“Чудно је колико је људи заједно…а не воле се. Још чудније је колико је оних што  нису заједно…а воле се“ (прича друга,први део приче)

Започео сам ову причу пре више година,али нисам јој био дорастао очигледно.Склонио је у страну,заборавио је скоро,aли није она мене.Није дозволила да остане само још једна неиспричана прича,нешто што ће ме будити у пола ноћи “еј дечко,сећаш ли ме се”.Дани су пролазили,све сам ређе мислио на њу,а онда се деси нешто што ти се понови у животу,почнеш па станеш,немаш довољно поверња у себе…али сада ми се изотела из уморних руку,које је не стежу више,немају снаге…и тако…

У његовом родном,малом месту недеља се поштује као нерадан дан.Додуше мештани тешком муком зарађују за хлеб (и пиво,рекли би злобни).Шест дана се секу дрва,вуку уз брдо,низ брдо,товаре се камиони,истоварује,убеђује са купцима и онима који се само ценкају,муче се са већ измученом земљом,саде,ору,копају,гледају у небо,моле Бога ,псују Бога…па ред је да се и одмори.

Аутобус је стао ван станице,таман да се сви кибицери испред продавнице заинтересују ко ће изаћи.Човек је стајао на степеницама аутобуса и нешто причао са возачем и кондуктерком,Чули се само када им је рекао:

-Срећан пут.И махао док нису нестали иза кривине код школе.Полако се окренуо према њима,забацио ранац на десно раме,узео торбу са изгажене,суве траве,и кренуо унутра.Пуно људи је било испред продавнице,седео је где је ко стигао,неки на пластичним столицама,неки на дрвеним трупчићима,неки на бетону,али сви су га добро загледали ћутке.Само пар њих га је препознало,један од њих,необријан,ознојен од Сунца и хладног пива,са поврнутим ногавицама на радничким панталонама и го до појаса га је памтио посебно.И није му се свидело што га види овде.Просед,висок,без стомачића у старкама,мајици и неким сивим удобним панталонама није му се свидео уопште.

Погледао је тамо где је и увек волео да гледа у сумрак,ка западу.Да ли због специфичног терена,ту су се завршавале планине са једне стране,а са друге је текла велика река,тек небом су се увек у сутон шетали облачићи обојени к’о да је неком немирном детету досадило да црта па шарало по блоку воденим бојама.Ваздух је мирисао на боровину,у близини је било пуно шуме,удахнуо је дубоко,склопио очи као да ослушкује нешто у даљини…

-Добар дан,добри људи,како је? питао их је.

-Ако платиш једну туру,можда те и пустимо да седнеш са нама па се испричамо к’о људи,рече човек кога се није сећао.По годинама би био вршњак његовог покојног тате,мали ситан човек,дрхтавих руку,али ведрог осмеха.

-Обавезно стриче,обавезно.Одмах ће.

Продавница мала,сеоска,натрпана оним најпотребнијим.Било је ту и по нешто за путнике намернике,јер четрдесетак колометара према истоку више није било ни ресторана ни продавнице.

Две жене су биле унутра у нечему што је личило на радно одело,са великим словима фирме за коју раде на леђима.Једна је крпом чистила стакло расхладне витрине са сухомеснатим и јогуртима,друга је брискала флашу купиновог вина,али није их добро видео,ваљда док се не привикне мало на мрак.

-Добар дан.Спустио је торбу крај касе,и раширио руке да сестру рођену загрли чврсто.

-Хоће ли неко однети овим људима напољу гајбу хладног пива,молим вас?

Флаша вина је из сестриних руку кренула према поду,вриснула је препознавши глас,скочила на њега већ са више суза у очима него што се вино расршило у безброј румених капљица када је треснуло на под.

-Мој бата,мој брат,моје срце вољено, понављала је док га је миловала по образима,мој бата се вратио.Румена у образима,сузних очију скакутала је као цурица,мазила га по образима,љубила…На другу жену није ни обратио пажњу,само је окрзнуо погледом.А,да је знао…не би ни ушао унутра,али сада је већ касно.

Чувши галаму две близнакиње су утрчале унутра.Мајка им је припретила прстом и рекла

-Знале сте,тачно сте вас две знале.Велике сте за батине али мораће мало.

-Мајко,али мама!!!И кренуле да је загрле обе,па тек онда ујака.

