“Чудно је колико је људи заједно…а не воле се. Још чудније је колико је оних што нису заједно…а воле се“ (прича друга,други део приче ) и крај

Заспао је врло брзо.Сео је на прво седише у полупразном аутобусу,поразговарао мало са возачем,ставио слушалице и сан му је брзо дошао.

-Синко,колико кошта тај твој сан,насмејао се возач?

Полако се пробудио,погледао око себе,аутобус је стајао,возач је стајао крај њега,остали путници су дремали.Напољу се Сунце већ појавило над равницом

-За овакве снове,не би дао ни динар мајсторе,веруј ми

-Ајмо на кафу,имамо малу паузу,ако хоћеш,узгред телефон ти је звонио пар пута,до краја,нисам хтео да те будим,кад већ не чујеш.

Погледао је на екран,и ставио га у џеп.Дође време,појави се нечији број на телефону,али касно,већ ти је свеједно.Лако је уписивати људе у именик,лако их је и брисати,али да ли је то најбоље што једни другима можемо да урадимо.Она се значи сетила да се јави

-Нека касније ћу се јавити,да ми не квари кафу.

-Нека бивша сигурно питао је возач,чим су наручили кафе и ратлук обавезно.

-Толико бившта да сада размишљам да ли је из средњег века или из праисторије,толико је накако времена прошло.

-Повредила те је,жао ми је.Изгледа да се све љубави заврше тако.

-Не,љубави се не завршавају.Завршава се оно што само личи на љубав.Највредније особе у нашем животу кад оду,оду заувек.Оне друге се стално враћају.

-Ваљда је тако,ја сам се оженио млад,имамо већ и унучиће,без проблема,без трзавица,праволинијски што се каже.

Кад се вратио на седиште дуго је размишљао да ли да се јави,можда би му било лакше да она опет позове.

-Шта га гледаш,кроз телефон ти не може ништа хаха,покушао је да га мало орасположи,али видео је борбу на његовом лицу.Возач је,среће стално људе,научио је да препозна оне ситне скоро неприметне знаке који одају шта је човеку у мислима тог трена.Није му био ни досадан ни напоран овај симпатичан човек помислио је Тугомир,и звоно телефона га је прекинуло пре него је хтео нешто да му каже

-Молим,рекао је.

-Молим те,а зашто се не јављаш кад те зовем целог јутра?

-Сада је август јел тако ?

-Па да,зашто питаш

-Па,пре две године и неки дан мало више звао сам те,ниси се јавила,послао ти смс,послао ти поруку на фејсбуку где висиш целог дана,ниси се јавила,на виберу,на скајпу,не јављаш се.Зашто бих ја сада журио теби да се јавим?

Дозвољавам људима да се играју са мном,али ту границу ипак ја постављам,само ја.

-И ти си то замерио?

Возач је само вртео главом,и показао му прстом,не попуштај никако.

-не,зашто бих,чак бих те и водио на торту због тога,колико сам ти захвалан,појма немаш.

-Водио би ме на торту,о па то је новост,насмејала се.

-Не бре,тако се каже само,залуд се радујеш.Смех јој је утихнуо.Када приметиш да неко са ким ходаш истом стазом,почне да застајкује,гледа лево десно,горе,доле,шта може да се уради.Застанеш и пустиш да иде својим путем.Ја ћу ти можда махнути ако се ипак на трен окренеш,нећу туговати веруј ми.Неки следећи дан вратиће ми јутро осунчано у душу и то је то.

-Извини ако,није знала како да заврши реченицу.Познавала га је,знала је да је то опасан трен када му постане свеједно.Знала је да ту мутну реку до које га је довела више никада прегазити неће,због ње сигурно неће.Једном је рекао у једном разговору “ако некоме нисам драг,само погледам ко је око њега,и све постаје јасно”Требала јој је услуга баш за једног пријатеља,али сада већ није смела да помене.

