КО СИ ТИ, АНАСТАСИЈА?

На жалост блог на коме сам пронашао овај текст више није активан,тако да не могу да поделим линк.Ако кршим нечија ауторска права око ове објаве,унапред се извињавам.Избрисаћу пост

КО СИ ТИ,АНАСТАСИЈА?


Пре него што сам Анастасији поставио то питање, пажљиво сам јеосмотрио. Седи преда мном жена, млада, лепа, споља се скоро 
ни по чему не разликујући од људи наше цивилизације. Осим, 
можда, по осетној, чак и споља видљивој чудној окретности 
целог њеног тела, лакоћи поза и покрета, а тим више, када 
устаје и хода. Све ради с неком необичном окретношћу.
Троми, тешки ход старијег човека, знатно се разликује од 
кретања младог,  енергичног,  пуног  бодрости  човека.  Иста  је  таква  разлика  у покрету и ходу Анастасијином у односу навеома младог спортисту. Чини се, лака је као пахуљица, а у 
исто време – снажна физички. Лако је пронела мој тешки ранац 
петнаест километара, а при том ми је још помагала и да
ходам.

У време кратких предаха није лежала, није седала изнемогло, 
већ се стално кретала, час отрчавши да сакупи траву, час ногу моју разгибавајући. И све то са лакоћом, раздраганошћу и 
осмехом. Одакле толико животног оптимизма у њој?
Покушајте понекад да обратите пажњу на реку пролазника који секрећу улицом, на њихова лица. Ја сам обратио. Скоро сви су 
усредсређени, утучени или натмурени. Нарочито, када човек иде сам. Наоко, терет никакав велики не носи, лепо је обучен, 
очито не гладује, пошто скупе цигарете пуши, а на лицу му је 
печат напрегнутости, тешких мисли, и тако је код многих, код 
већине. А она се све време радује. И сунцу, и травкама, кишиции граду,па као дете безбрижно срећом блиста непрестано, чак и када о озбиљним пословима разговараш, она не бива снуждена.
Ево и сад... Не, ово тренутно није баш њен карактеристичан 
изглед. Анастасија је седела мало наклоњене главе, спуштених 
трепавица, као да се збунила или мало растужила, као да је 
осетила о чему бих желео да је питам. Ипак ћу је питати:
- Уколико писма сва погледаш, Анастасија, можеш да се 
осведочиш како те различито називају, чак те и ванземаљцем 
зову. У књизи те је својој, позната списатељица-психолог и 
истраживач, Лаврова, назвала биологом ванземаљске цивилизациј.Обични читаоци те Богињом називају, истина, чудно се при том 
понашајући, пишу ти као пријатељу блиском. Ти си вероватно 
прва, коју називају Богињом, али ти се не клањају, већ 
разговарају са тобом као са блиским другом.
Научници, руководиоци духовних конфесија, у  великој већини тесуштином називају, узвишеном суштином, самоутичућом материјом.
А ја, ето, дружим се са тобом, књигу сам о нашим сусретима 
написао, а не могу да схватим, ко си ти. Ти сама, можеш ли ми јасно, разумљиво појаснити, ко си ти?
- Владимире, ти сам, кога у мени видиш? – упитала је 
Анастасија не подижући очи. – И зашто ти је тако важно шта 
причају други?
- Управо у томе и јесте ствар, што ни сам не знам шта видим. Ако бих ти поштено рекао...
-   Кажи,  Владимире,  поштено,  искрено,  потрудићу  се   да   све разумем.
- Добро, све ћу рећи... Када сам те први пут видео, прихватио сам те као обичну жену. Када смо ишли у шуму први пут, да 
предахнемо смо сели, а ти си се до хаљинице своје свукла, 
мараму скинула, и ја видех – ти си лепа, привлачна, али 
разумеш ли, код нас такве називају сексуалним или сексепилним.Тада сам са тобом... и сама схваташ шта сам пожелео. Сећаш
се?

- Сећам се.

- А сада, можда због свих тих недокучивости, ја то више не 
желим,чак ни када те обнажену видим.

- Почео си да ме се бојиш, Владимире, зар не?

- Није да те се бојим, пре бих рекао, не. Али се нешто 
необјашњиво дешава. Ето, син нам се родио, а ти као да ми све даља некако постајеш, чак и када си поред мене као сад, седиш,а све једно ниси ми блиска, некако ми се далеком чиниш. Такав осећај имам. Стално ми се у глави врзма да си ти срж некаква.
- Нека сам и суштина, али си и ти такође суштина.

