Снови

-Брзо ће се пробудити,веруј ми,пар минута само да месец уђе кроз прозор,знам шта ће урадити.Чуо сам га како прича,али прошлог пута је ћутао док сам спавао.То ме збунило.

Када је већ поменуо месец,хајд да га сачекам.И осетио сам нечије прстиће на образима,ту су се стидљиво и зауставили.Није ми се будило искрено.Само сан,знао сам.

Ал’ хајде,радознао сам кога сада имам у гостима.Малишана познајем из једног сна од раније.Малена цурица поред њега седи,цртају нешто као и обично.

-Добра ноћ анђелчићи,рекох.

-Добра ноћ,окренуо се малишан,шта сам ти рекао секо познајем га боље него он самог себе.

-А да нас упознаш,и узех столицу да седнем код њих.Малецка се играла на папиру,личи ми на игрицу Crayon Physics,знате оно када цртате да би прескочили препреке,

само што нисам знао да то може и на папиру,али код ово двоје не можеш да будеш сигуран шта све могу.

Коначно је завршила,погледала ме очима боје лешника,и рекла тужно

-А то сте Ви,добро је да сте престали да растужујете мога бату.

-И ти си душице мој анђео,јели ?

-Не,ја сам чуварка неког другог,некога ко је сада далеко.Погледај…ово су њени снови од семптембра,од октобра,новембра…и распрострела ми пуно цртежа испред мене.Пажљиво сам их загледао,један по један,па се враћао на предходне.Није баш једноставно гвиркати у туђе снове,није ни у своје,искрено.Али ово је 😦

-Прва мисао,прва реч била је мисао Творца нашег,и дан данаса лете око нас круже,покушавају да дођу до нас,рече малецка.Замислиш,и жеља се оствари,јел тако.?

-Е,па није.Уколико мисли нису чисте,неће се црпети из светлог бунара,него из тамног,и онда мучиш и себе и друге.Светле мисли су попут заласка Сунца,мирне топле,милују,обасјавају а не пеку.Обојене су најлепшим бојама те мисли.А мисли из црног бунара пеку,скрећу те са правог пута,па погрешно схватиш своју суштину.Онда настаје бол.Шта је бол питала ме?

-Бол је разговор Творца са човеком.То је знак да човек мора нешто у себи променити,осветлити,а не да узима таблете против болова.

Погледах таблетице на сточићу,са осећајем кривице.

-Кажи,шта си хтео,приметила ме је.

-Мислим да знам чији си ти чувар малецка.Насмешила се коначно.Таблете пијем због прелома,али показала ми је како прстима да се лечим,без таблетица та твоја о којој бринеш.И послушао сам је,веруј ми.Научио сам ја пуно од Ње.

-Слушај,не можемо ми чувари баш све уместо нас.Колико је има у твојим сновима,у успоменама?

-Питај малецког,он то боље зна.

-Питам тебе!!!

Замислио сам се.Мој чувар је пружио лист према нама.на њему двоје окренуто једно према другом,она у руци иза леђа крије поклон за њега у руци,он исто то ради.Учинило му се да му се не радује баш пуно.Али тако је и са Сунцем,или кишом,неко се радује некоме смета.То само човек ради.Пчела из цвета узима мед,а паук отров.Цвет је један а избор правимо сами.

Зато Бог показује,а човек види онолико колико може.Творац шаље људима оне чије душе познаје.Шаље их да пренесу другим људима речима,сликом,музиком…често их нико не чује.

-Размисли да ли си пчела или паук ? Добро размисли.Ти не осећаш тугу одавно,немаш суза,на путу си да схватиш истину,твоја душа је стара.Размисли да ли доносиш другима тугу ?

-Твоје и свачије мисли се материјализују.Зашто се онда не примириш и прихватиш да све људе не занима што и тебе?

-Знаш,када неко нема веру у мене…

-Знам,дај ми руку,не плаши се молим те

Одједном смо се створили у соби,пространој,жена је спавала

-Шта чујеш,шта осећаш…питала ме малецка

-Осећам нежни ветар,осећам топло Сунце на лицу,чујем како певају птице,како шушти лишће,кроз гране дрвећа

Пустила ми је руку,А сада,шта сада чујеш

-Чујем како рачунар још увек ради,чујем аутомобиле испод прозора,трамвај…

-Е видиш,слушаш ушима,када те узмем за руку ти слушаш душом,срцем.Него да се вратимо,да је не будимо.Хоћеш да погледаш шта снева,док смо овде питала је

-Не,не.не никако.

-Чега се бојиш,насмејала се,да те не снева случајно,или би се више бојао да снева

некога другог ? Е,видиш она је знала да је ти још увек сневаш.

Вратили смо се у моју собицу.

Полако сам долазио себи,од свега.

Просветљени види дијамант као обичан камен док му људски ум не прида вредност,написао ми је малецак на папиру и дао ми,окачи ово на зид негде.Полако су се спремали да иду.

-Волиш је ти још увек.

-Никада нисам ни рекао да је не волим.Само сам се склонио у страну мислећи да ће јој бити лакше без мене.Али…и не стигох да завршим

И одоше,оставише ме самог са собом.Само то не ноћас,после свега!!!

Често чекамо да уместо нас,неко други преузме бригу о нама.Да нас учини срећним,да нам промени судбину.где сам погрешио,питам се?

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Чудно топао, необјашњиво мио, тајанствено умирујућ је амбијент у овој невскидашњој цртици.
    Поздрав добри комшија!

    Liked by 2 people

    1. Када човек стекне мир у души,или је барем близу тога…онда је лако.Хвала што читаш Добри мој пријатељу.

      Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s