-Да ме нисте пипнуле издајице мале.

Знале су,једино су оне и знале и мајка његова.Чим су успеле да се одвоје од мајке мало отишле су у Карловце код ујака,где је живео.Пазио је на њих,волео их као да су његове,и више ваљда.Мама и тата су одувек су им били заузети послом,ујче је био увек ту када им је нешто требало.

-Зна ли мама да долазиш?

-Зна,види се из буса да се димњак чури,пече се погача већ увелико,а ваљда и неко пиленце,за децу не за мене насмејао се.

Сестра му је дланом притисла груди чврсто.Погледала га,па је скренула поглед на жену која ће окренута леђима ћутке стајала,али он тај поглед није испратио

-Јеси ли јој се јавио?

-Коме?

-Иконији

-Иконији,не зашто бих,жена је удата,немамо контакта од … онда,не бих је ни препознао веруј ми.

Иконија је то чула и није знала како се да осећа због овога што је рекао.Знала је да долази,Вилена и Звездана су јој рекле.Нешто у дну душе је заболелео.Говоре људи да душа не постоји,да..не постоји док не заболи тада је се сви сетимо,мислила је.Тако сам и ја сазнала да имам душу.

-Лажеш ме. Лупка ти срце брже,чујем ја хаха.И није му склањала руку са груди,пријало јој је да слуша како све брже куцка

-Па јави јој се,ево је иза тебе.

И није имао снаге да се окрене,да направи тај корак

-Чекај,сада ће ући њен муж да види да ли си безбедно далеко.Сачекај.

И ушао је,погледао да љутито около али се одмах смирио када га је видео у сестрином загрљају,а не у загрљају његове лепе жене.

-4 пива,молим те,нестало нам

-Понеси ову гајбу Митре,господин части,ваљда ће вам бити довољно за вечерас пребацила им је.Са годинама је научила да одглуми савршено због мира у срцу.

-Који господин,правио се луд?

-Па овај и показала незаинтересовано главом ка њему.

-Ко је то,питао је дрско?

-А ти као не знаш Митре,не сећаш га се.

Није више рекао ни реч.Погледала је Дивна кроз велики прозор радње,и добила је спасоносну идеју.

-Малецке ајд скувајте две кафе,идемо напољу да попијемо,па те возим кући,и почела да се смеши загонетно.Није разумео ништа од тога,али имао је поверења у њу.

Обрен,муж сестре његове,га је треснуо по рамену

-О,наш Тома Сојер се вратио,којим добром зете,и раширио руке да га загрли

-Упропастио си ми децу да знаш,не свиђа ми се то.Учиш их тамо да буду уметнице,уместо да их учуш како да ми зараде лепу гомилу пара

-Зезаш ме,ако.Уче их професори ја не.Волели су се уек њих двојица,Кад си оженио девојку која је већ две књиге написала,свирала хармонику није ти сметала уметност.

-Јесте,али је дипломирала и хортикултуру,шта мислиш да се све ово около нас лако гради,а ?

Вилена је доносила кафе управо :Тата хоћеш и ти? Наравно,кад моје дете кува знаш да увек хоћу.

Изашли су напољу,сели за баштенски сто у дворишту али врло близу људима који су пили пиво,није се надао да ће све овако лепо испасти.

-Вилена,позови молим те тета Ику на секунд да је питам нешто

Изашла је одмах,и после толико година очи им се среле поново,није склањала поглед како је замишљала,имала је жељу да види шта има у његовим очима боје лешника.Али није успевала

-Ико,деца морају сутра у бању на тај концерт,а мени брат дошао,можеш ли да их ти одвезеш молим те,не бих баш да их пуштам саме,у тебе имам поверење.Молим те,ја бих да спремим сутра неки ручак,да прославим ово,молим те,узми наш ауто,па кад се вратите,не журите.

Митар је пажљиво слушао сваку реч,није се усудио ни да дише,да му нешто не промакне.Чувши ово би му лакше.Биће Иконија далеко од њега,једино му је то и било важно,да не мора да стражари пред радњом целог дана

-Добро,то смо решили,хајде да те одвезем кући да не носиш те ствари.

-Нека да мало прошетам

-Полази

Није хтео да је љути,то никако

Стала је аутом испред старог моста,морам нешто да ти објасним пре него стигнемо код мајке.Изађимо часком.Ни река се није пуно променила,по овој врућини се смањила,са мало већим залетом можеш да је прескочиш.Огромен врбе на све стране су гостиле ластавице и врапце.