- Не. Ја нисам суштина, мене нико у писмима није тако назвао. Нека ме и грде у писмима понекад читаоци, али барем нико не 
сумња: ја јесам – човек.
- Молим те, схвати, Владимире, ја сам жена, ја сам исто тако –
човек.



- Кажеш, исто тако човек, а основно нећеш да урадиш. Нећеш да
живиш као што сви људи живе. Цео свет. Сви желе стан, 
намештај, ауто – ти то не желиш.
Од књиге је новац почео да пристиже, биће га ускоро још више, хајде, купићу стан, намештај, ауто, отпутоваћемо заједно на 
света места, и сина ћемо са собом повести. Наша цивилизација 
сада храмове обнавља, манастире,  а  и  у  другим  земљама  
много  има  светиња,  споменика историјских. А ти овде ништа 
немаш, никакве светиње, шта те држи? Шта би изгубила?
- Владимире, овде је моје пространство, Творчево дело у 
недирнутом виду. Моја прамајка и мајка моја, моји очеви, 
својом су љубављу свакој травки поклонили пажњу, величанственикедар сваки топлину њихових руку памти, и топлину погледа. Из свих биљака семење у пролеће даје  изданке. И  у  сваком зрнцету, које  са  Земљом дође  у  додир у пролеће, све знање 
Васељене постоји. И сазнање о томе, да ће Светлост коју буду 
видели бити Благословена.
Поодрашће зрнце у изданак, њему и сунашце настоји да помогне, а према човеку се протеже изданак, за још већом него што има 
Сунце, Благодатном Светлошћу.
Тако је саздао Творац све. Осмислио, да би човек творити са 
њим могао. Моји родитељи су Творчева дела сачували, 
Пространство Љубави је управо овде! Родитељи су ми га подарили.
Светије на свету шта може бити од Творчевих дела, родитеља, 
живе Љубави, која испуњава собом Пространство?

Тако је  сваки човек-родитељ дужан да учини. Рођеном детету 
свом да Пространство подари Љубави! Прекрасно, као мајчинска утроба. Само и искључиво у њему, сретно може бити њихово будућедете, будућност њихова.
Свето место и Љубави Пространство, ја сину нашем дарујем.

- Дарујеш од себе, а где је моје Пространство Љубави? Шта ја 
сину подарити могу?
- Нарушена је наследна веза код многих. Али нит није покидана.Са  Творцем  је  повезујућа  нит,  истог  трена  код  свих   икод  свакога понаособ, само треба да је појми, да осети свако,па ће и светлост и снагу моћи да нађе. Владимире, прошири 
Љубави Пространство. У оном свету где сада  живиш,  Љубави 
Пространство  створи.  За  сина  нашег,  за  сву  децу Земље, у Пространство Љубави целу Земљу преобрати.
- Нисам разумео. Шта тражиш од мене? Да целу Земљу изменим?

- Да, то желим!

- И да се воле сви, да ратова не буде, ни криминала, и да 
ваздух чист буде? Вода?
- Нека буде тако на целој Земљи.

- И тек тада ће се рачунати да сам прави отац, да сам сину нешто дао?

- Тек тада ћеш отац постати, од сина свог поштован.

- Како, другачије ме поштовати неће?

- За шта, Владимире? За поступке своје, какво уважавање од 
сина очекујеш да добијеш?

- За оно, за шта очеве сва деца на свету поштују. Очеви им 
живот дају.

