“Чудно је колико је Људи заједно…а не воле се. Још чудније је колико је оних што нису заједно…а воле се.”

Чудно је колико је људи заједно…а не воле се.Још чудније је колико је оних што нису заједно…а воле се“ аутор Миловановић Синиша

Откини ми једно перце из крила Ждрала,баци га доле,ако га то неће болети,да знам да си добро брате мој.Већ је био април,и трешња само што није процветала.Ово је најлепша улица у граду.Засадили су неки добри људи,шљиве,кајсије,трешње,цвеће…покрај пута.Све се то расцвета скоро у истовреме,у априлу,уосталом у априлу се све и пролепша.Помислио је и трешња само што није,Није волео ту улицу и поред све њене лепоте.Тим путем ко се враћао увек је нешто вредно и драгоцено изгубио.Улица пуна суза.Чим је изашао из аутобуса,угледао ју је.Умотана у сиви кишни облак,једва је ходала под неким својим невидљивим теретом.

Вероватно је и он пролазницима изгледао тог истог трена као суви,осушени брест на сред улице…и тај кишни облак је несебично приглрлио и њега,ваљда да би она лекше поднела.

Дуго је није видео и дуго се спремао за њихов поновни сусрет,али никада га није замишљао овако.Увек је то у његовим сновима било лепше, романтичније нежније,сусрет какав сви очекују са својом првом љубави.

Једва да га је и приметила,а и он би је збуњено пустио да прође,и да се не јави.Онда је стала,подигла главу,као да се надала ипак да ће га срести,или је осетила да је ту,после толико година.Погледала га тужно и рекла

-А,ти си !

-Нисам стигла,а нисам ни имала снаге да ти јавим,а и боље је ваљда шта бих ти рекла.

Стајала је пред њим,тиха,нема,као мали покисли зека.

-Хајде.Води ме да попијамо негде кафу треба ми,молим те,ухватила га испод руке и ћутке кренуше.Није смео ништа да пита,а и није смео ништа ни да помисли.Није ни знао како ни када,ни како стигоше до “Аписа”.Као,некада придржао јој је столицу,јакну,сео до ње,не преко пута ње,него баш до ње.Сачекали конобарицу и наставили да ћуте,у ствари он да ћути,а она је болно уздисала,једва чувала сузе да не крену

-Знаш,случајно сам овде.Лупам као да случај постоји.Знаш да те је волео као брата,и више.Слутио је шта ће рећи,али се бојао,први пут се у животу бојао истине

-Само је пао,као кад покосиш белу раду,као када је откинеш и бациш.Kао кад ручном косом покосиш испод трешње.Пре тога је говорио,”нешто није у реду са везама.Цели дан мислим на Златомира,а он ми се не јавља.Цели дан је био весео,раздраган,као да је знао да ће отићи.

Говорио је да је на крају свог пута да је своје већ спознао,стекао.Док смо се ми жалили да немамо ништа,он је говорио да има све,да је нашао све што му је фалило.Вратио се са пута,

некако срећан,не умем ти описати то,тај осмех ,тај поглед,тај начин на који је говорио,ходао…нисам га баш све разумела,говорио је нешто о Астралним љубавима,о душама које нису нашле мир,о Аралени,о вечности,о старим свештеницима…

Када ме је звао да дођем,рекао је,дођи да ти причам,пронашао сам сва своја питања која су ме чекала негде тамо на једном лепом,тихом месту.Пронашао и одговоре врло лако,дођи брзо,молим те,нисам те дуго ни видео и загрлио Дошла сам из Прага одмах,и били смо само на кратко заједно,хтео је да те изненади даодемо сво троје негде на ручак,али није био времена.Куда оду вољени кад крену,не знам знам само где остану.Мали је мој ум,а срце немоћно све то да схвати и разуме.Пасти и одлетети није исто.За мене он само тренутно није ту.Одлетео је негде,он би говорио да се све претвара у вечност…али ја сам ипак,не тужна,него нешто јаче,нешто је откинуто у дубини моје душе

-Ето,то ти је то.

Златомир је нервозно вртео чашу руци,и неку неприродну хладноћу је осећао.Није то био бол,то је било нешто јаче и код њега,нешто непознато до тада.После мало подуже тишине Ранка рече:

-Ето,угасисмо се.Без деце смо сво троје,ни он,ни ти,ни ја.

И одвела га у дугу тишину.

-Да му је Гроздана родила барем једно дете,можда би остао кући,можда не би лутао,можда…ко зна,у ствари знала је одговор.Не би тај кући седео,ветар мора да лута.

Говорио је да му је жао што неће стићи све да прочита,да види,да уради.

-Чекај.А шта је са тобом,питао је?

-Шта је са мном.Па видиш,развели смо се.Одавно већ.Нешто нисам била добро,јавила сесвојој докторки,насмејала се и рекла,по свему судећи постаћеш срећна мама.Дођи у понедељак да будемо сигурне.О,коначно дивна вест у мом животу.Мој муж се оженио са мном,знаш добро зашто.Хтео је преко мене да уђе у неки круг људи који му је нешто значио,

пуно значио,није бирао циљ да до тога дође.Знала сам то.Мислио је да је на врху ако се окружи неким таквим људима.Мислио је да ће и он постати као они.Али,залуд…савила је главу.И пријао му је тај свет,све мање је боравио кући.Свуда је летeо,само кући ретко.

-Једне ноћи ме пробудило неко шушкање у соби.Куцкао је нешто по телефону

-Шта радиш то,побогу,колико је сати? Било је пола три.Сакрио је телефон испод јастука,и само се окренуо да другу страну,шта радиш то,жена ти је можда трудна,лежи поред тебе,а шта ти то радиш,рекла сам разочарано,чак ни тужно,само разочарано.Додуше знала сам какав је,нико ми није крив,осим мене.Мене су учили од малена да своје тело чувам и показујем само своме мужу,а он се сваким даном се више окретао за неким другачијим женама.

И морало је да дође до тога знала сам,приметила одавно да ме лаже,али сам прећуткивала.

А лаж је…тешка болест.

-Разговараћемо када се ватим са посла сутра о томе,ако смо довде стигли,тужно је то,шта ћемо сада?

-Сутра га није било,отишао је,покупио је своје и више се никада јавио није.

Е,онда се расплакала.

-У понедељак сам кренула код докторке,спремна да останем без бебе истог трена.

Спремна сам била да направим злодело,пре него чујем то малено срце како куцка у мени.

Срећом,није било то.Вратила се кући,једва се повратила из тога.Схватила сам колико сам ружна пред Богом.Дуго ми је требало да кренем опет вашим путем,сећајући се само како сте вас двојица то радили,и уђем у црквицу,запалим свећу,веровала сам да нисам достојна доброте,љубави.Заборавила сам како се и свећица пали пред Иконом,како се моли,а додуше нисам ни знала шта бих замолила добру Богомајку.Камо год да одеш све носиш у души ,у срцу,и није ти лакше,све док себи не опростиш.Душа није капут па ћеш да је једноставно

однесеш на чишћење.Нисам дозвољавала да ме усамљеност одведе некоме,коме није стало до мене,него до мојих пара.Е,онда ми се десило,више у Бога нисам веровала,не гледај ме тако

први пут се барем малко насмејала.Осетила сам,знала сам да постоји.А веровати и знати није исто јел да?Неке битке са собом морају да се обаве у најцрњем мраку и незнању,јер онда светлост до које дођемо има велику вредност,као рођење поновно,такве борбе се воде једном,два пита највише у животу,некада добијеш,некада изгубиш,али не треба их избегавати,не треба их се бојати.