Наслонили су се на ограду моста,Дивна се мало замислила,одакле да почне…и почела је да прича

Знаш није све онако како смо мислили.Напили се скоро испред продавнице,зезали Митра како има најлепшу жену у крају,благо њему,не гледа другог,није намигуша,не скита…

Окретао је флашу у руци и почео да прича

-Не гледа никога истина,али не гледа ни мене.На силу сам се са њом оженио,уз пар шамара.Никада ме у собу није пустила све ове године.

Као да ме је муња ударила кад сам то чула,она се само заледила,нисам знала шта ни да кажем ни да помислим

-Чекај.Видео сам их загрљене на игранци,није спуштао руке са ње.Знаш колико ми је била мука,кад сам видео.Брзо се и удала за њега,зато сам и отишао одавде,нисам могао да гледам како ми се смеје у лице

-Е,па видиш после се распричала,после неколико дана.Стварно јој је лупио пар шамара,морала је да стоји са њим те вечери,морала је и после,чим је видео да има власт над њом.

-Сутра,деца ће је оставити код викендице,отићи ће без ње у бању,тебе ће одвести Обрад кад ручкамо,па причајте,има пуно тога да ти каже.Знамо само нас четворо,чак ни деца још не знају,обећај ми да хоћеш,молим те.Горе сте сами нигде никога нема,тако да не морам да бринем да ли ће вас неко видети и пренети Митру.

-Хоћеш молим те.

-Нисам размишљао о њој толико,сколонио све њено из сећања,а сада одједном…

-Не знам веруј ми

-Због мене,због мира у твоме срцу,одговоре нађеш када се не надаш за све своје туге

-Важи,климнуо је главом да се слаже,хвала ти

-Горе деца иду стално,пун је фрижидер,имате струју,воду телефон,па срећно лепи мој

-Не знам,не знам како да се понашам,боље неки други пут

Није му дозволил да се предомисли

-Крај приче,обећао си

За чудо мирно је спавао те ноћи.Кад се пробудио,испричао се са мајком,попили кафу заједно,и прво што је урадио отишао да загрли вољену трешњу у воћњаку.Колико му је радости као детету доносила није могао да је заборави никада.Није само то било због првих румених плодова у крају,била им је цео свет,пентрали се по њој,играли се,била је њихова играоница.Издрасла је у огромно дрво.Раширила је гране до неба,била дом врапцима,ластавицама,детлићима.Пружала је хладовину до скоро половине запуштеног винограда.Да ли га је препознала,да ли му се обрадовала.Да ли ови њени листићи трепере због радости коју јој је причинио,или због ветрића…? Да ли је размишљао о ономе што га чека ,то ми није било познато.Тугомир је био такав,у пола приче је умео да заћути,и одлута,само њему знаним путем,али се брзо враћао,као да се ништа није ни десило.

Жао му је било што је тек тако отишао одавде,ништа од лепих сећања није са собом понео,осим сећања на фамилију,на породицу.Кренуо је полако према сестриној кући,биће како мора,помислио је у себи.Путем је стигао само једног човека који се нешто мучио око старог томосовом мотора,па су наставили заједно.Човек је гурао,гледао га,и почео да га запиткује ко је чији је,којим добром овде.

-Ја сам чика Градо,ја сам,ја се тебе сећам,само мало ти је стомачић порастао надам се од пива,мотор је исти као онда,гланц нов

-А ти си мали,значи,Рељи баш није добро чим сте сви почели да се окупљате

-Молим!!!

-Ајд не прави се да не знаш.

-Како му није добро,шта причаш.

-Нисам ја мали сине мој,прича се свашта около,болестан је,није добро

Пожурио је,оставио га да се бори са мотором,није стварно ништа знао о његовој болести.

Митар је већ седео и пио пиво са још двојицом -Добро јутро рекао им,и отишао ка кући,као да су њега чекали да се појави,испише пиво и кренуше путем полако.

Обрена је срео у дворишту,одмах га питао:

-Шта то чујем,за Рељу о чему се ради?