- Какав живот? Када дете на свет дође, где, у чему оно своју 
радост  налази?  Зашто  се  у,  подареном очевима,  свету,  
несреће  толике догађају? У несрећама тим мора да живи и 
изнова рођени, а они, који овде рађају, сматрају да с тим 
никакве везе немају. Тако ми живимо, уважавање за себе 
очекујући и чудимо се када га не добијамо.
Веруј ми, Владимире, врло је мало очева, које одиста њихова 
деца цене. Због тога, чим мало поодрасту, родитеље одбацују, 
заборављајући самим тим, можда и подсвесно, за шта своје 
родитеље окривљују, па сами њихове грешке понављају. 
Владимире, уколико поштовање сина хоћеш да заслужиш, мораћеш 
свет сретни да створиш.
- Тако... Сад разумем... – Скочио сам. Очајање и јед у глави. У клупко су ми се заплеле мисли.
Сад  сам  схватио,  па  и  свима  је,  надам  се,  постало  
јасно. Анастасија – фанатична самотница. Од почетка сам то 
претпостављао, још од првог сусрета. Премда чудноватих, 
непојмљиво откуда, моћи, а можда управо оне, те њене моћи, 
њеном Зраку не дозвољавају да упоређује, односно, не дају јој прилику да одмери сама своје могућности. Сећате се да је 
рекла: »Пренећу све људе кроз раздобље тамних сила«. Очигледноје схватила и  сама  да  нема  снаге  да  то  учини,  па  садамене  и  читаоце покушава  да  увуче  у  своје  бесплодне  
маштарије.  Схватио  сам  да  је упоредо са фанатизмом и 
ненормалношћу, у њој присутна и невероватна досетљивот, уз 
чију помоћ она чини све, само зарад своје визије!
Дете је родила, постигла да књигу напишем. Али, тако нешто 
рећи:
»Да би поштовање синовљево заслужио, свет промени, у 
Пространство Љубави цео свет претвори, сину подари и деци свој...« Она методично и танано увлачи све у своје маштарије, а 
мени стално усложњава задатак. Прво књигу напиши, сад Љубави 
Пространство на целом свету створи, а затим шта? Мало ли је 
било фанатика који су свет покушавали да мењају и, где су они сад? Нестали су као дим. И ево следећег преда мном, опуштене 
главе, упорно гура онамо... Свет изменити.
Знао сам да је са ненормалнима и фанатичнима спорити 
бескорисно, да се морам смирити и отићи, али се ни уздржати 
нисам могао. Па јој, док је седела са спуштеним, као и пре, погледом, све изрекох:

- Схватио сам, схватио, ко си ти. Ти си – мешавина суштине и 
човека.

Лукава  си.  Изузетно  префригана.  Треба  умети  тако  тананозаплести смицалицу! Натерати ме да књигу напишем и као мамац, родити сина.
Покушавала си да логиком својом нељудском сакријеш свој 
фанатизам, само ти се пукотина појавила. Пукотиница, разумеш. Док сам писао књигу, са многим људима сам се дружио и много 
тога схватио. Давали су ми да читам много разних књига 
духовних. Не знам шта ти о њима знаш, али ти могу рећи једно.
Пре више хиљада година, на свету су се појављивали мудраци 
велики, свети, чији духовни правци различити до данашњих дана живе. Конфесија духовних на Земљи има више од две хиљаде, 
слушао сам, на телевизији су о томе говорили. Све о добробити напрестано причају, како живети, све нас уче, и сваки лидер 
нам понавља да је Истина само у њему. Светиња је уоколо 
препуно, а корист каква је од говоранција њихових 
хиљадугодишњих? Од учења?
Схватио сам само једно: столећа пролазе, али не престаје рат. Рат између учења разних. Ко победи, тај се праведним сматра, 
али не задуго. Пролази време, нови рат и ново учење побеђује. Али, на пале у том рату нико пажњу не обраћа. Да кажем 
отворено... Знаш ли, ко си ти, на шта мене и све читаоце 
позиваш?...
Анастасија устаде, у очи ме мирно погледа, и рече:
- Не настављај, молим те, Владимире. Веруј, знам шта ми даље 
можеш рећи. Ево, сама ћу казати. Краће ће бити и без 
увредљивих реченица.
- Сама? Хајде, покушај. И нека буде без увреда. Шта сам хтео да кажем?
- Хтео си да испричаш, Владимире, о томе, да има мноштво 
пророка на Земљи, учитеља. Учења разних има много и тешко ти 
је да се снађеш у њима. Али, ја ћу ти испричати, и успећеш сведа разумеш, само ако разумети желиш.

