Све важне ствари,када човек схвати,су једноставне.Само што је некимо пут до те спознаје трновит,тежак.

Зашто постоји Бог,зашто постоје хиљаде молитви,хиљаде обреда…ваљда зато да би човек могао да оствари неки свој немогући сан,или жељу свеједно,која му се јуче чинила недостижном или немогућом,или да помогне некоме.Када се надамо,сневамо,ми материјализујемо те наше жеље.Ми смо енергетска бића,тако да наша енергија комуницира са неком другом у времену,у простору.Енергије се препознају па се зближе,и онда се чудимо како то да се нешто десило,нешто из снова наших ако су чисти и искрени..Зато ваљда и не постоји ситуација у којој смо без излаза,или без помоћи.
И онда се чудо деси,а ми остасмо збуњени.
Шта је још осим вере човеку потребно,па ваљда нека доза кривице,да није довољно исправан или чист.Како онда да исправимо код себе оно што не ваља ако живимо у убеђењу да смо потпуно исправни.
И онда значи да је цело наше богаство у нашим жељама,у нашим душама.Јер оно што тражимо,значи и добијемо.И значи да се срећа ствара много,много пре него што нас је задесила.али то већ малобројни знају.И туга.Живот се састоји из доброг и из туге или лошег.Лоше ствари на жалост не можемо избећи,добре можемо,исто на велику жалост .
Све важне ствари,када човек схвати,су једноставне.Само што је некимо пут до те спознаје трновит,тежак.
Љутњу,радост,патњу,тугу,страх,осећамо сваког дана.Задовољство,захвалност,срећу и љубав не осећамо тако често,хајд да кажем ретко осећамо.
И опет се враћам на почетак,на молитву.Зашто нам је дата? Па ваљда као средство излечења и помоћи,и нама и нашим најмилија.
Мој тата је последње своје године провео више у болници,него кући.И бивало му је све горе.Обилзили смо га свакодневно,помагали колико смо могли.Али да ли баш на прави начин.
Последње своје дане је баш тешко провео скоро у неким својим мукама,које су само њему биле познате.Мени недокучиве.Докторка је само слегала раменима,на изглед здрав,сва снимања у реду,али њему је све теже.Ми смо Бога молили да поживи још мало,још неки дан,и Бог драги нам је испуњавао жељу.Тата очигледно није молио ни за шта.Тешко ми га је било гледати,онако у мукама смањио се скоро,све теже нас је препознавао.Онда ми је дошло на памет,па ја га само мучим,молим Бога да поживи,а не видим да ми се жеља испуњава,мени је добро али њему није.Можда му је само дошло време да обиђе своје на небу.
Те вечери,као и сваке вечери стао сам испред Иконе и само рекао тихо „нека буде воља Твоја…“ и отишао миран некако нестварно у снове
Ујутру када ме је докторка позвала,знао сам шта ће рећи
-Тата је отишао на пут,нисмо могли ништа…

20160613_172910 2 0
И нисам био тужан,преселио се на неко лепше место знам то.

Овако је било на небу те вечери,испраћај или дочек,то већ не знам

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. Pixel каже:

    Ja mislim da je do pravih životnih spoznaja put trnovit i težek svima.
    Naravno, misim na ličnu, unutrašnju spoznaju, i na put koji vodi do nje.
    To je ona suštinska životna spoznaja koja nas kasnije određuje i čini posebnim, koja nas izdvaja iz stada…
    Dva puta sam nanapisao „životna“ jer zavisi od nas samih i naše šelje da za života budemo plemenitiji i bolji, da posedujemo čistotu svesnog bića. Da budemo to što nam je Bog dano. Da budemo Ljudi. A malo je takvih…
    Takođe mislim da do prave iskonske spoznaje dolazimo tek u trenutku ispraćaj – doček.
    Moje iskreno saučešče.

  2. Па,слажем се са тобом.Још ако се вратимо на стару библијску причу да смо једног дана окренули леђа Творцу,и кренули за лукавим,који нам је обећавао нешто друго.Онда нам је и пут тежак и трновит.Лепо ти то кажеш.Како препознати смисао,како дати животу тек онда други смисао,како проћи кроз тугу,кроз бол,до радости…како не умрети пре смрти,како не заборавити да смо пре свега духовна биће,па све друго.Како емотивно одрасти,постати зрео,чак и онда када околина не прихвата,оно што носимо у души,и на шта ће мо полако заборавити да је вредност…
    А тата се преселио на облаке пре пар година,али јучерашње задушнице ме нешто притисле на срце.Колико пружамо другима док су поред нас,чак и поред свег нашег неразумевања,или немогућности да видимо оно зрнце лепоте што свако у себи носи.
    Постоји и опасност да касно схватимо оно што је стварно важно,да самилосно помажемо.
    Поздрав

  3. „…Све важне ствари,када човек схвати,су једноставне.Само што је некимо пут до те спознаје трновит,тежак.“

    Однекуд верујем да је читав животни пут процес дозревања спознаје и да је на том путу премного борбе (са собом) и да је сваки помак богу угодан, па и када тамо стигнемо, бољи ли смо него што смо били трен пре растанка са светом, велика је ствар. И зато баш, сваки дан је искушење и свака ноћ преображење. И што нас више исцрпљује, утолико је благородније.
    Поздрав Добри друже!

    1. Кажеш однекуд верујеш,човек сам мора да нађе,прво питања која га муче,а тек онда одговоре (поменуо сам то у прошлом тексту) јер без питања одговора нема,то знаш боље од мене.Како кажу на истоку „ако цели живот потрошиш тражећи савршен пупољак,није то тек тако,залуд потрошен живот“.Слатку крушку највише тресу,тако је то и са Добрим људима,цели живот им је непрегледан океан неизвесности и искушења.АЛи све то на крају води до спознаје духовног бића,иначе пропаде шанса

  4. babeidede каже:

    Свака реч и реченица коју си написао везао си небо. Дирљиво сећање на оца исказано „оловком која пише срцем“. Дирнута сам сасвим. Свако добро ти желим.

    1. Хвала,до изнад неба

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s