Дођеш кући,скуваш кафу,седнеш у фотељу,а око тебе тишина,и сам бираш шта је то,самоћа или слобода.Ја сам изабрала да ми то буде слобoда.Дани су пролазили а ти си ми све више био на памети.Али…знаш све.Постоје тренуци,постоје људи,постоје Љубави у којима сазнаш све о себи.Ето то ти је моја прича.Нисам излазила нигде,осим до посла,друштво су ми правили главни јунаци књига…Неке људе не мораш у очи да гледаш да би знао шта мисле,осећао је тугу њену

-Чекај,можда и није баш тако.Знаш колико је волео Круну.Другачије него што је Весну волео.

-Волео је и Весну,веруј ми,сигурна сам.Није умео а да не дели срце свима којим је трабало.

Ми о вуку,а вук на врата.Гроздана,наша снајкица.Још увек лепа,неодољива.Само је трепавицама могла да заведе кога год пожели.И користила је то немилосрдно.

Уз све своје остале женске “квалитете”.Али ипак,није све што личи на човека-човек.Човечност одређује оно што се носи унутра у души,не спољашност.

И рогати има лепе очи,па…Ишла је у пратњи нове жртве,за ову ноћ.Радознало се загледала около,коме да се јави,ко да је примети

-Опа,голупчићи моји мили,драго ми је да вас видим.

-Јели,хоћете ли и вас двоје да радите оно што и ми планирамо за вечерас.Морала је једноставно,било је јаче од ње.Ко ће знати,можда их је и волела на неки свој начин,можда је само одмеравала снаге,Златомира је увек боцкала,све док јој је овај ћутао.

-Нећемо снајка,помислио је,а нећеш ни ти,само ти то још не знаш.Покварићи ти овај дан колико могу веруј ми,помислио је

-Пијете вино црвено,како ме овај господин до ове лепотушке учио,окренула се ка њему,црвено се пије ако хоћеш тело да задовољиш,а бело ако хоћеш душа да не остане жедна.Јасно ми је,намигнула ми шеретски.Ништа теби није јасно помислио је.

-Ми пијемо купиново,није то чак ни вино,није додуше ни сокић,али сада нам баш прија.

-Можемо ли да седнемо,знам да мислите да не заслужујем ваше друштво,али ипак,ја волим да причам са вама.

-Изволите,рече Ранка,она је увек била добра,за разлику од Златомира.

Господин је сео,ни столицу да јој придржи,али је зато по столу педантно поређао трителефона,као да очекује да га позове Путин сваког трена,па мора да буде доступан.

-Да вас упознам.Ово лепотушка је Ранка,овај намргођен је Златомир,можда ти се душо чини да ме не подноси,али такав је он,и није лош.Ја га зовем Златоусти,из милоште.Мада више је Нарцис,а ја Златости,и ја бих волела да се мењамо,по некад.Он да буде сањар и луталица па да види како је мени у мојој кожи,а ја човек од духа.Да,иначе књижевност је једна од њених три диплома,али шта јој вреди.

-А,ово је Миленце,мој пријатељ.

-Драго нам је Миленце,руку му пружио није наравно,рече Златоусти,а сад ме извините на трен,брзо ћу ја.Ранка га погледала радознало,знала је да спрема нешто.Ако га је неко познавао,то је била она.

-Не брини,брзо ћу,веруј ми,само на трен да идем до књижаре рекао јој је.Вратио се брзо са малим поклончићем умотаним у леп шарени папирић

-Изволи снајка,за тебе

-За мене,не могу да верујем да ми ти нешто дарујеш,,пашће снег у априлу,покварићеш време, смрзнуће се кајсије.Боље да није отварала,али радозналост је ипак јача.Бели блокчић и црвена оловка.

-Не разумем,зашто ово,чему ово служи,само се Ранка насмешила,коначно први пут овог дана

-Па,Гроздо,ово ти је деведесет шести пријатељ са којим ме упознајеш( мало је наравно претерао због њега),рекох да почнеш да их бележиш,да се не заборави,није лепо.

Да конобарица није донела и њима вино,расплакала би се гаратујем.А то значи да је ипак мало душе остало у тим грудима.

-Зашто си такав?

-Онако,ваљда и не умем да будем бољи.

Миленце је покушао да устане као свака верна куца,али прекасно за Златомира,преспоро.Осетио је поглед његов на себи,препун беса и већ се вратио на столицу.

Гроздана га је ухватила за руку,нека душо,немој.Имају разлога да ме не воле.А,он баш има преку нарав,није му проблем ни да се потуче,веруј ми.

-Него,како сте ми,одкуд вас двоје заједно после толико година.

-Знаш,рекла окренула се Миленцету.Ранка му је била прва љубав.За њих двоје важи оно “Чудно је колико заједно…а не воле се.Још чудније је колико је оних што нису заједно…а воле се.”

То сам прочитала негде по фесјбуку,и запамтила,некако ми се допало.

-Миленце је иначе професор физике,предаје у средњој школи,ђаци да воле.

Па овај не вади нос из облака,једино када мора да погледа у телефон,ко овога може да воли,чак ни Грозда у опкладу насмејао се.

-Коначно је проговорио,ко је одакле је,са ким се дружи,коју певаљку са естраде познаје,коју је водио на пиће.Златомир је узео блокче од Грозде и почео да црта нешто

-А Вама.господине ово што причам није занимљиво?

-Није,рече Златимир,извини али није.Шта да радим.

-Па,шта ти хоћеш,о чему да причамо.Да нећеш можда о синхроницитету

-Е,може,севнуле му очи одједном весело.Може,знам да су Карл и Алберт седели,Милева је носила на послужавнику три шољице чаја,сат на зиду је куцнуо три пута.

Е,сада нисам сигуран да ли је био трећи дан у трећем месецу,или само среда.

-Миленце душо,рекла сам ти не обраћај пажњу,имају разлога да ме не воле,безброј разлога.

Удахнула је дубоко,била сам удата за Ранкиног брата.

-Молим,изненадио се баш,ниси ми то рекла

-Па,шта ако ти нисам рекла,искрено и њој је ова игра постала забавна.

-Извините,а ко сте Ви и погледао Златомира радознало?

Насмејао се слатко и рекао:

-Како да Вам кажем,како да Вам објасним када ни ја себе баш не разумем најбоље.

Крадем јутарњу маглу и бацам у облаке а и Ружокрадица сам када затреба бато (сада га већ није намерно ословио са Ви)хоћеш да ти преведем да би ти то разумео,а баш нешто нисам сигуран у тебе да помоћ пријатеља није потребна.

-Ружокрадица.Занимљиво занимање.Ваљда човек мисли да је зајебант неки,погледао је у

Гроздану тражећи подршку,али није стизала сада када му треба.

-Јесте,пази,замисли,треба да изведеш најлепшу цурицу у граду,а имаш пара само за три кугле сладоледа.Е,онда мораш да прескочиш комшикину ограду и мазнеш ружу,јер ћеш и онако сладолед купити само за њу,ти ћеш се правити да си прехлађен нешто.Не можеш празних руку на састанак са лепотицом.Али ти вероватно ниси научио да поклањаш,само да узимаш.

А маглокрадица,е па гледај,када се растуже очи такве неке дивне цурице због таквих неокресаних трупаца,онда ја морам да украдем са тих лепих очију маглу,или тугу.