Као критеријум, оцена за све, ВОДА ће послужити. Све више, из дана у дан, све прљавија постаје вода. И тешко је ваздух 
удисати.
Одреда ће све владаре светске, какве год да су храмове 
подигли, потомци  памтити само  по  томе,  што  су  прљавштинуњихову морали  да прихвате. И живот је све опаснији из дана у дан, а ми живимо. Проценио си, Владимире, да сам ја једна од 
оних, који свакога покушавају да науче, како живети. Једна од оних, која саздаје религију наредну, себе настојећи да 
постави на чело.
Али, уверавам те, самољубље такво, којим би у почетку усхитила све, а потом их спалила, себи нећу допустити. Ја победити 
могу, и побеђујем! Зауставићу чађави смрдљиви дим из фабрика, разумеће рудари, неће више жиле чупати из Земље.
Молим вас, људи, што пре своје професије промените, све оне 
професије што штету наносе Земљи – Творчевом великом делу.
Молим вас људи, што пре схватите, нико неће моћи да буде 
срећан на Земљи, ако настави да јој наноси штету.
Још мало ће времена проћи, и на целој Земљи започеће агонија 
људске несреће, и изгореће сама у свом огњу.
Спознаја људска  ће  кроз  раздобље тамних  сила  људе  
пренети. Владимире, уоколо погледај, што сам измаштала – већ 
се догађа, визија је моја од Васељене прихваћена, она већ све људе прожима; цео људски род већ ка пропасти јури, али ће се 
само они који сумњају, у амбис тај сурвати. А човечанство, 
поверуј ми, Владимире, човечанство ће се спасти.
Откриће људи, ко су таква деца, упознаће људи живот у рају. 
Догађаји у Русији нису случајни. Владимире, пажљивије догађаје
посматрај. Ја поништавам прорекнути пакао Земље.

- Ма, ко си ти, за кога себе саму сматраш?

- Ух, што ти никако не разумеш? Неверицу сопствене Душе у тебе су  усадили  постулати.  Врачара  сам  ја,  визије  и  
стремљења  моја  су бесплодна, тако мислиш? Али те муче сумње,и верујеш себи, и сам себи не верујеш,  те  је  у  томе  моја кривица,  као  шепртља,  све  збркано  и неразумљиво говорим. Људи, сви ви који читате, опростите ми, никако начин 
изражавања не могу наћи, који би вам свима био разумљив, без 
изузетка. Опрости, Владимире, довела сам те у неприлику, не 
могу баш сви да схвате оно што си написао, смеју ти се.
Како да искупим кривицу своју? Смислила сам, ако баш хоћеш, 
зарад тебе ћу фанатика потпуног да одиграм. Или ћу изаћи пред људе, како год желиш, тако и схвати, али у искреност веруј, јанајискреније добро желим свим људима, само то знај.
Молим те, не мргоди се, осмехни се, види, како је све дивно 
уоколо. Себе не мучи, нека ни у чему не буде тајне. А ако ти 
је лакше да ме за наивну врачару сматраш, прихвати ме такву, 
каква мислиш да сам.
- То је већ боље. Јасно је. Тако значи, на све играш?

- А ти игру моју Душом прихваташ?

- Игра радосна треба да буде.

- Наравно, у праву си. У свему треба да постоји лакоћа, 
једноставност, и ја раздрагана треба да будем.
На глаткој површину језера и на обали, кроз облаке су зраци 
Сунца заблистали. Капи кише су на листиће жбуња и траву 
падале, а на води су се од капљица кише кругови плели. 
Анастасија, која је до тог тренутка причала узбуђено и тихо, 
не одвајајући поглед од мојих очију, одједном се обазре око 
себе, длановима пљесну и насмеја се.
Смех се звонки, заразан, замаман, по гранама кедрова, обали и глаткој површини језера, разлио. Она се у усхићењу детињем 
почела вртети под проређеним капима кише, церекала се као 
дете, кикотала. Али је на свака три минута своју ватрену игру прекидала.
Видео  сам  на  лицу  њеном  успламтелом,  како  су  се  час  на капима кише, час на сузама, сунчеви зраци поигравали. Све 
је замирало изненада уоколо, када би звонке, 
пресудне-неустрашиве реченице Анастасијине простор испуњавале,узносећи се  у  висине. И  небо је  над тајгом плавље 
постајало, а птице би утихнуле. Као да су и птице ослушкивале како Анастасијине реченице ка пространству узлећу.
- Хеј, ви пророци! Хиљадама година понављате о безизлазности ипролазности земаљског постојања, људе плашећи паклом и судом. Умирите жестину своју, ви сте кривци што човек с муком Небо 
поима.
Хеј,  Нострадамусе! Ниси  предсказао ти,  Нострадамусе, већ  
си створио својом мишљу датуме страшних катаклизми на Земљи. 
Натерао си многе људе да ти поверују, и самим тим си њихове 
мисли укључио у утеловљење страшнога. Лебди над планетом мисаотвоја, пророчанством и безизлазношћу људе плашећи, али се она сад више неће оваплотити. Нека се мисао твоја са мојом сукоби.Наравно, ти унапред све знаш, зато тако брзо узмичеш.