-Да се видимо вечерас,молим те,пробај да заборавиш шта је било.какав си ти то хришћаним када не опрашташ.Није то требала да каже,одмах је осетила,али касно.

-Сећаш се да си говорила да је наш сурет дуго припреман горе на небу,могуће да јесте али није због овога сигурно.Бирај речи молим те.Јер није ме послао сигурно да имаш са киме да се играш,кога да зезаш.Вечерас сам посебно заузет,а и свако вече и сваки наредни дан сам за тебе заузет.

Знам ја где ћу те наћи,насмејала се у себи,али није рекла.

-Добро,како хоћеш,посао је био у питању,али нема везе.

-Ни једног трена се нисам уплашио да ћеш јој попустит,рече возач,ништа не питаш,не тражиш објашњења,браво сине.

-Извини рекох мајсторе,ни име ти не знам,мало сам поспан извини.

-Ставра,насмејао се,и пружио му десну руку.

-Тугомир,и стегао га још јаче,да види да нису само шоферске руке јаке.

-Тугомире,Тугомире,зар кум није имао неко веселије име да ти да?Слушао сам неко вече Спасоја Влајића на некој телевизији,моју жену то интересује,каже да имена треба пажљиво бирати,носе обележје за цео живот.

-Ко зна,али добро је,научиш да се са тугом носиш равноправно,и да ти ништа не може.

-Е,па синко стигли смо,свако добро ти желим,беше немаш торбу доле ?

-Е,па Ставро,шта ти радиш вечерас?

-Одмарам,колега узима возило,до сутра увече сам слободан.

-Лепо,мени је вечерас рођендан,волео бих да свратиш са супругом,само колеге из фирме шесторо нас,пар сталних гостију,једно два пријатеља плус,једна мала шумска вила…Волео бих стварно,да ти се барем одужим за кафу.Ево ти визитка,ресторан је одмах преко пута,па добро ми дошли.

-Не обећавам,ако супруга хоће,не бих без ње.

…….

Ушао је у стан,отворио прозор,ставио кафу,град се већ увелико будио.Погледао на сат,има још мало времена до посла.Хтео да полије цвеће,али Неко је то већ урадио.

Да ли му је недостајала Андреа,почео је да размишља.да ли му је била потребна сада,наравно да није.Да ли је он био потребан њој није га ни занимало.Игра коју је играла се завршила,Крај.Сада после ово две године разумео је.Разумео је њену жељу за доказивањем,показивањем.Разумео је зашто је забрављала на људе око себе,на које није требало. Одлазила је,па се враћала.Никада се није сетила да позове када негде отпутује,да каже :”Волела бих да си овде,да поделимо овај осећај” не никада.А,он је само ћутао.Говорио је ако сам добар то је само због себе,не због ње.Она са тим нема никакве везе.

Требао јој је,када се заврше састанци,пословни ручкови,вечере,изласци…требао јој је да је загрли када се врати кући.Волела је да му се увуче у кревет док спава,имала је кључ од стана,али све чешће би се он само окренуо на другу страну и наставио или да спава,или да ћути.

Не брини,нисам ни тужан,ни љут.Не очекујем од тебе ништа,јер знам да ниси спремна ништа ни да даш .И знам да ти од мојих вредности ништа не треба.Овакве људе не бираш више ни кафу да попијеш у сумрак поред реке.

Ја сам само по некада пожелео да видим макар смајлић на телефону,једно словце,једна помисао.

Могу ја да глумим и будалицу и будалетину,али то ти је само прилика да се извучеш из нечега у шта си грешком упала,мислио је док је сркутао кафу и прегледавао пошту.Све дубље су тонули,све су даље били,да пруже једно другоме руку ако затреба.

