Има нечег,и у нашим заблудама

Увек сам се бојао да ћу срести неког кога нећу бити у стању да разумем.Али не из разлога што себе сматрам познаваоцем људских душа,већ из разлога што ћу се неправедно огрешити о тог неког,а то и није баш мали терет на душу,поред осталих.Човек види онолико колико му то разум или душа дозволе.Онолико колико може,не више.Разумом скоро увек погрешим,када пустим да душа моја комуницира са другом душом,онда је то другачије.

Овог човека познајем од детињства.Знам толико о њему да сам створио неко своје мишљење на основу онога што сам мислио да знам.

У пар фирми у којима је радио добио је отказ због неких ситних крађа.Нешто и није био ударан на посао.Када се оженио,на силу наравно,јер она није имала никакав други избор мислила је.Претио јој је,малтретирао да ће јој свашта урадити ако само помисли да се уда за неког другог.И наставио је да је злоставља и психички и физички.Умео је нпр да сачека да се спреми за спаање када се уморна у пола ноћи враћала са посла,и тек тада да је тако уморну натера да се поново обуче као за посао и да иде и види да ли је лепо затворила капију,у пола ноћи наравно.Са више од половине својих рођака и познаника не говори,за сваког има придику,савет.Обуче се лепо,обрија тазе и оде испред продавнице,прати сваког где иде,ко кога довози кући,умео је некада давно док је био млађи да се пентра по оградама и ако је прозор на нечијем купатилу отворен,гвирка унутра.

И такав сам и став заузео према њему.Увек сам мислио да је губљење времена разговарати са њим,јер од онога што мене интересује,са њим се не може разговарати.Непрестано намеће своје теме о политици,о трачевима.

И ма како неки човек био лош,бестидан,како мислимо,мора имати нешто доброте у себи.Јер та доброта људе спашава често,па ма колико мала била.

Али како онда схватит праву вредност нечега,ако нисмо у стању чистом душом,и бистрим очима,да гледамо свет око себе,питам се ја сада?Како пустити свест да се шири,да напредује?

Уопште нисам у њему видео допуну за свој развој,као нешто битно у мојој животној представи.

Да ли растемо тек онда када поглед уместо других окренемо ка себи? Када прихватимо за вредно нешто што нам није лако разумети !!!

Срели смо се на једној раскрсници скоро,и наставили заједно.Наравно одмах је почео да ми прича,како није знао да је тај и тај баш толика будала..издржаћу некако до продавнице помислих.

Онда се он сагнуо на сред пута,шта овај ради зачудио ме.Узео малог пужа који је стигао до средине пута и однео га у траву

-Штета би било да га неко прегази,само рече,и настави човек да оговара.Ово са пужом је било тако нешто нормално,нешто тако лагано,да није ни обратио пажњу на то,али ја јесам…коначно.

И није он ништа човек крив за оно што сам осећао према њему,него ја.Нисам био у стању да разумем.

 

wallpaper-1727148

Advertisements

4 Comments Add yours

  1. Pixel каже:

    Kad bi se prema svima odnosio kao prema tom pužu…

    1. Знаш ли и да је мени то прво пало на памет док сам га гледао како носи пужа у траву

  2. …Али, он се боји да покаже доборту према људима. Она се често злоупотребљава и тумачи као нечија слабост и шанса да се над некиим оствари надмоћ. Тада грубост, површност, охолост, па чак и примитивизам служе као одбрамбени маневри. И онада се појави – пуж.
    Важно је, у ствари, да свако има неког свог „пужа“.
    Поздрав Комшија!

    1. Да,право збориш.Мало топлине,мало љубави…као да штити себе овако

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s