Хеј, ви, што себе назвасте учитељима Душа људских! Учитељи, који покушавате да улијете у главу човекову да је слаб он Духом, да ништа не зна, и да су само вама, као изабранима, све 
Истине доступне. Само је кроз поклоњење вама, доступан Божји 
глас и Истина васељенског саздавања. Умирите жестину, нека 
сада знају сви: Творац свакоме даје све исконски, и не треба 
се, зарад сопственог удовољавања, заклањати иза Творчевих 
великих дела, иза мрака постулата, таме измишљотина и 
охолости. Не стојте измеђ Бога и људи. Сам са сваким жели да 
разговара Отац. Посреднике Отац не познаје.
Постоји од искона Истина код свакога у Души. Сада, данас, а не сутра, нека буде сретан сваки човек! Творац је срећом 
испуњавао трен сваки и сваки век. Нити у помислима Његовим 
нема места за мучење љубљеног детета.
Она је играла! Тако надахнуто! Тако је жестоко играла! Па 
наравно, она игра, али зашто над њом, на небу изнад тајге некачудесна светлост блиста? Као да су небеса могла да бележе све реченице, које надахнуто и неустрашиво са Земље самотница из 
тајге баца:
- Хеј, предсказивачи векова, таму човеку прорекавши, тиме сте створили и таму и пакао. О, како сте приљежно снагу своју 
искушавали ви, плашећи човека у име Оца. Дођите, ево ме. Сви 
овамо. Спржићу Зраком у једном трену мрак постулата вековних. Сва злобо на Земљи, напусти послове своје, ка мени јурни, 
сукоби се са мном, покушај.
Него ви, урлатори свих вера, јер то  сте ви, који сте све 
ратове уобличили. Више се ратовима не заносите. Зарад интересасебичних својих, обманом мрачњачком људе у рат не увлачите. 
Сама сам   пред вама.
Победите ме. Да бисте победили, сви на мене јурните. Битка ће бити без борбе, помоћи ће у томе свештеници свих вера.
Прамајке моје, моји очеви, Светлост Истине праизвора усадите у њих. Уступите све, што сте за мене тако брижљиво чували. 
Поделите свима, који могу Светлост да прихвате.
Нека се зло само са собом бори и с мојим телом, не са Душом. 
Ја ћу Душу људима целу предати своју. У људима ћу истрајати докраја Душом својом. Припреми се, злобо, одлази са Земље, 
баци се на мене!
Ја сам човек! Ја сам чо-век пра-из-во-ра! Анастасија сам ја. 
Ја сам од тебе јача!
-  Пусти  то,  зашто  сама  нечисте  све  призиваш?  
-  укључих  се, сматрајући да се наставља нека игра.
- Владимире, не бој их се, они су плашљивци. При том, сам си 
рекао да сам лукава. Лукава? Нека будем лукава. Надмудрила сам их. Они су се изругивали над тобом, сматрајући ме 
измишљотином, а ја сам за то време стварала, и снагу, коју су од праизвора пронеле прамајке моје, моји очеви, многим сам 
људима даривала! – Она је ногом трупнула, насмејала  се  
звонко,  завртела  изнова,  као  балерина.  А  ја,  игром  се заневши, почео сам да је подржавам морално.
- Онда хајде Анастасија, распали! Нека се зло Земље целе 
баци на тебе, а ти га спали! Само буди пажљивија при том, 
немој настрадати.
-  Они  би  зарад  моје  погибије,  Владимире,  земаљске  
послове многе морали да напусте. Душе многе људске 
ослобађајући од окова својих.

Али, чак и ако погинем, све једно се већ испуњава то, што сам
измаштала.  Струне  Васељенске  харфе,  мелодијом  срећном  
одјекују, људске Душе их чују. Оне их разумеју!
Одзвањај Васељено! Сретном мелодијом одјекуј! За њих, за све 
људе на Земљи! Нека сви мелодију Душе упознају!
Људске Душе зраке своје Земљи, уморној од несрећа, погледај, 
Владимире, усмеравају.
С тим речима, Анастасија дотрча до вреће с писмима читалаца, 
спусти се на колена и положи руке на пакет. Усхићено, радујућисе као дете,
рече:
- Када старијем човеку, војнику који је био у борби, док 
чита твоју књигу, изненада потеку сузе. Када се код мајке 
младе, другачији однос према новорођеном детету појави. И 
девојчица од дванаест година је све схватила и почеће живот да воли. Када, гле, ево момак млад, наркотике, каже, неће више 
узимати и код мајке је своје отпутовао.
Када из затвора људи писма шаљу, ти доживљаваш, осећаш, како 
њихове Душе певају, другачију снагу стекавши...
То су знаци они, које сам прикупила, а та повезивања 
васељенских звукова њихове Душе разумеју, те сада и у њима 
неизбрисиво одјекују и они их прихватају... Засад не сви, 
али, биће их много! И небеса о томе знају, и свакога с љубављуишчекују.
Гледај, гледај, како људи сазнања своја кроз стихове износе.