Отворио је роковник на столу да провери обавезе,пронашао је писамце које је почео да пише,на првој слободној страни,зашто је ту графитна оловка стајала не сећа се,тек…

Не брини због мене.Лакше је тако.Научио сам да од никога ништа не очекујем,зато сам ваљда и захвалан за сваку ситницу коју добијем.Можда чак и не умем да примам,не знам…
Сваки немир који изазовеш сам себи је неплодан,јалов,из тога се ништа лепо не роди.Али на крају све дође на своје.

Jа сам на некоме другом путу.Ако икоме икако могу помоћи урадићу то ако неко затражи,вратити осмех тужном,макар и саслушати некога само,охрабрити плашљивог није мала ствар.Никакава награда за то није потребна.
Знаш по некада се замислим над свиме,склопим очи и дозволим да испод трепавица ушета неки весели лептир,да ми врати осмех,отера умор,нека искра се упали далеко од ока,полетим за њом да је стигнем и ето вратим се.Покушавам да срце очистим од лоших жеља,од било какве злоупотребе према другима који су у мом животу,или само сврате као звезда луталица нека.Са сваким откуцајем мога срца настављам тим путем да ходам.Мој господар је срце,глава само служи срцу јер шта је најлепше у нама-ваљда ако успемо само да назремо нечију душу,тек ако је препознамо среће ето.У другима само вреди тажити дугу сакривену и том нечијем оку или души.Тада се већ лакше комуницира.Јер ваљда када тражиш у другима вредно,а не мане,то и нађеш…то је мој избор.Чича Ромило ме учио пази сине да не направиш нешто због чега ћеш пола живота провести клечечи и молити себе за опроштај.
Зато сам ваљда и подигао неке зидове око себе.Да би неко не тако лако дошао до мене,па ма колико је мало то остало.Стога доцртавам, измишљам, дограђујем то што у другом човеку нема,и одатле ваљда све заблуде моје.Свако од нас некалети својим небом”

Али време је да се крене,доста више о њој.

Док је излазила из таксија била је видно расположена.Имала је лепо име кафана„апотека против туге“а њена туга се још није појавила,хоће ли ући заједно са њом у кафану видећемо.Када су први пут изашли довео је овде.Навикнуту на нека другачија,скупља места није јој се свидело.Чим су ушли унутра изненадила се,сви су се познавали,руковали,грлили,частили једни друге друге,сви су били топли срдачни а опет нико никоме није сметао у некоме свом миру.Како јој је причао пре него су ушли унутра,сви стални гости су помагали да кафаница изгледа овако како данас изгледа.Под је био поплочан циглама и старим бибер црепом,столови су били ручно прављени од врло мало обрађених грана борова,старе столице дрвене,додуше са удобним подметачима.По зидовима стари фењери,који би сасвим сигурно радили да неко сипа петролеј унутра.Стари грамофони,лампе,стари радиони,гомила књига,старе слике,сабље,мачеви…а богами и неке нове слике.Столњаци су били перфектно чисти,али они стари коцкасти,што је њу посебно иритирало.

У једном углу огроман дрвени орман са стакленим вратима.Занимало је шта има унутра и пришла је радознало.Окренула је велики кључ који је стајао у вратима,и не питавши никога сме ли.И изненадила се,чипкане завесе криле су право благо.Књиге,плоче…Мика Антић,Андрић,Меша,Тургењев,Достојевски,Десанка,Јесењин,Зола,Зилахи…једни крај других.

-Волите да читате изнендаио је пријатан женски глас у тренутку док је хтела да узме малу једну књижицу са лепим корицама,касније је размишљала чиме ју је то књига привукла,није ваљда само корицама.

-Опростите ја,збунио је женин осмех

Марушка,тако су звалиа,била је са својим мужем власница ове кафане,безброј година,овај орман је на силу угурала овде.

-Слободно,овде се књиге читају,доносе,враћају,ако Вас нешто занима млада дамо,слободно…вратиће те,сигурна сам

-Немам на жалост времена одавно да читам

-Тужно је то рече Марушка.Видим да држите у руци „Песме узвишене Љубави“,та књига ретко кога да не позове да је барем прелиста.Као да има неку магију у себи.

