Један цветак на дар и оскоруша

-Синко,умеш ли ти да калемиш,питао ме чика Љуба.

-Умем,нисам сигуран да ће се примити баш,али да пробамо,насмејах се.

-Не зезај старога човека,и замашио да ми лупи чвргу,као што је некада радио,када ме је дека водио са собом у шетњу.

-Извини чико,сада је време да скинемо калем гранчице,шта ти треба,трешња,јабука…?

-Ма,јок,нешто што ти ниси видео никада у животу,оскоруша.

-Јесам.али давно беше.Не знам како ћемо то извести,дивљу крушку за подлогу имам,али оскорушу немам.

-Знам ја где има,дрво старије од мене,ваљда је још у животу,али обзиром ко му је чувар,не сумњам да још увек рађа.Морамо само да пешачимо мало,ако си спреман.

-Увек.Још увек возим бициклу петнаестак километара дневно,играм баскет,шта ти мислиш.

Пре пар дана је Сунце од јутра разбило сивило фебрурских облака,дан као створен.

Кренули смо,нас двојица и његов син.Одрастао сам овде,поље је било наша огромна играоница,некада смо знали сваки жбун,сваку пањ са буковачама,али овако далеко нисмо залазили.Када смо изашли из аута,чист ваздух,мирише на мраз на хладноћу,па чак и на пролеће,осећа се негде из даљине да прилази на прстима.Прво су нас дочекали велики борови, раширених грана као да машу за добродошлицу.Неких километар касније борови су уступали место огромним храстовима.Ветар са југа топио је снег,Сунце миловало по лицу,крило се иза огромних стабала,као да игра са нама жмурке.Два велика орла на небу безбрижно пловили на ветру.Нигде трагова по снегу кога је било све више како смо одмицали дубље у шуму,само тишина,и наши кораци.Ћутали смо,грех би било испрљати ову тишину речима,празним речима,причом о неким неважним стварима.Једно од оних места на коме осетиш присуство нечег моћног,силног,пребогатог.Увек носим апарат,ту је и телефон,али сам само пар снимака направио.Ово је нешто што мора оставити отисак на души,не на апрату.Одавде ћу понети пуно неуништвих предивних слика.Храстови су се проређивали а њихово место су попуњавале брезе и липе.Знао сам да су липе увек на рубовима ливада,некада је то дрво било свето код старих народа.Људи су их садили близу насеља,близу колиба због лепоте,због мириса.

Призор који нам се створио пред очима је неописив,не баратам тим лепим речима,па нећу ни покушати.Углавном стотинак метара испред нас,негде на ивици шуме колиба обајсана Сунцем,дим из димњака лелуја на ветру.Одмах ми се завртеле слике у глави из детињства.

Чика Љуба се насмејао,знао сам да ће вам се свидети,тамо идемо.Све је већ добило неке боје дуге,све се пресијавало,већ су се чули и весели врапци како разговарају на гранама дрвећа,ваљда тамо где су људи и животиње су ту,има хране,има склоништа.

Како смо се приближавали призор је био све лепши.Воћњак..неко је педантно отресао снег са грана да се не поломе под тежином.Четири велика пласта сена,видео сам и три јагњета која скачу весело,срећно,једно је сисало код маме.Ко каже да животиње немају душу појма нема.Мајка га је гледала нежно,топло а малиша је врцкао репићем док је сисао.Па онда наставио да се игра,па се вратио мами.Велика гомила дрва,да има до пролећа.Неко је певао,нисам разумео речи,још смо били далеко, чуло се како цепа дрва.

Чика Љуба нам је показао руком да станемо,наслонио се на штап којим се помагао код пешачења,и урадио нешто невероватно…запевао,као да песмом дозива домаћина

-Играј мала на цолове,даћу кола и волове,

играј мала не стиди се,помрачина не види се,

ја је пит’о и она ми дала…

скинуо је шешир,подигао штап високо,раширио руке у поздрав

да пољубим њена уста мала…

Није се више чуло да домаћин цепа дрва…ко се више изненадио,он што види госте,или ми када је дотрчао са стране са које му се нисмо надали.

Верујте на реч,људи имају осамдесетак година а скакућу као деца,невероватно барем мени признајем.

-Ово је наш рођак,чика Миланов унук,показао на мене,моје дете познајеш.