Али видим ни то не разумеш јер ме гледаш некако…чудно.

-Па не гледам те чудно издржао је душе него што је Златомир мислио,него не видим никакву ружу поред ове твоје прве љубави.

-Не видиш,стварно.зезаш ме.Ни поред Грозде не видиш?

-Не и насмејао се,коначно је средио овог шарлатана помислио је.

-Па лепше руже од ове две жене нећеш наћи нигде,подписујем.Свака ружа би од љубоморе поред њих две увенула за пар сати.Сујетно је то цвеће.

Обе се заруменеле мало,сасвим малкице.

-Али ти си вероватно очекивао да ова жена буде добра према теби,да ти испуњава жеље и жељице целе ноћи,а ти да гледаш у телефоне,е па то тако не иде мој лепи бато.

-Код мене на селу,вепар уме само да скочи на свињу,кажу стари људи.Али не уме да јој причини безброј малих радости.Да је загрли пред свима,да јој пошаље смс добро јутро

најдраже моје…и свашта још.Скочи,растану се,до скорог виђења.Бај бај.

-Да ли теби ова жена личи на неку којој тако нешто треба?

-Али,ипак…не брини бато,рекао му је Златомир и прешао на Гроздану,мора мало њу да боцка.

Овакве жене су благослов за добре људе.То ти је прилика да покаже колико си велик човек.

Када схватиш да твоја сирена лаже,вара…ту ћеш показати себи колико си стварно пун

разумевања,праштања,доброте,љубави…кажем показаћеш себи,нама не треба.

На крају крајева она је због таквих као ти постала таква.Ја је познајем добро.Такви као ти нису ни кадри да траже добро у људима,јер за добро не знају.Ова дама је само прилагодљива.Не воли те,немој да те лаже.Довољно је било за сада,та семенка коју је у њему посадио,врло брзо ниче,знам тоСа мржњом га је гледао,са мржњом је одједном гледао сво троје,мржњу је једино у себи и неговао.Подигао је руку да позове да плати

-Нека Миленце,ја ћу,само ти иди.То га је још мало повредило,таман да заборави своје телефоне,али се брзо вратио по њих.И онда тишина,сви врте своје чаше нервозно,гледају се…

и Грозда више не издржа,почеле су да јој капљу сузе у чашу купиновог вина.

Схватила је да је не воле,не због онога ко је она,већ због глупости које прави.А правила је

-Немојте да ме мрзите,довољно је што ја себе мрзим,због овога што радим.А ти баш умеш

да претераш.Не знам шта ми је полудела сам,ваљда зато што ми је увек панично требало још мало више његове љубави него што сам мислила да добијам од њега.Увек,постаjала сам све незадовољнија,више је вoлeо Бога,књиге,звона,музику,тишину,птице,руже… од мене.

Тако ми се чинило.Била сам љубоморна као пас.Знаш да у мени живе и Нарцис и Златоусти,и да се боре за моју душу.Ових дана,лупам,годинама сам више Златоусти,пијанчим,банчим,

блудим,лутам без циља…глумим нешто,а сваког дана се све бедније осећам.Он је увек у мени будио Нарциса,али сам га мрзела због тога…Мрзела сам тај духовни свет,добре људе

-Али,ни самоћа,а тако сам усамљена верујте ми,није страшна кад некога чекаш да ти се врати.Можда некад и заслужим.

-Мислила сам да ме никада неће волети као што је Круну волео,нисам се борила да заслужим љубав,борила сам се да га од себе отерам.Он је од људи који у другима траже оно најлепше,

најбоље и највредније,тражио је кап јутарње росе у очима,или дугу..,и увек помагао да то изађе из њих,извлачио кончић по кончић,нит по нит.

Вређала га,он је увек подносио,лако померао границе,као да их није ни имао.

Онда сам схватила да нападам оно што не могу да разумем,била сам бесна због тога.

Ја сам увек све контролисала до тада,а са њим сам се изгубила,бојала се шетања по облацима,а дизао ме горе тако лако.

-Осећала сам се повређено а у ствари повређивала сам њега,повређивла сам њега а сама би себи заривала нож у срце са сваком новом увредом коју сам му нанела.

-Нисам разумела да је Ранку потребна тишина за стварање,као свака ћурка правила сам и водила га у све већу буку.А он је само ћутао,и бежао у тишину још дубљу.Што је више ширио

своје видике,постојао је све тужнији,постао је завистан од музике тишине и ћутања.

-Не брини,ниси га повређивала,он другачијим очима гледа на свет него ми.

Њему то није било битно.Ранку су кризе биле потребне,јер једино је у себи видео достојног противника њему самом.Са собом је једино могао да се бори.Да привидно падне па да се подигне сам без ичије помоћи..У свакој вези трпи више онај бољи,али треба прво признати

некоме да је бољи,и да убијаш његово љубав.То ретки само могу.

-А и дете нисам могла да му родим.Нисам схватала да се бебе рађају само из љубави,никако из пожуде,из жеље само.Није ми никада било јасно шта је то нашао у мени.

Престала сам да сањам,а када немаш неостварен сан имаш утисак да си успео у животу.

Радиш шта хоћеш и нико те не дира…

-Видео је нешто што други нису могли,нешто има у теби лепо рече,иначе не би остао крај тебе све док си ти то желела,рече Златомир

-Могао је да има коју год пожели у овом граду,коју год хоће а он је био поред мене сво време,

није ме никада остављао,и због тога сам га мрзела .

-И коју неће,помислио је,али у себи.

-Него да идем ја,да вам не кварим вече.Пољубила је и Ранку и Златомира,загрлила,

као да се опрашта од њих за сва времена,

-Извините,опростите ми само рече и оде.Опет утонуше у тишину,Ранка је и онако сво време ћутала.

-Оде

-Оде,снајка

-А,шта је са тобом,шта покушаваш да удавиш на дну те чеше

-Ништа,онако ја

-Где ти је Малина? Тек мало зарумењених образа питала га је

-Распиткујем се ја,знам све,насмешила се,све се више смејала поред њега.

Пажљиво сам их ја бројала.Није ми било драго што си више времена провео у самоћи,

него…лажем,јесте ми било драго на неки начин.

-Малина,хаха, па знаш она се чак није тако ни звала,то је била прва њена скривалица.Немам појма где је.Одлазила је пуно пута,враћала се пуно пута.Као у песми неког чикашког блузера.

Онда се десило нешто пре две године за мој рођендан,и ја сам решио да је пустим да коначнооде за сва времена.Требало јој је мало времена,али се брзо снашла.Ако је срећна негде тамо,драго би ми било.Али,носи она претежак терет на леђима.Није лако,уопште јој није лако.Али шта је ту је.Сами бирамо свој пут.Углавном од њених вредности

мени више ништа не треба.А ни њој од мојих.Паралелне линије се више никада не могу срести.Рекао сам јој да више немам пара да путујем,да се виђамо,знајући да неће пуно да чека.Људи не воле када их оставиш,али када те оставе осећају се јако,силно,моћно…

мука ми је било више од свађа,од расправа.И тако отишла је.И ми смо остали без бебца,

није хтела да га роди,ја је нисам притискао,једноставно ме толико није волела,затражила је новац за лекара и све је било готово брзо.Сада би имао три године.Гледала га је у очи док прича,тек се растужио када је поменуо бебца,иначе је био нестварно миран.