-Хајде да доручкујемо,па ћу ти испричати

-Не знам шта да ти кажем,погледао га у очи,док је сипао сок од дуње у две велике чаше.Ни један од њих није пипнуо алкохол никада.Нешто му није био добро пре два дана,хитно га пребацили на институт узимају неки узорак,сада чекамо.Позови га слободно кад попијемо кафу.Ево ти мој телефон,иста смо мрежа.

-Нека имам и ја,неограничено.Него сада си ме уплашио баш.Шта да му кажем

-Ништа претварај се да не знаш ништа

Онај осећај,онај када нешто почне да трепери у стомаку,се све више појачавао,кад је узео телфон престао је

-Хало брате,шта радиш,ево мене кући,дођи да се испричамо мало,не знам колико ћу овде да будем

-О Тугомире,одкуд ти…да глас му је био измучен.Радо кад се вратим кући

-Где си,радиш,ајд дођи поподне,покушао је да глуми,да буде смирен

-У болници сам,чакам неке резултате.Не могу да издржим до вечерас.

-Кажи где си,долазим одмах да те видим,баш седим са Обреном,поздравља те

-Нека,нека,немој да долазите,сутра ме пуштају одавде сигурно.Да само имам шта да читам,лакше би ми било,далеко је од рада,ни новина нема.Имам четири књиге кући,све си ми ти поклонио за рођендан,ни једну отворио нисам,сада би ми тако значиле.Знаш сада имам времена да размишљам о животу.Нисам веровао да се то све то тако брзо заврши.Сад видим где сам грешио.Радио сам и на црвено слово,на сваки светак.Сада ми све то долази у сан.Чим склопим очи,видим мајку,тужна је некако

-Ма шта причаш,бићеш ти добро,то доктори само проверавају.

-Ко зна,дођи сутра поподне,извини спава ми се од инјекција,морам да одморим

-Важи,поздрављамо те обојица

-Познајеш га,поче Обрен да говори.Сви смо мисили да је кукавица,али изгледа да није стварно добро.Него хајде да те ја одвезем горе до језера

-Требам ли да понесем нешто из продавнице

-Не,све имаш горе,само срце јуначко.Можда ћеш се срести са собом горе,ко зна

-Како се осећаш,ако није тајна.

-Не знам,радознало,несигурно,уплашено,то сигурно

Чим су скренули са главног пута,стао је Обрен.

-Ево ти бицикла у гепеку,за сваки случај ако ти затреба да се вратиш пре него малецке сврате по вас,или ако решиш да побегнеш хахаха

-Хвала ти,и хвала ти што помажеш мајци,синоћ ми причала шта све радиш уместо мене

-Ајде бегај,и не окрећи се сине,ухватио га за седише и гурнуо напред.

Баш му је после свега пријао чист ваздух,цвркут птица,жубор реке.Испаразнио је мисли,возио без руку,правио осмице по путу,пентрао се на седише певао…све оно што је некада радио,да би импресионирао једну цурицу.Да ову,која га сада ваљда чека горе.Када је стигао близу као блесав је надлегао звонце бицикле,глупирао се,лудирао.Изашла је кад је чула галаму.

-Да ли је дама за један круг,као некада,питао је?

-Хмммм,насмејала се да,али да ме не одвезеш далеко,изгореће ручак.

-Радите ли овде још нешто осим што само ручате,м?

-Не,насмејала се,најлепшим осмехом на свету.

Села је испред њега на шипку,и полетео је

-Јел те страх,насмејао се?

-Од тебе,или од пада,окренула се да га погледала у очи

-Не,зашто?Умем да скочим са бицикле ако кренемо да падамо,не брини

Тек тада је постао свестан,да је тако близу неочекивано,несањано икада.Дуга њена коса га је миловала по лицу.Одвезао је до извора и вратили се одмах ћутећи,да не уплаше природу,свако са својим мислима.

-Молим те,само направи салатицу,ја ћу да поставим сто,доле лево је кладенац са чистом,лепом водом,наточи један бокал,ево ти.

Нису за ручком пуно причали,о њему је све знала,захваљујући Звездани и Вилени.

После ручка шетали су крај језера ћутке,само би он бацио по неко каменче,таман да пробуди задремале пастрмке,кленове…покушавао је да му равни каменчићи одскачу што дуже по површини,као дете је био мајстор у томе,дешавало се да тако стигну и до друге обале.

