,воле да виде фотографије из родног краја,воле да читају шта има ново у мом животу.Био сам активан врло на једном сајту који се бави фотографијама.Постоји занимљива опција да неко може твоју фотографију да номинује за неки конкурс.Тако је једна фотографија манастира у Лешју,манастир Пресвете Богомајке дошла и до Норвешке.Јавио ми се господина вршњак мога деке покојног,после неколико сати разговора сетио се чији сам ја,из које фамилије.Покојног прадеку је изузетно поштовао,до дивљења како каже.И чика Милоје ми је понудио помоћ,било какаву у било које време,било шта да ми затреба.И затребала ми је помоћ око брата у Шведској.Већ за пола сата сам имао све информације,чак и број телефона наше докторке која ради у болници где је брат на операцији.Чак ни тада нисам схватао колико је моћ интернета.Ретко се загледам у статистике на блогу,само када вордпрес скрене пажњу да се нешто дешава.Изненађују ме посете из неких земаља,

Capture+_2017-03-19-23-26-44

где стварно не познајем никога,али то је ваљда остало због дељења са малопре поменутог фото-сајта.Интернет користим скоро десет година активно,само сам једног господина упознао,ради ли смо му реконструкцију сајта,пошто сам био у Београду човек је донео материјале,текстове,фотографије,попили кафу и то је то.

Пре пар дана сам поменуо у једном тексту снимање на магнетној у Нишу,ништа страшно нека давнашња кошаркашка повреда се повратила.Чика Милоје ми се одмах јавио.

-Мали шта треба,питао је.Не помињи новац,ништа нећу да чујем.Када стигне резултат ако ишта треба да се нацрташ сместа овде.за 3 сата стижеш.Немој да си ми нешто прећутао !!!

Увек се изненадим добротом неких људи,тако им је то нормално,једноставно…

Друга порука је стигла е-поштом.Из Русије,од људи за које никада нисам чуо,али видим да има пуно посета на блогу баш из Русије.наравно,нуде помоћ.И муж и супруга су лекари из Србије,муж је спортски лекар.Кажу шаљи нам снимак чим ти стигне,и не питај ништа…неће те коштати ни динара.И они воле наше Манастире,Грзу…некада давно су шетали овуда…ту су се заволели,први пут ухватили за руке,загрлили, пољубили…

Још једна порука ме је посебно разнежила,али нећу о њој…драга тетка са срцем већим од Аустралије.

 

 

Једна од чика Милетових прича,уместо анестезије

Ватромет за Српску Нову Годину некако нестрпљиво креће чим падне мрак,никако да сачека…ми са мало мање среће нисмо у топлој собици већ у болничком ходнику.Онако необавезне приче,које баш искрено не волим,али када већ не могу да се заобиђу,онда нека.

Чика Миле је унео осмех међу намргођене одмах чик је крочио у чекаоницу.Одело лепо скројено,али види се да га је облачио само по казни.Као вечерас.мало је нешто шапутао са човеком који му је помогао да дође,тек мало касније обратио је пажњу и на нас.

-Лепе ти те ципеле синко,и погледао у своје,чисте изгланцане,али изношене види се.Ја сам такве као твоје барем три пара ове зиме пропио.И није ми жао.Два пута сам ,започе причу,био трезан у животу.Први пут пао од јабуке док сам резао,и ево данас од бицикле.И обећао сам себи не трезним се више,а не,не…Женица ми много добра,чим примети да се врпољим по кући пошаље ме у задругу макар по прашак за пециво.Зна моја Мара,али крије од деце где сам.А ја рипим на бициклу,окренем гајбу испред задруге,једно по једно пиво и нагрдим се.Заборавим и тај прашак да понесем кући.

Данас нам долалазила унукица,обећао сам да нећу.Мојој лепој Мари излетеле кокошке из кавеза.затворила капију док их не похвата.Ја волим да се одгурнем од продавнице,па доле низ брданце и улетим у двориште као Ники Лауда на формули.Да сам био пијан приметио бих да је капија затворена гарантовано,али трезан нисам…залетео се,прелетим преко капије са све бициклом и право у кокошињац,и несвесно се ухватио за груди,видело се да га боли,али ваљда је причом скретао и нама и себи мисли…и би нам стварно некако лакше…

Сусрети

Средина јануара,поледица.Испред пријемног на Параћинској хирургији нас четворо.Ја са поломљеним ребром,један млади господина пао на главу,разбио,крв лије се к‘о да га парадајзом неко гађао,Старији господин,два пута био трезан у животу,једном поломио три ребра и те вечери ногу.И једна ћутљива госпођа,повређено колено…баш.

Три месеца касније…Ниш,приватна клиника,чекам снимање на магнетној резонанци због неких проблема.Десетак људи около,младић стаје испред мене и пита

-Побратиме,да ли се ми познајемо ? Носи две шољице кафе из аутомата.