Некада мораш да се удаљиш од свега.Ко те разуме,разумеће,ко неће…одлази за сва времена.

Ти онда пронађеш равнотежу измећу,самоће,туге…ако имаш среће

-Знаш,неколико ми се пута учинило да си ми јако близу.Знаш онај немир у стомаку.Онда ми се учинило да сам те видела на Ђолетовом концерту.Сећам се те слике држао си неспретно једну бебицу у крилу,како је неспретно,и уплашено држиш знала сам да није твоја.Једна

лепа млада девојка се смејала нешто са тобом и једна жена наших година,нервозно је пушила и гвиркала около као да неког тражи у гужви,онда нас је гомила одгурала.Нешто није било у

реду са том сликом,нешто ме ту узнемирило.Погледала сам касније безброј снимака на јутјубу,и на крају те једва нашла на једном,тако си ми био близу,десетак метара…али тај немир,не умем да ти опишем.

-Е,то је та такозвана Малина,вероватно сам то тужно рекао,сећајући се те вечери,да је морала да ме пита.

-Јели оставила нешто у тој твојој души,или је све однела.

-Без бриге,малецка.Небо не склања непотребне ствари случајно из живота.

Има своје разлоге.

Пуно простора који остане празан значи да има пуно места за нешто лепше што долази.

-Ти си психолог ако ми затреба помоћ.Него,имам пар питања за тебе,

али другом приликом сада није време

-Ма,слободно.како ти волиш да кажеш “пуцај мала”

-Знаш причу о двојницима боље од мене.Знаш зашто срећемо неке људе,зашто се неке лекције понављају.Почињем да бивам на домак смисла.Последње четири везе ме занимају.Све имају необична нека имена за ове крајеве,чудна по мало.И све четири неке тужне приче.О.К су то жене ипак само им је таква улога била додељена у мојој књизи,али не знам зашто,не могу ни да наслутим,зашто баш ја ту.Зар није имао нико други?

-Ајд,нешто лакше,молим те.Неки други дан.

-Звони ти телефон,на срећу,насмејала се коначно

-Грозда ме зове!

-Па јави јој се.

-Хало,само да ти кажем.Знаш престајем са овим што радим,одлучила сам.Покушаћу да га вратим у свој живот.

-Немој бадава да се мучиш снајка,нећеш,у овом животу нећеш.Можда да неком другом небу,у неком другом времену,али у овом времену ти је касно

-Што си так… И онда је вероватно тек сада схватила да је Ранка била у црнини

-Не,не.не може да буде истина,зезаш ме само

-Волео бих и ја да није,веруј ми.На трен се ућутала,па наставила

-Да ти нешто кажем,нешто што сам схватила одавно,рече Гроздана.Бог нас није створио да

будемо тужни,није нам дао дарове да их кријемоод себе и света.Бог је створио човека да улепшава овај свет,да увећава доброту,лепоту.Њега је створио да овом свету дарује лепоту.

Не,да учиниш зло,или нешто лоше другоме.То сам касно схватила.Немој да тугујеш.

Када спаја двоје људи Небо има сигурно јаке разлоге за то.

Када их раздваја сигурно има још јаче.То је твоја мисао.

-А ја сам много зла направила.Јесам ли ја крива,кажи ми молим те?

Није знао шта да јој одговори,искрено изненадио се тим њеним речима.

-Опет ти звони телефон.

-Извини,рекао је Гроздани,само да се јавим на позив,зваћу те касније.

-Не могу да верујем,Круна

-Здраво живо,била је весела.

-Шта се ради,код вас

-Ништа,ето стандардно,тужимо нешто

-Добро,није битно,знаш зашто те зовем,реци ми како је Ранко,сањам га данима.

-Да ли је добро ?

Е,па сада га је збунила,како није битно што ми тугујемо!!!

-Зашто питаш? Рећи ћу ти,али прво ти мени да даш један одговор

-Не мучи ме,озбиљна сам.

-И ја сам,никад озбиљнији.

-Чија је она твоја мала принцеза,мислим ко је тата.

-А,шта то тебе брига

-Добро,ајд поздрав

-Чекај молим те.Други пут ћемо о томе

-Не,сада,нема другог пута веруј ми.Слушај.Сањам га,на неком језеру храни лабудове,

седи на трави а птице му из руке једу.Рекох само здраво…ни драго ми је да те видим…ништа,само здраво.Седео је,јео хлеб са птицама.Устао је кад сам пришла,дао ми комад погаче и рекао.Попиј мало и овог вина,на корист ће ти битиХлеб је био укусан,а од вина се умало нисам срушилаУхватио ме као да сам перце,подигао

-Јеси ли добро питао је,можеш ли да ме пратиш.И кренуо је

-Хајде,верујш миПолетели смо,а неке птице,рекла бих Ждралови,и ако их нисам никад видела,летели око нас.Летели смо на једно место где смо једном већ били,знала сам

Када смо стигли,рече ово је мој нови дом,морамо да се растанемо,наћи ћеш ме овде кад год пожелиш.И још је само рекао,не брини вратиће те оне доле,безбедно.Али ми није рекао да ме воли,као увек што је радио.

-Питам те,да ли је Ранко тата

-Није те брига и не буди безобразан превише,

-Ја безобразан.

-Па ти си га оставила после дванаест година које сте заједно провели,од детињства.Први пут када те мало оставио саму,удала си се,додуше био је мало старији од тебе,колико беше оно двадесет шест година.Али био је фаца,прсила си се грудима пред камерама,пријало ти је.Кад је већ остарио сетио се жене и деце,па им се вратио,а ти покушала да се вратиш њему.И ја сам безобразан.Надам се да ћеш барем детету рећи ко му је отац Прекинула му је.

-Извини,има нешто што ја не знам

-Грозда нас прекинула,када сам тио поменуо,да не мора да значи да смо сви без наследника.

Круна се развела од мужа,Ранко од Грозде,и видели су се случајно,али стварно случајно једног дана овде у граду,или ево сада већ сумњам да је био случај.Ја отишао на посао,а њих двоје до језера горе,провели ноћ тамо,Сунце их тек пробудило ујутру.Прошле године,се опет случајно сретнемо,код продавца старих књига.Само што је она водила и једну слатку цурицу са собом.Отишли смо на сладолел,али мени нешто није давало мира.Имала је очи боје лешника,трчкарала около боса по тераси,каже Круна да не подноси,обућу,и цртала је левом рукицом.Он је само гледао Круну,а мала цурица у њега,голицала га,пентрала му се у крило,љубила га,миловала по образима,као неког свог.Мени јето довољно.Још када сам израчунао колико малецка има година,када јој је рођендан.Коначно је била мало срећна

-Па,зашто онда крије?

-А,одкуд знам

-Позови је молим те,ја немам број.

-Важи,али ти разговарај са њом

-Преодмислио си се,а,рече кад се јавила

-Ранка овде,хајде кажи нам молим те истину,не разумем те.

-Опрости журим,и нестаде.

И сви збуњени,сво троје верујем

-Е,сада онај тежи део,морам да идем,и тужно га погледала.Устала је,а онда га је загрлила,окренула се и привила се уз њега ко бршљан уз дрво своје,на трен само али довољно да ресетује све његове емоције на почетак његовог детињства ,да изнова никне онај шумски цветак што је некада посадила у његовој души…

Не нису се пољубили.Нису.Мушкарац је рођен да учини срећном само једну жену у једном животу,зато је њу ваљда толико безуспешно тражио у другим женама,у некој је видео њене очи,у некој…али никада није успео да је састави Ранку од свих њих,једино што нигде ту душу њену није могао да пронађе.А душа јој је ипак била највреднија од свега.