-Када ми се празне приче људи око мене не слушају,одем да слушам жубор воде,одем да разговарам са Дунавом,много волим воду,рече јој и опет заћутао.Ћутала је и она.

Вратише се из шетње,села је до њега на љуљашку,у руци је носила кљигу

То мајка више не рађа“

-Изволи,ово је мој дневник,уместо да ти ја причам,прочитај,нешто би сигурно заборавила,нешто би ме био стид,нешто бих прећутала,овако овде су све моје непроспаване ноћи,свака моја суза,сваки мој разговор са тобом у мислима

-Друг Тито ти је дневник,да ниси погрешила књигу мала ?

-Не,морала сам ово добро да кријем кући,знаш и сам,а где ћу него овде,отворила је књигу,унутра је била свеска,налик на старе споменаре,сетићете се,пажљиво урезана да се не примети.

-За ову књигу сам била сигурна да је нико неће отворити.

-Ти читај,а ја одох до језерцета,да ти не сметам,ту сам не брини

Срце му је куцкало као у детлића када наиђе на суву грану,држао је свеску бојажљиво,пре него се усудио да је отвори,сипао је сок,завалио се удобно,прекрстио ноге,удахнуо јако,и отворио прву страну.Иконија је већ била у води,играла се капима,лишћем које је донео ветар,није гледала у њега,шта ли је и о чему је размишљала,ни то не могу да вам испричам.

Бака ми је говорила док сам била мала,немој ћерко свима да се осмехујеш по селу,наћи ће се нека будала која ће твој осмех да схвати да си заљубљена у њега,и претвориће ти живот у пакао,веруј баки.Имаш момка,много доброг момка,из добре куће требаш лепу,здраву децу да рађаш,чувај га,ово што ти радиш кошта скупо дете моје….почињао је дневник,немој да себи упропастиш живот пре времена…и нисам је послушала,сада плаћам сатима самоће и овим сузама што капљу по свесци…“

Повремено би је потражио погледом,видео је безбрижну како покушава да ухвати пастрмку рукама,али није успевала.

Призор је био толико леп да је помислио како је истргнут са неке слике старих мајстора,романтичара,када је лепота још увек била лепота.

Ветар се поигравао нежним лишћем врба и топола.

Вече се тихо прикрадало са врхова околних брда док је окретао страницу по страницу.Убрзани откуцаји срца су га одавали.Завршио је читање,одуговлачио је колико је могао,познавао је себе,али више није био сигуран у своје срце,до зоре је било пуно времена.Са сваким њеним словом она љутина због које је побегао је нестајала.Није знао шта сада да ради.Није знала ни она,можда би чак и волела да је далеко одавде.

Пуно се анђела почело смештати по крошњама дрвећа крај реке,радознали да виде како ће дочекати јутро ове две душе,али један од њих је недостајао.Најмудрији,Онај који је ове две душе и спојио некада давно.И раздвојио

Тугомир се осмехивао попут месеца,јер је сачувао чистоту душе да би био достојан овог призора.

Она је кренула да изађе коначно из воде која је постајала све хладнија.Бојала се и она,плашила се његове осуде…плашила се ни сама не зна чега.Бојала се и његовог додира ако дође до њега.

Анђео их је посматрао,гледао једно другом у душу,и птице су утихнуле,и лептири,и лишће је престало да шушти на ветру,и ветар се некако умирио,и звездице су зажмуриле.Делило их је само пар корака.Оне године које су их раздвајале биле су обрисане као гумицом.

Никад кроз њен сан није успео да се прошета,а да га не примети.Зар тек сада је дошло време да јој оживе девојачки снови,због чега,због чега све ово…

Стајала је боса,мокра,са косе се сливале капи за које нисам сигуран јесу ли од чисте воде језера или њених сузица.

Анђео је одлучио да прекине све ово на трен,јер било је опасно за две чисте душе.Тешко да би издржале оволико емоција ноћас.

Телефон му је зазвонио,није могао а није ни хтео да скине поглед са Иконије.И даље је звонио.

-Јави се молим те,можда је нешто важно

-Ма пусти,шта може да буде важније.

-Пришла је телефону,додала му није ни погледала на дисплеју шта пише.

-Добро,насмејао се,хало

Чуо је Обрена

-Имаш ли минут слободан,да не рекидам нешто?