-Подсети ме,молим те,рекох,стар сам ја човек,заборављам лица,не замери.

-13 јануар хирургија,ургентно одељење,уместо да чекамо Нову Годину ми чекамо да нас крпе.

-Ха насмејах се,онај што га гађали парадајзом,

-Пружа ми кафу у тренутку када прилази господин…

-Деца,нешто сте ми познати вас двојица,рекао бих више по акценту нег..али…

-Онај што је био два пута трезан у животу,и наручио да му донесу на одељење лили-лили.Литар бело,литар воду да прослави Нову Годину.

-Тај сам и да знате данас сам трезан трећи пут,мора се.

Невероватно да се срећемо овде,помислих.Стотинак километара далеко од првог сусрета.Фали нам још ћутљива госпођа,али она се и онако не би јавила и да је овде била данас.

Христос Воскресе – Happy Easter

Какав је ко,такав му је и Бог

Мој Бог је овај свет стварао из Љубави.За мене нема смисла да би Он уложио толико труда и Љубави у стварање и развијање наших душа да би нас касније кажњавао…Радујте се данашњем празнику јер толико је лепоте која нас окружује…

Један тужан човек,једно срећно дете..и још неки Људи

 

Гужва по граду,гужва пред банкоматом.Последњи сам у реду,нервирам се са овом температуром зашто се човек толико задржава.Мали чупави,плавокоси дечак држи се за његову зимску јакну.На жалост немам увек довољно разумевања за друге људе,за њихове муке.

Човек се коначно померио у страну…и тада сам видео…вратио је картицу у празан новчаник.Дечак је радосно скакутао поред њега

-Пјво идемо тата тојту да купимо,јел да,мамица је јекла !!!

-Идемо сине ,идемо.На Сунцу је бљеснула прво једна суза из његовог ока,па још једна,падале по новчанику,по његовим рукама.Покушао је да их сакрије да не види нико ту патњу његову,вероватно је био вешт у томе…

Госпођа која је стајала иза њега,већ је завршила.

-Господине,ово је ваша новчаница,избацио је банкомат.

-Не,не,не није моја,не може да буде моја,немојте то да радите,молим вас госпођо и почео гласно да јеца од само њему познатог бола.

-Срећан Ускрс вама и овом лепотану,свако добро вам желим..и оде Добра Душа

-Сине,како се зове твоја мама,пришла им је једна цурица.

-Ана,мама се зове Ана.

-Плава ти је мама ?

-Не црна,има лепу дугу црну косицу моја мама.

-Аха,па рекла бих да је то она.Ја сам остала твојој мами дужна,радим у апотеци,и заборавила да јој вратим,и гурнула му хиљадарку у малене рукице,хоћеш ли јој дати молим те,а тебе јер си тако добар частим сладоледом,ако се тата не буни.

Мали је поскакивао од среће,косица му се лепршала на ветру.Тата је вероватно желео у земљу да пропадне и никад се више не појави,али схватио је да су ови људи имали добру намеру,а не да га понизе пред дететом.Глупи понос.

И тако …

Вристос Воскресе

 

Поноћна

Откуцава поноћ сат на зиду.једном када буде кренуо одавде,само ће сат спаковати у ранац.недостајаће ми тај звук.велика сказаљка сакрије малу,као нека дама са лепезом.Неко би рекао да је овај човек у свађи са сном,али није.Он тек оживи када се на звезданом небу појави неуморни путник Месец.Оловка остављена на чистом белом папиру питала се : зар овај човек не чује моје срце,па ме оставља овако саму,а имам вечерас што-шта да напишем.Познајем му додир,нешто је тужан,али како хоће…

И уместо да пише,отворио је књигу песама :

“У даљини..

у речи желим Сећање да сачувам,

тако је крхко…као да се истопило…

у даљини,иза лаке копрене ране малодсти почива

к’о латица јасмина млечна кожа…

Вечерљи сумрак августа бејаше-да,август је био..

Очију се као мроз маглу присећам,ал’ бејаху плаве…

Да,плаве су биле очи…боје плавог сафира.

Константин Кавати

Књигу је помиловао,као да му је под прстима Она,нежно је вратио на своје место.Поступао је са књигама као са свиме до чега му је стало,пажљиво,нежно,осећајно

Узео је гутљај белог вина,и уместо да испише причу обојену љубављу за сва времена,склопио је свеску,и побегао у снове врло брзо.овај перјани јастук је чудно утицао на његове снове.Само је стигао да помисли:да ли је ово што те нема на другој страни јастука,испод овог старинског бакиног јоргана,није нека грешка у неком тајном плану космоса ? Где ли су сакрили те плаве окице од мене ? Волео бих да те видим једног јутра када се пробудим…би му последња помисао.

DSC04416 12