Давно је посадила цвет у његом срцу,неко га време није заливао,али он је и даље цветао,

мирисао,тада је схватио да расте из њене душе,и да га то њене очи од некуда греју,

и да ће га увек пронаћи по његоовм мирису.Тек када осетиш додир жене коју волиш видећеш да крила могу да буду и њене руке,да два бистра извора можеш да нађеш и у два дивна ока…

Али,не брините,неће се овде растати,не још.Погледала га је у очи,и била је радосна што не види више тугу у њему.

-Знаш,могли би да ручамо нешто.Имам лет тек сутра.Само на трен морам да завршим

нешто,неке папире у хитној,сат два,не више.Ако немаш неке обавезе,остани,волела бих.

-Чекам те целог живота,али није јој то рекао,само.

-Немам

-Ухватила га испод руке,и већ је све било другачије

-Где ме водиш,или још боље,могао би да нам нешто спремиш,па био си кувар у војсци беше.

Ајмо до стана,да узмем нешто.Фрижидер је додуше празан,годимама га нисам користила.

Мораће до маркета да купе нешто

-Није му било добро,од оволико емоција данас,и лепих и тужних,и ружних,али она је све расцветавала око себе.Док је куповала,гледао је и размишљао,како ли се заслужује ова жена.

Заборавио је да је била његова,само његова,некада.

-Е,овако.Служи се као да је твој стан,шта ти год треба,ево ти кључеви.

Ја се брзо враћам.Е,сада га већ није загрлила ( на жалост ),а и зашто би,не растају се.

-Најлепши зачин је осмех из лица куварице,и кап оног сјаја из очију,

због онога коме кува ручак,па да видимо какав си мајстор,рекла је.Док се мувао око салате певајући песму коју није певушио годинама или боље речено није имао коме годинама,

није ни приметио да напољу пљушти киша и ако је прозор био отворен.Док се снашао за кишобран у њеном стану,док је стрчао доле да је сачека већ је било касно,стајала је мокра као..као сирена му је прво пала на памет,скроз мокра гледао је ,не није било пожуде у том погледу,нити је њој било непријатно што тако стоји пред њим.Овако покисла,мокра личила је на пупољак руже који је киша затекла без кишобрана.Била је лепа као вила из народне песме.

Постоје људи који обитавају на једном далеком вишем нивоу него што ћу ја икада успети

да наслутим те видике помислио је.Таква је Ранка ,било је нешто ван овога света,ван овог времена у њој.Неодољиво,дивно,прелепо,имала је поезију у осмеху и музику у очима.Лепоту лабуда у сваком покрету…Чежња за овом женом је прелепа.Чезнуо би за њом цели живот,других се већ одрекао.Љубав може да буде и чежња,а када,останеш без праве љубави,то ти је од тог трена само полуживот.

-Извини,ја бих да уђем,ако немаш ништа против.

И све се више смешила,оваквог га се сећала.Изгледа да други људи нису пуно покварили ту његову душу.Идем да се пресвуче,па да ручкамао коначно

-Када се вратила,била је још лепша,имам примедбу само се насмејала,где су свећиће,где је цвеће?

-Свећице,немам појма,а од Прве Љубави нема лепшег цвета,можеш да обиђеш све краљевске вртове на овој планети,али нема.

-Зарумела се,малкице само,сасвим мало.А ,вала и он.

-Ја сам баш гладна,смем ли да пробам,немам мачку у стану, шалила се…па и није лоше ово,

да није она причала овај трапавко ни реч не би проговорио,а његове речи су увек биле за њу

као мале шарене птице,или лептирићи,који су се разлетали свуда около док јој је причао,

али сада шта ли му је мислила је.Можда се још љути на њу?Ма,не није ни био љут,али њена

шашава главица је била на опрезу да га не повреди нечим,поново.Било некада.А,да не рекох вам,и он је њој био прва љубав,не само она њему.Кад су завршили,није му дозволила да јој помогне око стола,отишао је до прозора и загледао се у априлску топлу ноћ.

И чудно,опет је све било ту,као некада,опет је небо било звездано,опет су птице певале,опет се месец накривио шешир на небу.Знао је да је све то увек и било ту,али он то није примећивао.На трен је заборавио да је она ту.А онда…Чуо је како гаси светло,чуо је како пали свећице,осетио како мирише штапић али није смео да се окрене.Чуо је и како му прилази полако и није смео да се окрене.А,онда му је опет зазвонио телефон.Зашто ли га не искључих помислио је.

-Хајде јави се.

-Нека нећу,

-Молим те,рекла је.Звала га је мајка

-Јави се ти да се мало нашалимо,није морао да је убеђује,волела је ту жену

-Хало

-Мајка се сигурно збунила чувши женски глас,па се ућутала.Превртала је по глави ко би то сада могао да буде и није имала идеју.

-Хало мајко рекла је весело,не препознајете глас хаха

-Одкуд мајка зна.

-Па,Ваше треће дете,најлепше,како сте увек говорила.

Нисам то причао,Њих двоје нису имали родитеље,од малена су живели код баке.

Његова мајка им је била као њихова.Женско дете је посебно волела,мислим Ранку.

-Ранка сине,само што није вриснула.Немој ту да ме мајкаш него долази да те видим.

-Мајко опростите,тако је звала увек,нисам стигла да се јавим,имала сам неке муке,али опет

сам ту за месец дана.Ако хоћете да испечете једну погачу,и напуните паприке за мене,ужелела сам се,свратићу обавезно,ако ме наравно овај доведеи насмејала се,нисам Вас дуго видела.Искрено ужелела се,почиње да ми недостаје моје детињство.А и да ме научите да месим онако лепе погаче.

-Још питаш,него пољуби то моје дете уместо мене,па једва чекам да те видим,,одо ја серију неку турску гледам,па нисам данас,не смем да пропустим и репризу,љуби га мајка.

-Ух.чуо си,шта је мајка рекла!

-Јесам,добро не мораш ти баш увек да је послушаш,покушао је да се нашали.Верујте ми на реч.Уопште није једноставно пољубити прву љубав,ни оног првог трена када схатиш да је то та,а камоли безброј година касније па ма колико за њом чезнуо,е за то ти бато треба срце јуначко.

-Сећаш ли се,дужан си ми неке девојачке снове,или ја теби беше неке момачке,године ме

стижу,па заборављам.

-Само час,имам једно изненађење за тебе рекла је,окрени се,молим те.

Чуо је да нешто шушка,крцка,и онда је чуо једну песму,коју је заборавио давно.

-Сачувала сам је,пребацила на цд у једном студију.

Песма мени написана и отпевана.Мождаси ти неке своје снове заборавио,или бацио,

можда си их се одрекао,али ја их чувам,у срцу.Личила му је на неубран цвет увек,предиван,

а само такав мирише.Осетио је како му се срце подмлађује,како опет постаје дечије,невино,чисто.Сетио се како јој је брао прве трешње,како је са његовог длана јела шумске јагоде,како јој је китио косу цветићима са ливаде близу куће.

-Кажу,онај што прекине љубав,мора једном и да је обнови.А ја сам направила глупост.

Пружио је руке ка њој,као што неко пружа руке да узме неку свету књигу,зрео грозд,звезду

падалицу,парче дуге,хладну воду са извора

-Сада када сам те опет срела,опет се чује музика,опет су ту све боје дуге.