-Јели ово Ваша књига видим да је има два,три…на брзину је бројала,дванаест комада

-Не,не и погледала једну стару фотографију на зиду…имали смо редовне госте,један старији брачни пар,свакога јутра су долазили зими на кувано вино,лети на кафицу.Онда чика Арса једнога јутра није дошао,нисмо знали,тета Боса нам није ништа говорила.После пар дана је дошла сама.

-Убиће ме ова самоћа децо,дајте ми неку књигу да лакше проведем ноћи без мога Арсе.И узела је ову малецку књигу,ни сама на знам ко ју је ту ставио.Као да је само за њу остављена,нико је није приметио до тада.

-Брзо се и тета Боса преселила на облаке.Онда је ћерка њена дошла и донела нам цео пакет ове прелепе књиге.

-Мајка није испуштала ову књигу из руку.Говорила је „ово је моја Света Књига“,осећам да је мој Арса поред мога јастука док је читам,са књигом смо је и сахранили.И ево донела сам све што је било у Платоу.Ја је читам тренутно,и расплачем се када се сетим маме и тате…

-Ето,то Вам је прича.

Брзо је вратила књигу на своје место,као да се уплашила емоције коју је књига носила у себи.О емоцијама је ипак волела само да прича,да расправља.То себи није могла да дозволи,није добро изгубити контролу над собом.

Ушла је унутра,и по навици сачекала да је примете,али са овом кафаном и овим људима нешто није било у реду.Осећала је то од првог дана.

Кретала се у друштву,бизнисмена,уметника,богаташа,светских путника.И била је радо виђена у том друштву.Од Пеште до Париза сва врата су јој била отворена,али за ову малу кафану кључ није имала.Почела је да се осећа непријатно.Овде су људи били другачији,овде нико није пипкао туђу жену испод стола,за колена.Овде нико није крио телефон од партнера…тако су јој се чинили…једноставни,где је ту слобода питала се.

Нико је није приметио.Три стола су била спојена,причали су смејали се,неке је познавала,неке не.На столу је била гомила поклона,један човек у годинама је смејао до суза,грлио је Тугомира док је овај отварао нешто умотано у леп шарени папир.И сетила се,како је само била глупа помислила је,па њему је данас рођендан.Шта сада да ради?Срећом па даме данас носе оне велике торбе,свашта ту може да стане.

Насмејала се пришла столу,тек тада су је приметили

-Па,срећан ти рођендан,ево ја свратила непозвана.

-Исто би нам било,звана,незвана,ви госпођо долазите кад хоћете.Сока,жена Милошева,није јој никада прећуткивала.Па ни сада.

Тугомир,рече хвала,пружио јој руку и крену да отвара поклон.Прво се изненадио,па почео да се смеје,Онда су сви почели.Шта није било у реду

није јој било јасно.

-То и личи на Вас,пардон на тебе Андреа,да поклониш непушачу табакеру и упаљач,то не може свако.

-Ко зна коме је ово било намењено,мени сигурно није.И би му жао ове жене.

Лепе,без душе.

Била је скоро на некој изложби.Била је у друштву уметника,кога је тапшао по рамену цео град.Уживала је у пажњи,у загрљају.Дао је интервју за новине,али није дозволио снимање.Није пропустио прилику да увреди њеног бившег.Ево како се поступа са дамом,а неки то не знају па би да је изведу у кафану са коцкастим столовима…Међутим данас сви имају телефоне са добрим камерама,и апарате који стану у џеп,па фотографије и снимци брзо процуре по граду.Данас се не можеш баш тако сакрити.А онда је слављеник приметио једну много млађу и лепшу која му се заводљиво осмехивала са стране.Са њом је и отишао са изложбе кући а Андреу је оставио.Вероватно је овај поклон њему и био намењен.

