Дама

dsc00718-1

-Хоћу једну малу гараву,да је грицнем као јабуку…требало ми је мало времена да се досетим да ми то звони телефон.

-Ујче,хајд да шушкамо мало по старим књигама,ако си по граду.

-Јесам,али радим на жалост,рекох.

-Па,ништа онда,ако хоћеш да частиш две кафе,ма те чекамо па идемо заједно кући,идемо код нане ја и Нена

-Наравно,па видиш да стичем неуморно,насмејах се.

Волео сам ово двоје,заједно су од трећег разреда,не раздвајају се,а малецка је ретко лепо и ретко добро дете.

-Важи,чекамо те онда…нећу ти рећи где погађај хаха.

-Не брини,него купи ми неку књигу,дугачка је зима.

-Ево баш ти разледамо неку сликовницу,ујче мораш ти много тога од почетка да учиш

Платићеш ми рекох али добро

Наше омиљено место,пар столова само заузето у ово време,обично погледам одмах кога има да не пропустим да се јавим некоме,све ређе свраћам,све мање пријатеља виђам.Ниночка ми махнула чим су ме видели.,и већ ме чекао сокић на столу,малецка на свакога мисли пре него на себе

-Знам да си човек у годинама,али побогу колико ти треба да стигнеш довде,журимо на ручак,рече овај мој звркајло

-Звала сам нану, да ме учи да месим пројицу,требаће ми,твој звркајло једе као гладан вук.Идем часком да купим сир да понесемо и крећемо.

Госпођа је седела сама,сто до нас,некога је изгледа чекала.На столу две шоље са кафом,две чаше са неком ракијом,само са њене стране испијено.Обучена као за вечерњи излазак,кратка сукњица,прилично елагантна признајем,није се у ово место у ово време уклапала никако.Чим је Ниночка изашла испустила је телефон на под,лагано је устала чекајући да буде примећена.И била је.Клекнула је да дохвати телефон али тако спретно да све на њој буде примећено.

-Шта је мали,рече,није те стид да бленеш у моје груди,ммммм.

Њему помоћ није потребна,знам га одлично,па ко га је учио 🙂

-Мене питате госпођо,јесте ме стид,зато нисам ни гледао.Мора да сте јако тужна жена када Вам је у Вашим годинама једино за понос голе груди и колена.

-А,које су то моје године?

-Колико знам старији сте од моје маме,ближе сте шесдесетим од ње.

Тргла се нервозно.

-Па шта?

-Ништа рече овај савим мирно.

-Јел’ те то тата тако васпитао?

-Није ми тата тето,ујак ми је,и да јесте…учио ме да је лепота жене у другим стварима.Да сте то схватили на време не би сада седили сами.

-Лепо те је научио,свака част,погледала другу чашицу и већ је преврнула,у трену.

-Јесте,зато и имам најслађу цурицу на свету.

Таман на време му је зазвонио телефон,да убаце ствари у ауто,ја сам остао да платим тренутак дуже.

-Могу ли ја да платим Ваш рачун господине,извињавам се због онога малопре,рече дама.

-Не,таман посла,уживајте Ви,хвала пуно.

-А да Вас частим кафом док се ово двоје не врате.

-Неће се враћата чекају ме напољу,а и не пијем са госпођама које попију две ракије,и не падну под сто.

-Нисте морали то да кажете,не знате Ви моју тугу.

-Па шта хоћете да је удавите у алкохолу,то никоме није успело,неће ни вама.Са тугом се поступа другачије.

Можда нисам требао,ко зна какву је муку носила на рамену,изглед превари,можда је само хтела да разговара са неким.Тек растужила се и показала конобару да донесе још једну чашу.И кренуо сам да изађем…можда ће доћи тај кога је чекала,можда јој се врати осмех на лице.

Да вам испричам наставак…Свратим данас са посла да купим ослића мало за сутра,погледам на сат имам време за један чај јабука са циметом,смрзох се по граду,севераћ неки се разбеснео-ко блесав

Свратим у кафи,за једним столом неки познаници,да би их избегао седнем уз шанк.

-Чај са медом и циметом,рекох

Мала ме погледа и насмеја се

-Јесте ли Ви јуче били овде док су биле оне тете веселе?