И,није га било страх овог пута,ставио јој је руку у косу,дотакао прстима по образу…запевушио тихо,знао је да пре него своју љубав дотакнеш уснама,мораш је загрлити душом,миловати очима.Али то важи само за љубави,зато некима то није ни важно.

Али њима јесте било важно.Задрхтала је као лишће младе брезе на ветру,и сада је знао шта треба да ради,одједном му се све вратило.Њене усне су биле зреле брескве,или први зрео украден грозд,биле су шумске јагоде…прве трешње…отворио јој је своју душу,

као што се отварају врата неке мале црквицена брдашцу радозналим гостима,и пустио је да уђе.Док је држао загрљену чула је како му срце удара ко гладни детлић по сувом дрвету.Склопила је лепе своје очи док је он певушио,сетила се те вечери код извора манастира Света Петке

-Песма се завршавала полако,прстима је шетао по њој као да грли гитару уместо своје прве љубави.

-Шта си рекао,нисам те чула добро,нашалила се

-Волим тееееееееееее…

Опет су се срели,тамо где га је оставила,некада.У ствари никада га није ни оставила-Дете сам била,тада још нисам знала шта су праве вредности.На пример ако некоме поклониш ружу,она ће потрајати пар дана,можда недељу.Е,али ако некоме поклониш садницу руже ,коју ћеш тек засадити,нема цвета,нема мириса,нема украсне машнице,тракице… и тек када уложиш у њен раст исто толико љубави као онај што ти је поклонио,ружа ће се расцветати,замирисати…

и подсећаће те целе године на Неког.А ружу када бациш увелу из вазе брзо заборавиш,јел тако.А ти си мени даривао стихове,песму.Песму коју би слушале све девојчице у земљи и радовале се,плакале.Песму коју би неки други дечаци певали својим цурицама.Нисам схватила тада шта то значи.А онда је Сенка настрадала,вас двојица сте се повукли у тишину.

Ја сам се уплашила да више немаш љубави за мене,и остало знаш.Када сте се вратили из војске,отишли сте као деца,а вратили као одраслиљуди,њега је Круна оставила,а ја сам тебе слагала да имам неког.Почеле су да вас салетају цурице и тете,мој брат је претеривао,а ти си се повукао у тишину,тужан,разочаран,због мене глупе будале.Мислила сам да ми нећеш веровати ако ти признам да сам слагала…да сам барем пробала.

Можда би јој због тих суза које су остале у њој било лакше.Нису хтеле да падну,ма колико се трудила да их пусти.А то су најтеже сузе,сузе које остану у души,на оне које падну из очију брзо се заборави,али не на ове,не тако лако

-Мислила сам да си љут.

Онда га је помиловала,по уснамаКако је лепо говорила ова жена,није била таква,покушао је да се присети.

-Не мрдај рекла је,и лагано,тихо,гасила свећицу по свећицу,пустила Китара…

Сетила се брата,али осетила је да се због овога не би љутио,ни мало.

Да,мрдам,па мене ни булдожер не може да помери одавде,можда би три успела али не гарантујем,кад би знала,колико му се ноге скамениле,у себи је помислио.

….

Те ноћи су се опет срели,тамо где су некада се волели као деца,тамо где је мирисала на мајску некошену ливаду по којој су боси трчали.Месец им се радовао што их види опет загрљене,

облаци их сакрили да их нико не омета,звездице им се смешиле,ветар је разносио гласове да их не буде.Ушли су у продавницу среће,већ срећни…добили су књигу на дар,књигу коју ће сами писати

Рано се пробудио,не зна зашто а још му се спавало,заспали су на оним старим старинским креветима,са дебелим душеком и вуненим јорганом.Лепо је спавао,додуше будио се пар пута да покрије Ранку.Не навикнут да се буди крај неке жене,није знао шта да ради.

Скувао је себи кафу,и док се хладила,искрао се полако да купи нешто за доручак,и онда се сетио да би пар ружа на њеном јастуку некако романтично изгледало.Додуше није знао хоће ли се пробудити распожена,или…

Посматрао је и размишљао колико је туге прошло кроз њихове животе свих ових година.Да су остали заједно да ли би се сада свађали,расправљали око глупости,можда би се већ и развели.Није ни њој ни њему било лако,њему посебно.Кроз пуно бура и искушења је прошао,

али ваљда је све савладао исправно.Сада је разумео и зашто га је Малина оставила.Морало је да се направи пуно,пуно места за ову дивну жену.И опет је мучио себе мислима заслужује ли

све то.Али њен осмех му је све рекао.Као да јој се није будило.

Једно лепо око је радознало гледало около,па тек друго лепо око…

-Добро јутро моја прва љубави,рекла је.

-Добро јутро моја последња љубави,рекао јој је,и није знао сме ли да јој приђе…као дете.

Скупила је косу расуту по јастуку

-Шта има за доручак,пита ла је.

-Само пољубчић за добро јутро рекао је.

-Па…може,рекла је

-Нисам хтео да те будим,да шушкам,брзо ће.

И тада је угледала руже,и скоро да се расплакала,због свега,због целог свог живота,и обузела је нека непозната туга.И њој и њему се чинило да су до сада водили празан,бесмислен живот,у рукама вредно нису имали,а пуно година су потрошили до сада.

Ништа чиме би се похвалили када сретну неког непознатог.Али неко је почео да разгрће пепео који је скривао њихове душе,и нека топла ватрица се лагано палила.

Да,јурос је све било другачије.као да живот почиње тек сада,и радовали су се обоје.И што је најлепше,спремни су били и једно и друго да оставе све туге иза себе.Бол више неће постојати.Кајгана са јетреном паштетом и шампињонима се брзо спрема,ту је сматрао себе мајсторем,и био је.Док је стављао тањире Ранка се већ вратила из купатила,

на себи је имала само стару избледелу наранџасту мајицу “к.к. Јагодина” са великим бројем 4. на леђима Ово већ није очекивао,није се надао.Које ли ће му још изненађење спремити чешкао се.Чува све његове ствари.А шта је он чувао осим сећања на њу,свих ових година.

Мало ли је и то,рећи ће неко.Мало је,колико сивих дана без ње,колико ли је и оних лепих посивело без Ранке.Ћутке су ручкали.Ћутке пили и кафицу,прву заједничку у животу.

Као децу су их лагали да од кафе расту бркови,па су се играли,од кукурузне свиле им је дека његов правио велике бркове.Имали су лепо детињство.Воденица на потоку од кукурузовине,

играла је клис са дечацима заједно.Бака Петројка их је водила у виноград,онако малецким и мусавим гроздтамјанике им се чинио већи од њих.Када су крали трешње прву грану је бацао доле њој…увек.Деда се оженио најбогатијом у крају,Тата најлепшом,

на њега је био ред да нађе најбољу.Нашао је,прва коју је срео била је та,за цео живот,

али ју је тада испустио из руку на жалост.

-Шта се десило ноћас,морам да те питам.Ја немам појма,мој разум сеотима, не разуме.

-Љубав,али она другачија љубав,она која се преноси кроз векове,причао ти је брат о томе.

-Није стигао на жалост,причај ми ти,молим те,имам времена,тек поподне морам да путујем.