Она се тако искрено радовала и стално о писмима причала, да 
сам се загледао у ту сцену и помислио: »Нека, нек се радује, 
нека игра своју игру и верује у остварење визије. Написаћу свима да се она игра. Сама осмишљава све и радује се својој 
домишљатости«. Желео сам да се смирим,кад ми се изненада у 
свести све поново запетљало. Сматрао сам све измишљотином, 
фантазијом њеном, али је ту, замислите, било и нечега од чега би човек могао заиста да сиђе с ума. Замислите, она је о 
писмима говорила све оно, што је у њима заиста и било написано... Чак и о онима, која у тајгу нисам донео. Али како? Па, она их није читала.
Забезекнуто сам је гледао и слушао како стихове изговара, 
који су  у  ковертама  били,  нечему  се  радовала  изненада, или  би  забринуто заћутала, као да је писма сва у једном 
магновењу прочитала.
О  писмима  је  апсолутно тачно  све  говорила.  Потпуно  
тачно... Тачно! Стоп! Значи да је и до тада све тачно 
износила, није се забављала... Маштала? Наравно да је маштала!Али, и о књизи, и о стиховима што су сад пред њом, она је 
такође раније сневала. Невероватно, збила су се њена 
привиђења! Збила!
Ето, књига пред њом лежи, она је материјална. Фантастика!
Не, то је нереално!

Читаоче, је ли могуће да и ти у својим рукама сада ево држиш, материјализован у књигу, делић одважног усамљенициног привиђења!
И шта сад?

Није ваљда да и све друго може да се оваплоти? Када сам се из скамењености повратио, упитах:
- Анастасија, како си сазнала шта људи у писмима пишу? Као да си их све прочитала. Чак и она, која нисам донео?
Анастасија се окрену ка мени, радосно блистајући:

- Ма, тако је једноставно све, види, како се може чути реч Душе...

Одједном  Анастасија  заћута.  Ћутке  ми  је  пришла  и  
мирно,  па замишљено рекла:
- Одговорити на питања сва није тешко, али одговор проблеме не решава.  Одговор  један,  друго  питање  рађа.  Тако  и  
данас,  јабуку Адамову човечанство гризе, не знајући, да се 
заситити не може. Међутим, одговор у себи свако може да чује 
сам.
А како ће открити свако сам где је истинит, а где лажан 
одговор стигао?

-  Од  Истине  само  самољубље људе  увек  одвлачи.  
Владимире,саслушај ме, покушај.

Сели смо на траву поред пакета са писмима. Видео сам како јој блистају очи, а руменило се разлило по образима када је 
рекла:
- Испричаћу ти о стварању Владимире, и тада ће сам, свако сам на своја питања одговоре узмоћи да да. Молим те, Владимире, саслушај и напиши о стварању Творчевом узвишеном. Саслушај и 
Душом да прихватиш покушај...
Започело је приповедање надахнуто Анастасијино о стварању... Али, дуго је оно. Овде није могло да стане. Само ћу једно 
рећи: после њега сам пожелео да се помолим.
Са уважавањем према вама, читаоци, и до сусрета у следећој
књизи



Владимир Мегре

images


Advertisements

5 Comments Add yours

  1. Па ово је нешто попут „Сна смешног човека“ Ф.Достојевског. Не у смислу плагијата, већ у смислу идеје.
    Одличан избор.
    Поздрав Добри Комшија!!!

    1. Звонећи Кедри Русије,су књиге које су ме промениле.Добротом једне дивне особе добио сам на дар прву књигу,све остале сам после прочитао у даху,и поклонио их после читања.Дуго полсе читања нисам такао другу књигу,не могу Ти описати тај осећај Добра Душо.

      1. Читао много пута, гледао још нисам.
        ПС. Поздрављам те уз уверавање да ћу се докопати књиге!

      2. Послао сам ти нешто у емајлираној поруци комшија,на е-маил који видим у коментарима које оставиш,гледни тамо

      3. ХВАЛА Добри Комшија!
        Примљено!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s