-Не,рекох била је само једна,по мени много више тужна него весела

-Докле сте седели,пита ме,сада већ дође и конобар од јуче,са широким осмехом

Испричам им ја натенане

-Е,па врло брзо је дошла још једна госпођа,дрмнуле су по седам дуплих водки,пре него су наставиле са црвеним вином

-Ауууу свака им част,рекох,и погледах у мој чај и намсејах се и ја

Смејале се,вриштале,сликале,правиле селфије,керефеке,глупирале се

-Онда је ушао један човек,нешто се им је рекао,да су обе почеле да вичу на њега,он је само ћутао.У једном тренутку је скунуо шал,јакну,џемпер,све то лепо сложио преко столице.Обукао јакну,узео телефон,ставио га на сто,картицу из новчаника,гомилу неких кључева…помиловао по коси ову што је дошла касније,и оде човек

-Прво су ћутале и гледале се,онда је ова треснула столицу да се све разлетело около.Кренула сам да подигнем столицу и позовем шефицу,слутила сам невољу.Док сам скупљала ствари чула сам шта причају,стварно случајно верујет ми

-И шта сада?

-Ма ко га … шиша,рече прва

-Ја бих те замилила да ћутиш,рече друга,све ово је због тебе,теби увек фали акције,провода,забаве,никад ти није доста

-Па добро,зови га,вратиће се,није му први пут,сада већ прилично трезна

-Прва је узела телефон,позвала,е онда тај тренутак када је схватила да је он оставио телефон на сто,и да се неће јавити вероватно никада више.Узела је чашу вина и просула по плавуши,ова није ни реч више рекла.Враг је дошао по своје.

-Позвале ме да плате,и одоше.Шефица познаје плавушу,прешле су педесету каже,раде негде вани,пуне паре,а душе празне.

Има још пар детаља,али није за причу овде…ето

 

Advertisements

One Comment Add yours

  1. Да вам испричам наставак…Свратим данас са посла да купим ослића мало за сутра,погледам на сат имам време за један чај јабука са циметом,смрзох се по граду,севераћ неки се разбеснео-ко блесав
    Свратим у кафи,за једним столом неки познаници,да би их избегао седнем уз шанк.
    -Чај са медом и циметом,рекох
    Мала ме погледа и насмеја се
    -Јесте ли Ви јуче били овде док су биле оне тете веселе?
    -Не,рекох била је само једна,по мени много више тужна него весела
    -Докле сте седели,пита ме,сада већ дође и конобар од јуче,са широким осмехом
    Испричам им ја натенане
    -Е,па врло брзо је дошла још једна госпођа,дрмнуле су по седам дуплих водки,пре него су наставиле са црвеним вином
    -Ауууу свака им част,рекох,и погледах у мој чај и намсејах се и ја
    Смејале се,вриштале,сликале,правиле селфије,керефеке,глупирале се
    -Онда је ушао један човек,нешто се им је рекао,да су обе почеле да вичу на њега,он је само ћутао.У једном тренутку је скунуо шал,јакну,џемпер,све то лепо сложио преко столице.Обукао јакну,узео телефон,ставио га на сто,картицу из новчаника,гомилу неких кључева…помиловао по коси ову што је дошла касније,и оде човек
    -Прво су ћутале и гледале се,онда је ова треснула столицу да се све разлетело около.Кренула сам да подигнем столицу и позовем шефицу,слутила сам невољу.Док сам скупљала ствари чула сам шта причају,стварно случајно верујет ми
    -И шта сада?
    -Ма ко га … шиша,рече прва
    -Ја бих те замилила да ћутиш,рече друга,све ово је због тебе,теби увек фали акције,провода,забаве,никад ти није доста
    -Па добро,зови га,вратиће се,није му први пут,сада већ прилично трезна
    -Прва је узела телефон,позвала,е онда тај тренутак када је схватила да је он оставио телефон на сто,и да се неће јавити вероватно никада више.Узела је чашу вина и просула по плавуши,ова није ни реч више рекла.Враг је дошао по своје.
    -Позвале ме да плате,и одоше.Шефица познаје плавушу,прешле су педесету каже,раде негде вани,пуне паре,а душе празне.
    Има још пар детља,али није за причу овде…ето

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s