-Којим добром брате Љубо,питао је чика Добривоје ? Кад су се испоздрављали,питали за здравље,за новости.

-Опрости молим те,мокри сте вероватно,хајд уђите да се угрејете да попијемо нешто.

Колиба је била некако прелепа топла.Окречена у бело,на прозорима оне стринске коцкасте завесице,степенице од клесаног црвеног камена,пуно труда је уложено,пуно љубави овде.Просто ми је жао да уђем да не испрљам нешто унутра.Све око нас је било нетакнуто,чисто,дивно,мирисало на здраво.Добривоје је полако отварао врата и показао нам да ћутимо.Ушли смо тихо на прстима,знате зашто… његова супруга је стајала крај шпорета,стари смедеревац на дрва блиставо чист,поред ње на столици мала цурица,унука вероватно,спремале су ручак.Малецка са дугом косицом,боје зрелог жита држала је варјачу и мешала је нешто на шпорету,жена је пазила да се не опече…и жена је,певала тихо

…кад сам сама ја у ноћи,у свом срцу носим тугу

да ли ћеш ми опет доћи,ил’ си можда наш’о другу…

-Злато бакино,шта мислиш да ће се деки свидети овај наш пасуљчић ?Малецка је мешала,као да спрема ручак за краља,некако сва важна,поносна на себе

-Хоће бако,дека је јеко да смо нас две најепше и најбоје кувајице на свету .

Бака је пољубила по коси,помиловала…била је обучена у чисто белу кошуљу,украшену везом, јелече преко кошуље,као да се спремила за фолклор.Чиста,педантна као да је знала да ће доћи гости,а уствари она је била лепа само за свог мужа и своју унуку.Косу је везала у пунђу какву одавно нисам видео.

…опрости ми што мислим на тебе…

Погледао сам радознало око себе,прва просторија у коју смо ушли била је крцата теглама са зимницом,ајвар,фефероне,парадајз у флашама,парадајз зелен… у старом креденцу гомила папирних кеса са чајевима,уредно и педантно сложене и обележене.раставић,бреза,

липа,хајдучка трава,кантарион.

На чивилуку направљеном ручно од старе гране четинара сложени венци са сушеним воћем.Рекао бих јабуке,крушке,дуње.Све је то мирисало неодољиво.Под поплочан даскама распростет ћилим ткан,диван са веселим бојама црвене жуте наранџасте.На зиду Иконе Света Петке,Богомајке,кандило,отворена кутија са тамјаном.Види се да се користи често.Неки људи воле да ставе зрнце на плотну шпорета да замирише,отера зле духове.

У углу поред пећи дремао је лењо пас,само на трен је погледао радознало кад смо ушли и наставио да дрема.

Добривоје је скинуо шајкачу,тек сада сам приметио да је уметнуо у руб капе пар висибаба вероватно да их не поломи и не изгуби.

-Лепотице моје,скоро да је запевао,да видите шта сам вам донео.

Мала Маја,тако се звала девојчица је почела да скакуће по столици,тета Деса ју је спустила са столице да загрли деку.

-Где их нађе по овом снегу скитаро матора?

-Испод оне младе петровке (мислио је на јабуку) већ је почео снег да се топи,само се малкице виделе,разгрнуо сам снег…лако је мени да их нађем када имам коме да поклањам,рекао је шеретски.

Мала Маја их је држала на свом малецком длану,подигла главу ка деки.

-Деко,а јеси ли се ти извинуо цветићима што си их покидао?

-Јесам Сунце моје,јесам не брини.

Нестварно ми је све ово изгледало.Постоје људи који се тркају ко ће више да стекне у једном свету,ко ће више да попије,поједе,промени партнера,отпутује што даље…Постоје и људи који од таквих беже далеко.Нађу мир,тишину,лепоту око себе.Створе својим рукама,жељама,мислима нешто овако дирљиво лепо.

-Добро дошао брате Љубо,рече тета Деса,којим добром по овој зими?

Љуба је скинуо ранац са леђа,тек сада сам приметио шта је све носио унутра,навигација каже да смо препешачили 6 километра за сат времена.Велику теглу меда,сигурно пет килограма,пар сушених,домаћих вешаљки,кафу…као прави гост,све оно што је знао да им треба,само што је било преко двадесетак колограма унутра,рекох већ да има осамдесет година.Унуци су их обилазили редовно,снабдевали их потребштинама,доводили им праунуку.