Вероватно се тада и сетила Тугомира.Можда јој је и досадило да буде свачија,да се свима смеши,да је сви грле,да свима испуњава жеље,можда јој је и досадила сва та гужва око ње.У овоме граду ако ниси ничија,ако останеш сама,онда ниси ни занимљива другима.

Једна велика непрескочива провалија се управо отворила између њих двоје.

И,шта ће сада…

Полако је кренула ка вратима,толико је желела да јој барем неко каже,стани,сачекај,али знала је да се неће десити.

Изула се боса,и села на преврнуту гајбу од пива,да узме дах,сузе никада није имала,ни сада.

Комби се зауставио на метар од ње.Петоро мушкараца,једна жена,носила је преслатку цурицу у рукама изашло је напољу.Протегли,се мало и кренули унутра.

Жена,шесдесетак година,весела.лепог осмеха,лепих очију спустила је цуруицу порд ње,погледала,и рекла

-Душо,дај овај цветак тужној тети,можда се насмеје.Дете је погледало али је отрчало унутра.

-Опростите,рекла је жена и отишла и она.

-Није волела децу Андреа,није их толико волела да би пожеле једно.Није била спремна на ту жртву.Зато их никада није ни помиловала,пољубила,јер се сећала шта су је учили,да жена треба да рађа.Да јој је ту улогу Бог доделио.За њу су то биле глупости.Све у вези обавеза,веровала је у оно у шта верује,и то је био крај приче.

Марушка је изашла тренутак касније,ставила јој руку на раме,и позвала

-Хајде,сечемо торту,нема смисла ту да седиш.

Није веровала да ће ући,али ипак јесте.Тамо је сто пун рече јој,ако ти не смета овде седи,придружићу ти се и ја.Сачекала је марушка да ова седне

-Види,и столњак сам променила,за тебе,бео,чист,испеглан,није више коцкаст.Додуше лепу сте нам рекламу направили,хвала.

-Одакле ти то,да ја не волим.

-Све новине писале о томе,ниси видела.

-Одакле ово,одакле ове фотографије.

-Мали је ово град,не гледај у њега,њега то не занима,одавно.Како је Марушка почела да говори,све дубља туга јој се скупљала у очима.

Шта мислиш зашто мој брак траје оволико дуго,а проводимо цели дан у кафани и ја и мој Андреушка.Ако те не занима да променимо тему.

-Не,не причај ми слободно молим те.

Имали смо слободу обоје,али ни једног тренутка нисмо заборавили једно на друго.А ти си се шепурила слободом коју ти је дао.Сви смо ми једно другом сапутници у животу,али циљ је да оном другом буде то путовање,лепо,пријатно.Како мој свештеник каже циљ је да освешташ даривано од Бога.Зато ти ћерко није битно шта све поседујеш,него да нађеш праву особу и све што имаш вредно да дарујеш,поклониш.Шта је твоје ,шта мислиш,оно што узмеш,отмеш,украдеш или оно шта дарујеш?Само пар људи око нас имамо задатак да учинимо срећнима,не цео свет.Онда ће тих пар,учини срећнима још пар…и тако то иде.Ако ти се неко диви,не значи да је срећан поред тебе,то си ти помешала ћерко.

-Али,ја сам покушавала,имао је отпор прем амом друштву.Био је полудиваљ.

Једном сам га водила на изложбу фотографија и слика једног пријатеља.Обрукао ме је.Седео је незаинтересовано зујао около,кревељио се на слике.Човек је лепо пришао

-Господине могу ли да вам помогнем,могу ли да објасним шта сам хтео да кажем нпр овом сликом,и показао руком на своју најлепшу?

-Не,на жалост не.Да вам цитирам мени омиљеног писца „Не волим уметност коју неко треба да ми објашњава.Јер шта може да ми објасни,неке небитне детаље,који мени нису битни за разумевање.Све друго ћу осетити сам као могу,па чак и ако је то погрешно,ако се не слаже са вашим мишљењем жао ми је.Само ми немојте објашњавати“

-Меша Селимовић насмеја се Марушка,тачно знам.