-Кажу,да душе путују кроз време.Срећу се,растају се,иду даље кроз живот,

или се враћају назад.Али постоје душе које су од почетка времена заједно.И онда Творац на силу по некад мора да их раздваја,јер постоје друге душе које треба да сретну,постоје други

задаци које морају да савладају.Али не,оне би само своју другу половину душе,јер ништа не може друго да им буде вредно.Тако су ваљда и две наше душе се растале када се морало.

Али Творац их врати једно другоме кад види да су потребне једна другој за спас.

То није физичка веза која их спаја,то је духовна веза,знаш када осетиш да је некоме твом потребна помоћ,или осећаш тугу његову…Тада се те душе опет чврсто загрле,и отворе

врата једна другој за неки други свет,свет за који само слуте да постоји.Свет где су друге емоције,други звуци,друге боје,где је све лепше.Али ту су и емоције врло јаке,као када би

се сада прошетали до раја.То је много више него физички контакт.И после тога ти ништа неће бити исто.Пожелећеш да стално летиш,да те носе нечије вољене руке.Али то је тешко опет могуће,тешко је поновити,тешко ухватити тај осећај.Обично се такви људи,којима се то десило посвађају врло брзо,јер не издрже ту лепоту.Човек више разара него ствара.Зато сам се мало и бојао како ћеш се пробудити,није да сам ја сумњао у тебе,више се плашио,али…опрости.Док је причао ружом из вазе ју је миловао по коси и смешио се.

Ућутала се,сада си ме збунио,непознато ми је то,искрено.Имаш ли неку књигу о томе да листам у авиону питала га је?

-Немам.А шта ће ти књига хахаха,имаш мене па запиткуј.Знала је на шта је мислио.Једном давно када је спремала дипломски,изабрала је тему о једном старом народу који је живео у

Француској.Катари,или Албижани.Професор је рекао да о њима толико мало писане грађе

је остало да вероватно неће бити довољно да се квалитено спреми за испит.Али ја имам брата,а он има једног најбољег друга.Није је разумео професор.Па питаћу брата о њима,мој брат све зна.

-А,објасни ми онда када све знаш зашто сам плакала док смо…летели,опет мало руменила у образима,али признаје много јој лепо стоји.

-А,ајд објасни ти мени зашто сам и ја,па ваљда од тих емоција.Рекох ти твоје руке су мени биле крила.Ти имаш др,мр дипломе ја немам хаха

…..

Пробудио је нежан додир по образу.Нешто је била узнемирена.Отворила је очи,спавала јена рамену једне добре тете у авиону.Заспала је чим је села,само је пар речи проговорила са госпођом,а већ јој спава на рамену.Тета ју је нежно гледала,миловала по коси,и миловала по образу.

-Опрости кћери што те будим,нешто си лоше сањала изгледа,морала сам,само што нисизаплакала у сну.

-Хвала Вама госпођо велико.Десетак година,до синоћ,нико ме није помиловао ни по коси ни по образима,а можда и више.Тужно,помислила је госпођа,а овако прелапа жена.

Није хтала да је запиткује,пустиће је да одмара.

-Хоћеш ли мало воде,помаже?

-Хоћу,хвала Вам,бескрајно што сте пазили на мене

-А ко не би,заспала си са осмехом уморног анђела,али врло брзо си се узнемирила,опрости што питам,али да ти се нешто лоше није десило

-Ма у реду је тето

-Љерка,зови ме Љерка

-Ја сам Ранка,драго ми је што сам Вас срела тако добру.И онда јој је испричала шта јој се десило у ових неколико дана.Тета Љерка је проговорила мирно,као да има сво знање овога света о љубави

-Погледај доле кроз прозор,зашто је Влтава овако лепа,као златом обојена Сунцем које залази,зашто су ови облаци око нас овако лепи,жути,наранџасти,позлаћени,шта мислиш?

-Па тако је то ваљда када Сунце залази,збунила се

-Е,па кћери моја,мораћеш изгледа да учиш све од почетка.И ја сам једном волела,и још ме држи,намигнула је шеретски.Муж ме учио да не тугујем када нисмо заједно.Наћи ћеш

ме ако боље погледаш у свему што те окружује,наћи ћеш моју љубав свуда око тебе,ако не гледаш на свет тужним очима.Ако гледаш тужним нећеш видети ништа од тога што

остављам за тебе.Зашто је река тако лепа,па зато што ју је душа твога брата и љубав

твога драгог обојила само за тебе,оне су тамо,због тебе,јер те воле,када се пробудиш да ти одмах измами осмех тај лепи.Колико је леп свет око тебе овог трена толико те воле.

Па ти размисли сама.Стави на кантар па премери,како је био пре пар дана,а како сада.

Шта је свима ових дана,сви о душама причају,замислила се

-Видиш и сама,једног јутра си се пробудила тужна,а већ следећег си највољенија жена на свету.Немој да се бојиш,то никако.

-Него ми нешто држиш руку стално на стомачићу,да ниси можда…мало и насмејала се

-Ма нисам,збунила се,нисам…а волела бих да јсам искрено,рече после мале паузе,загледана у облаке.Опа,обрадовала се госпођа,јавићеш ми ако буу лепе вести душице.Она и муж нису имали деце на жалост,њиховом кривицом,али није хтела да је мучи том причом,а осећала је да би је ова лепотица разумела.Можда други пут,ни она није планирала да је не види више никада.

-Наравно,Чувај ту љубав како умеш.Радовало би ме да те са мужем водимо или одмах или кад ти хоћеш на “karamelovy pohar” у Mysak Sweet Shop,сигурно знаш где је то,ма доћи ћемо по тебе,само ми се ти прво одмори добро,Одлично јави се ево ти броја и написала на брзину пар цифара.И слатко се изгрлиле на растанку.Пријатеља и добрих људи никад доста,

кажу

Златомир је средио по стану,и отишао поподне са неким пријатељима до оближње бање.

Није му се гледала утакмица,није хтео да слуша вику,галаму,псовке после свега.

-Нека,идите ви само,ја ћу бити негде овде,јавите се када завршите.Мало је лутао,тумарао около,гледао сликаре како раде,разгледао књиге на тезгама,и онда сео на клупу онако уморан до једне мале чупаве главице.Мали је свирао хармонику неку стару,али није просио,тек је свирао,али никоме није сметао.Неки су прилазили,помиловали га,неки му ставили нешто у

рукице малене,види се добро дете.Скинуо је хармонику са малецких раменца,и окренуо се ка њему

-Чико,а што си ти нешто тужан ?

Збунио га је,није се надао.

-Ма,нисам,само сам онако нешто,ма пусти

-Да ти нешто одпевам чико,ја само за тебе?

И није ни сачекао одговор,почео је да пева

Мој чика је данас тужан,и ја му певам ову пееееесму да више никад не буде тужан”

Насмејао се,шашавог ли клинца.Баш га орасположио,али још једно изненађење га је чекало од малене чупаве главице

-Чико,а да те частим сладоледом,погледај имам довољно пара,и отворио малу рукицу,није било пуно,али га је малецки баш дирнуо.Сетио се нерођеног,али овога пута није га заболело

-Не,хајде ја ћу тебе,старији сам,зарађујем више од тебе

-И кренуше према центру

-Чико,нећу овде.-Зашто,изненадио се.

-Па овде ме не воле,кажу сметам им,немају други гости где да седну од мене,заузимам им столицу бадава

-Е,то неће моћи.Пробаћемо прво да од непријатеља направимо пријатеља,тако да ће те заволети брзо,а ако не може преврнућемо цео ресторан ја и ти,јел важи??

-Немој чико,ајмо преко пута имају леп сладолед.