Доносили напуњен акумулатор,јер нису могли да се ослоне увек на ветрењачу иза куће на пропланку.

-Е,хвала ти ова сува ребра таман ћу да ставим у пасуљ одмах,одведи их у собу да се људи одморе,па да ручамо.Ми слабо једемо месо,али кад већ има што да не.

Поседали смо око великог дрвеног стола,ватрица је пуцкетала у шпорету,кафа је већ замирисала.Сунце је већ било довољно високо да уђе кроз прозор.

-Дошао сам брате мој да видим чуваш ли још ону оскорушу.

-Чувам наравно.Мој отац је посадио,када се моја прва сестра родила.Овај воћњак доле смо ја и женче засадили када се Маја родила,пета година а он већ полудео.Само старе сорте смо садили,будимку,петровку,колачару,ранке,пожеге,трешње,да има дете да једе кад дође овде од прве трешње до зимских крушака,у башти има јагода,купина,рибизли…Недостају ми само кајсије.

-То ћу ја,рекох,срећан што могу да будем од користи овим људима.

-Хвала сине,насмејао се.Деда ти је калемио свуда где нађе дивљаку,још има около тог дрвећа.Не режемо,не прскамо,не ломимо,пуштамо дрво да се само развија како оно може,ништа на силу.најбоље за дрво.Нисмо дрчни,зна се коме је све мало,јел тако.

-Него да пробате нешто,отишао и донео бокал нечега.Сипао свакоме по чашу и чекао да

види шта ћемо рећи.Професионална мана ми је да дегустирам пре него пробам.Помиришем,промућкам,погледам боју на светлу,и онда узмем гутљај,промућкам га у устима да осетим на непцима…па ово је,а шта друго него прелепо,

-Шта је ово ово је као мед ?

-То зовемо водњика,сине.Насецкају се дивље јабуке,крушке,шипак,мушмуле,дуње,клека,

оскоруша,налије водом и остави тако у чистом бурету да одстоји месец дана најмање.

За зиму је прави лек.Витамина колкико хоћеш.Наточићу вам мало,

понеси мајци сине,она је то пила као дете.

-Како ти се свиђа?

-Ароматично,освежава,слаткасто накисело,што кажу стари-резни у грлу.

-Него Љубо,никако да те питам,одакле се сети оскоруше?

-Сањао сам оца,каже он мени Љубо ништа нам не иде добро нешто кући,Иди нађи негде оскорушу па посади близу улаза у кућу,не чекај Љубо,не играј се.И ја га схватио озбиљно.

-Не знам да ли знате,оскоруша је од давнина сматрана чуваром кућа.Негде северно од нас су је звали “дрво које шапуће,дрво које прича.Ко хоће да пита дрво,откриће му своје тајне.Има неколико младица поред мог дрвета.Кад ручамо,морамо да питамо дрво хоће ли нам дозволити да извадимо пар комада.И погледао у мене.Нисам био изненађен,то сам већ слушао од деке да се дрвету захваљује за сваки плод који роди,остави се по пар комада за птице никада се не покупи све,за веверице,није Бог то створио само због нас људи.

-На жалост ретко га се ко данас сети,можда неки сликар,песник,путник изнад облака,даће Бог да се прими.

Е добро,онда да ручамо ми полако,чека нас пуно посла.Пасуљ из земљаног грнета,млад сир са дрењинама,качамак…шта да вам кажем какав то ручак може да буде када куварице певају док спремају.Ни у једном ресторану на свету кувар па ма колики мајстор био неће спремати ручак за некога кога воли,као што је спреман овај ручак.Увек ће недостајати оно нешто,изузетно,она нека емоција као зачин,јединствен,непоновљив,неуништив

Те ноћи је почела киша,заспао сам и поред болова брзо…дошла ми је у сан последња љубав.

Донела цвет,носила га је у длановима са све бусеном земље пружила руке ка мени.

-За тебе,посади га негде.Цвету не треба дозволити да увене,ни цвету ни људима.Дај руку,чекам још увек онај плес који си обећао…и оде.

dsc03295-copy

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s