-Сви га погледали чудно.Почео је да говори,како се њему уметност завршила у време код су људи били људи на сликама,створени онако како их је Творац замислио,не са три увета,или љубичастим лицем.Ту лепоте нема.То њему није лепо.Не разуме уметнике који морају да се напију,надувају…због инспирације,па макар то био и Мика Антић.Лепоту не треба ружити,па ма колико неко уметника сматрао генијалцем…и више га нигде нисам повела са собом.Ако не разуме тај свет требало је да ћути.

-Ја мислим супротно баш,али нема везе.Поред тебе је у ствари откривао колико старно вреди.Ти ниси никада покушала да га разумеш,већ да се сукобиш са њим,као да је мало детенце,које треба држати за руку да се не отме.

Много си га болела на почетку,онда је разбио себе као огледало јер му се лик који се тамо показивао није свидео,саставио га поново,само што је овај пут други лик гледао из огледала,ослободио је себе,помогла си му непоштовањем,непажњом…

Њему није било важно колико пара имаш,колико квадрата,ауто,телефоне,где ћеш летовати,зимовати,њега је интересовало твоје срце,шта има унутра,шта желиш,за чиме чезнеш.

Ти ниси имала онај бол изнутра,ниси чезнула за спасом душе,теби је живот на земљи уживање,појести,попити,слагати,преварити,тренирање хедонизама говорила си,бринула си о телу,не о души,за душу не постоје парфеми,кремице,храна,пићадуша познаје само мисли и само жеље,чак ни речи не признаје.У животу срце нам показује колико можемо да засветлимо,не нашминкано,испеглано тело,скупа гардероба.Човек који има тежак живот пре свих сазна колико је живот леп,и од тада више не губи време.Човек који живи лепо,ужива,никада не открије неке истине.А има од кога да их чује,али…Поклањао ти је пуно,али теби то није требало,не од њега,на жалост.

-Шта сам могла да научим

-Па,рецимо…да су доброта ,нежност,пажња,загрљај показивање снаге,а не слабост

-Ниси у праву.Ја немам време за то.

-Можда нисам,време ће показати.

Док су оне причале друшто се баш забављало.Тугомир је однео по парче торте људима који су ушли малопре у ресторан.Испоставило се да су тамбураши враћали се са неке свадбе.Изгледало је да ће и одсвирати нешто,већ су донели две гитаре и две тамбуре.

-Па лепо,ви сте нас частили,лепо би било да се одужимо.

-Ајде слављеник,причај

-Видим ја,стари сте лисци,познајете ви душу боље него ико.Свирајте ви само,не мешамо се

Волим,волим да те волим…

Опнда је Милош устао.Чекајте,станите људи и наш слављеник је некада тамбурао,додуше имао је мало дужу косицу од моје лепе супруге,коју је пољубио.Може он да нешто одсвира.Утрапили су му гитару,није хтео,после свега што је доживео протеклих дана није му било до свирања,а и предуго није.Ипак је пристао,тек тада га је пажљиво загледала и некако јој је стварно био другачији

да ме срећа погледа,да опет тебе видим ја

на један трен ил‘ можда два,да будем ти на уснама..

И сећања су почела да је притискају

Били су на рођендану,код једног пријатеља,тераса велика,травњак огроман,музика је свирала стари наш рок.И наравно њему је било досадно опет,док је она цупкала,скацкала,поздрављала се са свима.На првој паузи човек који је свирао гитару и певао пришао је да се поздрави са њом.

-Како се забављате,лепо је овде.

-Лепо је,рече Андреа,а и ви одлично свирате,у форми сте.

-Твом пријатељу изгледа није забавно,једини је коме се не свиђа,стоји мирно.