-Само једно лепо ноћно купање,кажи

-Слабо те чујем,изађи до оне велике букве горе,бољи ти је сигнал па ми се јави,важно је

-Свашта му се мотало главом док је трчао горе

-Ту сам

-Рељу су вратили у болницу,имао је много јаке болове,одвезли га за ВМА.Ако сазнамо нешто, јавићу ти.

Кад се вратио,већ је све било сређено по кући,Иконија је већ заспала на једином кревету који је био овде.Зашто да је будим помислио је,покрио је пажљиво ћебенцетом које је лежело поред ње,и ушушкао се и он.Да је могао да чује расправу анђела,због њих двоје,али срећом није.Пре него је заспао окренуо се према њој.Полако је почео да откапча дугме по дугме њене душе…пре него је и он склопио очи.

..

Ова жена је вредела много више него што је икада био кадар да спозна,последња му је мисао била.

Прва се пробудила,није хтела да шушка по кући,покушавала је да улови његов поглед али спавао је,некако детињасто,мирно.После ове ноћи јој је постао још сасвим мало више драг,никад није хтео да повреди туђа осећања,па ни ноћас,а могао је не бих се бранила мислила је у себи,боље што није,ко зна да ли би себи то опростили обоје,добро је знала како је то носити претежак терет на души…зазвонио му је телефон док је покушао да га нађе погледи су им се срели,и све око њих је утихнуло.

-Обрен је отпутовао,јавили нам ноћас,није ни стигао до Београда,нисам хтела да ти јавим одмах,шта да ти кажем,нико још не може да верује тако брзо…рече Дивна

Кренуше му сузе,једна по једна,па незаустављиво…

Села је поред њега,ставила му длан на образ,дотакла га је нежно уснама,као лептир

-Хајде,иди,хвала ти,хвала ти пуно за овај дан јуче,ја ћу чекати малецке да сврате по мене.Хајде

Августовски врео дан,људи су полако почели да сакупљају испред Рељине куће.Сахране су увек у најгоре време,само што прође подне.Стајала су испод шљиве крај пута да се колико толико сколне од врућине.

-Митар је полако ишао ка њима.Није му било до свађе сада,али овај само мирно рече

-Бог да му душу прости,много добар човек је био.Послала вам Дивна ове флашице са водом,требаће.

-Хвала ти,није знао како да реагује,није знао да ли зна шта се десило.Стани овде са нама,ако нађеш место у хладу

Када су кренули није му било добро.Није могао да верује да није успео да га види последњи пут.Огрешио сам се мислио је,нисам му веровао да је толико опасноМислио сам да је кукавица,да се плаши бола.Мислиш о себи да си добар човек,а паднеш тако лако,неопрезно.

Најтежи тренутак је када стану у ред најближи да се поздраве последњи пут.

И кад се све утишало пуно људи је остало да стоји,да седи,као да су чекали да Реља искочи и каже,шта вам је људи шалио сам се

-Људи,има ли неко неку лепу миришљаву цигару,квалитетну.

-Од кад пушиш опет,питао га је дечко кога нисам познавао

-Не,није за мене,да запалим једну чика Влади,Тугомировом оцу,на чијем смо гробу седели под хладом липе.Сећам се кад ми је купио једном оне бомбоне у задрузи код чика Радомира,ја сам само имао за једну,а он ми купио фишек шумских јагода,тако се беше звале.

-Јесте

-Јесте,а ја сам испао нечовек,лепо сам му вратио,урадио сам шта сам урадио,хтео на силу да будем бољи од тебе.И упропастио сам три живота.И твој и мој и њен.

Отпио је мало воде и наставио.Хвала ти,рекла ми је шта се десило,и рекла ми је да је ниси ни пипнуо,а могао си.Не знам како бих то поднео,а плашио сам се тога целог живота да ће ми се тако некако осветити.Али ни она није хтела да буде нечовек према нечовеку,она није ја.Ја сам само глупости и гадоти правио целог живота.

Јутрос сам је пустио да оде,остала је да сакупља своје ствари,па ће код њених.

Ти,како хоћеш,пружио му је руку и отишао полако.

А Тугомир је само ћутао.Јесен ће брзо,почеће кише помислио је

Нешто се поломило у њему следеће ноћи,нешто крхко се разбило у парампарчад.Устао јер рано,попричао са мајком,

пожурио за први аутобус,и отишао.

                         ……..наставићу…..

wallhaven-414612

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s