Дете је баш било узнемирено.

-Не ту ћемо,ја сам по мало тврдоглав,да знаш.

Малецак се баш уплашио чим је конобар кренуо ка њима

-Ја сам теби нешто рекао и погледао га пун беса,мала тршава главица се само стидљиво

савила и гледала у под кафића

-Слушај сине,већ је Златомир био љут,а ја теби кажем овако.Мени еспресо,дупли,без млека,

чашу минералне,а за овог малог господина најлепши колач који имате и сокић.

И немој да си такав намргођен,уморан сам,ако са тобом морам да се расправљам неће изаћи на добро.

-Неће моћи,реће конобар са осмехом.

Ух што волим такве.Пресешће ти тај осмех врло брзо.Удахнуо је дубоко да се мало смири.

-Извини да ли је Грозда негде овде,да ли је долазила,питао је мирно конобара ?

-А,Ви је као познајете хаха!!!

Узео је телефон да је позове,хајде имам ја времена чекам рече конобар док мали не оде.

-Хало,ја сам,ево ме у твом локалу,дођи да попијемо кафицу,да не пијем сам молим те ако можеш,и имаш нешто да ти дам,нешто само за тебе чувано.Е,сада је већ то било озбиљно

-И хоћеш ли ти сине то донети или ја сам да идем да узмем

Оде конобар

-Кога си звао чико.питао је малецак

-Тета Гроздану,ово је њен локал,а ја је познајем одлично,видећеш шта је лепотица,и њој ћеш једном написати песму,сигуран сам,кад одрастеш.За пар минута је већ дошла скутером,саобраћај је овде забрањен.И појавила се у црнини,и била је стварно тужна,сломљена,најжалоснија на свету учино му се.

-А ти чико ову тета Грозду чекаш,рече мала чупава главица када је видео

-Познајеш тета Гроздану,био је радознао?

-Да,то је најбоља тета на свету.Увек нам остави пуно пара мени и сестрици,увек и остане да баки однесемо нешто.И отчао да је загрли.Конобар је већ био у дилеми да ли одмах сам да оде кући,или да прво донесе шта смо му наручили,али нисам га оцинкарио,можда ће схватити како треба гледати на људе.

-Одкуд ти питала га је?

-Да те видим,и да ти се извиним.Донео сам ти нешто,искрено,да те не лажем,а и другари дошли на неку утакмицу.А и срео сам овог малецког,мали је чудо,обожава те.

Сашењка,помиловала га је по коси,и пољубила.Да дивна дечица,где ти је сека?

-Поред баке,нешто је болесна

-Хоћеш да је водимо код лекара,

-Неће бака,стид је.Каже довољно је што јој купујете лекове.

Ја је нисам познавао овакву,искрено.

Људске душе су тајна и за веће умове од мене,помислио је.

-Да,идем ја већ је смазао торту,рече Сашењка,ви причајте,али чико следећи пут ја частим,обећаваш?

-Обећавам.Часна пионирска реч.

-Па,видиш драги мој Златоусти,заборавио си на речи великог владике Николаја

не мрзи грешника,мрзи његов грех”а ти си ме баш…ниси ме волео.

Причај ми шта се десило молим те.

-Опрости молим те…Могу само да ти испричам оно што је Ранка мени.Вратио се из Русије,позвао је да дође,имао је каже пуно да јој прича..и само је пао,заспао.

-Јесам ли ја нешто крива,кажи ми молим те.Осећам сада кривицу.И сада када га тек нема,

недостаје ми,боли,боли ову будалу ово мало срца што јој је остало.Имала сам у рукама бисер,а ја се задовољавала цирконима,глупим шаренишем.Дала сам бисер тако јефтино,за бедно,пролазно,Сама сам себи стварала пакао у коме сам се савим лепо сналазила,у коме самуживала.Тек сада ће то бити прави пакао за мене.Данас не могу ништа да урадим,немам воље,немам снаге,како почети из почетка овако остарела за ноћ.Погледала га је право у очи.Ретки су људи који слушају другог,као ти што умеш.Ћутим јер не знам шта да ти кажем,помислио је,не зато што сам стекао мудрост.

-Сви смо рођени различити,то знаш,какве патње,какве туге су пред нама то нико не зна.

Ни колика ће та патња да буде,велика или мала.Колико душе морају да пропате,да живе чинећи неправде,грешећи.Колико ћемо оптертити душу греховима.тееретом.

Да ли је неко могао да те сачува од свега тога,да те убеди да треба другачије.

Није наравно.Твој пут је такав.Пун бола,пун патње,туга сама дође,и да је не зовеш.

-Прво сам хтела,када сам постајала зла,да га преварим са тобом.Не гледај ме тако,да веруј ми.

Али сам се бојала да ћеш ми разбити нос,и можда би боље било да јеси.

То би мање болело,можда ја не бих постала луталица у овоме животу.

А и хвала ти што отера оног неотесанка од мене синоћ.Прво се изненадио,а онда насмејао.

-Ти си Гроздо срећна,веруј ми.Ти си барем застала,почела да се будиш из сна.Твоје сузе

ће натапати земљу неко време,али из те земље ће нићи неки диван цветак.Нико није ни само грешник,ни само светац кажу на истоку.Свако има и светлу и мрачну страну.

Ја сам се једно време обраћао само твојој мрачној страни,зато си тако на мене и реаговала,али више нећу,опрости ми.Нисам ни ја умео боље.И ја сам се огрешио о тебе.Ето одговора на твоје питање шта је Ранко видео у теби.Видео је оно што нико други није могао.

Него погледај,ово је оставио за тебе,Ранка је пронашла.Никоме ништа осим теби ништа није оставио.Пружио јој је велики коверат.

-За мене,само за мене.Моја душа.

Отворила је полако,слутећи да је нешто важно.

Био је то цртеж,прелеп

-Шта је то? Ништа слично није видео

-Ово је,рекла бих рађено за некога кога неко много воли.

Оваква је Икона „Богоматерь Акафистная“ („Благодатное небо“).

Можда је она и била инспирација.Једна од по мени најлепших сачуваних у Руској цркви.

Негде из средине деветнаестог века ако ме сећање добро служи.

Да,била је поред осталог и историчар уметности.Види како је лепо рађена,цртана је графитном оловком.Иконе су чудотворне,мада ово није Икона,чудотворне постану тек онда када им се молитвом обратимо.Иконе су књиге неписане словиме,већ сликама.

Али ономе ко нема очи да види и уши да чује ово је само слика.Бог нам је дао молитву да увек имамо излаз из мука,знаш то.Причао си ми о твом тати када је отишао на облаке

Миловала је слику,само што није заплакала.Јеси ли сигуран да је за мене?

-Па види шта пише на полеђини.

-Једном од мојих пет најлепших снова који су ми се остварили,писало је

-Онда је ово мени Икона,света ствар

-Провео је близу Моске у Тројице-Сергијева Лавра,неко време.Тамо је духовна богословија,огромна библиотека.Можда је тамо настала.И није издржала,заплака је

-Није ми јасно,погледај лице Богомајке,има лице неке мале девојчице,зашто,шта мислиш?Није хтео да јој каже за Крунино дете,није хтео да је ломи више као несташно дете младу брезу.Не мислим ја више ништа,помислио је,обећао је Ранки да ће је позвати око осам,

а то му је сада најважније на свету…таман за крај ове приче.

Advertisements

2 Comments Add yours

    1. Да,свака част ко је смислио

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s