-Није једини,и ја му се придружујем.“Држте се луде,да све весело буде“,мени ваша музика баш тако изгледа

Мала ситна,жена са дугом плавом косом,у хаљини,пружила је руку али не да се рукује,већ…да Тугомир се наклонио благо према њој погледао те лепе очи,онда спустио поглед и пољубио руку.

Береза,рече смешећи се

-Священне дерево слов’ян,рече Тугомир осмехујући се.

wallhaven-190210

Није њу муж познавао таквом,нити њега Андреа.

Да би их прекинула,рече и он је некада свирао,али престао.

-Па зашто,питао га музичар,вероватно се то никоме није свидело,рече мало онако

-То питај њега

-Па питам,насмејао се.

-Вероватно,рече помирљиво Тугомир.

-Искрено,зашто,поклонила му је Береза још један осмех.

-Искрено,више не налазим радост у тој музици,док свирам,одавно.

Жице гитаре треба додиривати,трзати као да ти је у рукама вољена жена,рок музика није таква.Ту се прангија,цима,трза…

-Можда би мени испунио жељу,да видим како се то ради.

-Па добро,мало подршке није на одмет

Сигуран у себе,кренуо је ка инструментима,узео гитару,пробао,није био задовољан штимом.

-Могу ли.

-Наравно рече,прештимоваћу је ја опет,само изволи пријатељу.

Засвирао је,само њему познату,.Са првим нотама које су полетеле у ноћ људи су престали да разговарају,и ућутали се,и киша је почела да пада као да му је пристизала у помоћ својим ритмом.И стварно је било другачије него што су сви имали прилике да виде и чују до сада

Береза се осмехивала срећно,коначно неко ко је прво научио да ослушкује овај свет,па научио да свира.Да свира срцем,ово се не учи вежбањем,знала је.

Како се попео тако је неприметно и сишао.Људи су збуњено глеадали,али бенд је већ опет почео да свира,и брзо су заборавили на њега.

-Ето,то је то.

Андреа је била скроз збуњена,није ово знала о њему,није је ни занимало превише.

-Хвала ти рече мала плава Бреза.

-Хвала за шта,насмешио се коначно и Тугомир.

-За шта,па зато што си ми своје мисли претворио у звуке,тако да си ми поконио своје мисли.Поклонио си ми више него што мислиш.

Први пут није Андреа смела да га остави самог,осетила је опасност од ове жене.Али колико је знала о њој,била је ретко фина жена,ретко посебна међу људима који су је окруживали.

Када су све сви разишли,музичар им се придружио,отишао са Андреом до шанка,међутим пре је хтео да посматра ово двоје,него што му је било до пића,довољно је попио вечерас,можда и превише.

Узели су две гитаре Тугомир и Береза и отишли до клупе испод кестена.

-Хоћеш да се играмо,питала га је,замисли слику и покушај да ми је пренесеш звуцима,па ћу ја теби.Изабери нешто и опиши ми га…молим те

Склопио је очи,прво чега се сетио био је месец,небо се разведрило после пљуска…почео је да додирује жице нежно

Овако,сликао си ми месец,и месечину која се разлива по води неког језера,вероватно тамо где си одрастао,где те вежу лепе успомене.Сликао си ми пастрмку која искаче из воде да ухвати лептира,и капи које се преливају око ње,сликао си ми и два славуја негде на грани липе у даљини,

Играли су се тако дуго,док су их ово двоје посматрали

-Чудан је овај твој.Моја жена је лепа,а није ни покушао да је дотакне ни руком по руци,не разумем,ја бих барем пробао,а он…будала.

-Не брини,неће је ни дотаћи,никада док је твоја,док сам његова.Урадиће нешто горе.Дотаћи ће јој душу чистим рукама,огрејаће је,утоплити…неће ти се свидети веруј ми.

-Како то да твоју није успео да дотакне.

-Ја душу немам,исто као ти,и не смета ми.Моју су душу пипкали прљавим рукама,неће он то.

Тако је и било,развели су се за непуних месец дана.Притискао је због ове вечери,малтретирао,терао је да призна нешто ни сам није знао шта,и отишла је.

Сада се сетила те вечери када га је видела опет са гитаром.

И растужила се,због свега

-Морам да идем,рече.

Није ни погледала у његовом правцу,није ни он у њеном

Марушка је испратила до врата.У даљини се чула звона са неке цркве,рекао бих Саборне.

-Одкуда ссда жеља да оде у неку цркву није знала,никада то није радила

-Могу ли са тобом у недељу у цркву ?

Марушка се насмејала у себи,можда има и наде за њу

-У коју,које си ти вере ћерко

-Не знам,па зар то није свеједно,црква је црква?

-Не драга.Бог нас гледа изнутра,гледа наше душе какве су,шта има унутра.Не гледа одело наше.Ако уђеш у погрешну неће се Он љутити,али ће те то само још мало удаљити од Њега.Збунићеш се.Веруј ми,али позови ме радо ћу ићи са тобом,у моју,у твоју…

Новембар је већ покупио златно лишће са дрвећа,мало кошава,мало северац су помагали.

Био је Митровдан,знала је да није унутра,да слави.

Марушка је заинтересовано погледала жену сакривену иза мараме,шала,наочара.Видела је безброј пута да у кафану улазе људи са сломљеним срцем,али д га неко сам себи овако сломи то никада није видела.Није се преварила,никад у процени.Имала је лек за свакога,али не и за ову,овој предстоји тешка борба сас војим срцем.

Никада ми није било јасно зашто се диплома стечена у кафани не признаје званично.Марушка је знала о душама више од оних превараната психолога.

-Опростите,затварамо,не радимо до 18 сати,идемо на славу са мужем код једног пријатеља.

-Нека,ја сам само хтела…ја сам написала једну књигу,па сам хтела да је оставим код вас да видим шта људи мисле.

-Аха,изволите…личите ми на некога ко је некада свраћао овде

-Не,не ја сам чула од других да овде држите књиге,па зато.

Препознала је Марушка ,само се правила луда.

-Жена је отворила орман и оставила књигу,окренула се,извинула на сметњи и отишла.

Марушка,к‘о Марушка,радознала да види шта пише у књизи

Заљубити се и заволети у је велика разлика,у мојим годинама се то одвоји.Заљубиш се у цвет,откинеш га помиришеш,мало му се дивиш,а онда га бациш после неког времена,а када га заволиш негујеш га као да је једини на свету…почињала је.Некада ми је говорио,а ја нисам чула

Ништа вредно у животу не можеш ухватити рукама,већ душом.Додуше најскупље се и плаћа.

Када су ми говорили о Богу смејала сам се,а Он је љубав једина.Када сам упознала рогатог било ми је лепо,е,сада када хоћу душу да вратим натраг,ја не знам како“

И Би јој жао ове жене на крају.

И Крај.

П.С Овај текст је настао 2010-е године,тада сам још увек писао пенкалом у свесци са квадратићима.Лакше ми је било.захаваљујући лењости никако нисам стизао да средим све те разбацане белешке,зато ће можда изгледати конфузно јер сам одавно изгубио нит прече.Заборавио шта сам хтео да кажем.

dsc04183

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Negoslava каже:

    Siniša.. nekako sam te jedno vreme izgubila iz vida i sada ne mogu čudom da se načudim. Šta se to, čoveče, desilo sa tobom i otkud odjednom, bar za mene, ovolika promena na tvom blogu?
    Pa ovo što sam uspela da pročitam odjutros je tolio dobro i ti si toliko, fantastično mnogo napreovao, da je to prosto neverovatno. Svaka ti čast.

    1. А шта се то са Вама десило !!! Шалим се наравно.Па захваљујући пре свега Станимиру,Пикселу,Баки и Деки,једној Александри,Мирјани…ја настављам да пишем и фотографишем.Премало је рећи да су то дивни добри људи који дају подршку,али ето ја сам им захавалан.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s