Прође дан

Просторија у којој сам се нашао била је пространа,пуно фотографија по зидовима,где год је било слободног места шепурила се саксија са неким цвећем.Млада,лепа жена седела је окренута ка мушкарцу обученом у белу кошуљу,на крагни је имала везене цветиће црне боје,елегантне панталоне,браон кожне ципеле,лепо је сложио и кожни каиш исте боје,на руци сат.Опуштено и мирно,поред велике гужве око њих,причали су тихо.Разговарали су са осмехом тек повремено.На сточићу поред њих кафа и минерална вода.Он је у руци скоро сакривено држао бројаницу,и лагано је вртео под прстима.Као да је у паузи разговора шапутао неку своју молитву,са мислима далеко од овог метежа и гужве.Шетао се даљинама до који је пут само он познавао.До сада.Сада га је почео делити са Маријом.Били су далеко од осталог света.Одавно су обоје пустили све од себе што их је држало,лажни осмеси,лажни пријатељи,лажни партнери,лажне вредности…

Више нису могли да се приклоне већини “са лажним сјајем у очима”

Уместо за привид лепоте,за истинском лепотом почели су да трагају.

Постоји прича о томе како се хватају мали мајмунчићи : напуни се ретко плетена копра воћем и затвори се.Корпа има мали отвор са стране кроз који мајмунчић може да провуче рукицу.И увек уради то.Мајмунчић дође до корпе и пошто не може да издржи,радознао је гурне рукицу унутра и ухвати воћкицу.Онда схвати да је рукица заглављена.Он вуче,цима уплашено,убеђен да га неко изнутра држи,не пушта га.када ловци дођу већ је касно да испусти плод,а тек се тога сада сетио.Превише касно,и остаје заувек заробљен.Њих двоје су пустили из своје душе све оно што их је везивало,ометало,спутавало да крену напред.Марија и Андреј су се срели случајно,ако случај постоји наравно.И ево већ је он четврти дан овде,и сада уживају у овој изложби.Он је њој учинио велику услугу,а дотле се нису знали,сада му она врећа доброту за доброту.

Издвајала се из ове гомиле народа,полупијаног,прегласног,глупирали су се лудирали.Имали су на лицима извештачене осмехе,говорили празне речи…Они који су на другачијем путу то лако препознају.Обоје су у животу пролазили кроз безбројне издаје,остављања,лажи,манипулација.Али нису окривљивали никога због тога,осим себе.Знали су да одговор на свако питање постоји,можда само није време да се разуме одговор.

Не,није постојала симпатија између њих двоје.Од првог трена он је њу гледао другачије него остали људи.Није јој загледао груди,колена,већ осмех,очи.Додуше она груди и колена није ни истицала,а била је лепа,кад вам кажем.Некако су једно у другом пронашли неку енергију која их је обнављала.

Ваљда су дохватили оно што други нису могли,или желели нису.Устали су из мрака.Упустили су се у борбу за доброту против оваквог света,иако нигде ослонац нису наилазили.

Онда су ушли неки људи.Две жене и три мушкарца.Мушкарци су већ били припити.Једну је одмах препознао.Допутовали су заједно аутобусом из Престонице.Случајно заједну ушлу у градски бус,четворка,па опет пресели у тројку код позоришта.Већ је посумњала да је прати.Када су заједно ушли у “осам тамбураша” и он одшетао до стола где га је чекао неки човек,почело је да је копка ко је овај човек.Причали су неких пола сата,онда је човек који га је чекао отишао.Чим је остао сам устала је и питала да ли је слободно,и почела причу о судбини,ето путеви им се сударају целог дана.Флертовала је видно,али га није занимало очигледно чим је брзо отишла,вероватно му срце није слободно.и није било,дао га је једној жени која није била овде,али Њено се присуство осећало.Никада није погледао другу,ни из радозналости.Није тако васпитаван.И ево је сада опет.

Изложба је била скоро приватна,Марија је послала само пар порука драгим људима,али брзо су је напунили неки непознати људи.

Један од припитих је пажљиво загледао фотографије,мрштио се,причао нешто,објашњавао рукама…али изгледа никоме то није било важно.

Старија ,баш дама,пришла је Марији и Андреју,

-Добро вече Марија,познавaле су се очито.Волела бих да купим пар фотографија,да понесем мужу,све више га чежње хвата за нашом природом.За шумским јагодама,караманкама.

-Не знам тета Гоцо,питајте Андреја,фотографије су његове.

Андреј је устао,замолио госпођу да седне,придржао јој је столицу,објаснио јој је ко је,зашто је овде,захваљујући Марији.

-Само Ви одаберите фотографије,нису на продају,али јесу на поклон,ближи се 8. март,дозволићете ми да вас обрадујем,само покажите коју желите и устао.Устао је таман да чује припитог господина како прича:Ово није фотографија,ово није уметност,шта је ово,ово је једино добро за пољопривредни сајам,ови сеоски мотиви,планинчине неке,реке,глупости.Овде нема снова,маште,импресије,нежности,идеализма,патње,бола на сликама.А уметност је управо то.Естетски потенијал раван нули,ма какви у минусу је.која будала је ово радила

Насмешио се Андреј,ја сам та будала.

-Где ти је овде колористична слобода,интуиција,синтеза стварног и нестварног?

-Нема,опростите ми,на неукости.

-Уметник је генијалац,он види свет другачије него остали,а код тебе је све накако просто,обично.Ево видиш ову траву са капљицама,ја бих обојио капљице у црно.

-Можда када би уметник био пијан,луд или има температуру.Ја не бих ипак.

Тета Гоца је помислила да је свађа,али видела је да Андреј влада ситуацијом.

-Ево,сине ја бих ову и ову,и ову.Андреј је поскидао све са зидова и још неколико по свом избору.Извукао их из рамова,ставио у коверту велику и предао госпођи.

-Извини,колико кошта фотографија,ухватио га за руку припити човек.

-Ништа,поклањамо онима којима се свиђају.

-Али инсистирам да купим једну.

Марија га је познавала јер га је позвала по имену.

-Прошлог пута те нисам избацила напољу,али сада нећу пропустити прилику,веруј ми.

Сви су се ућутали,али нико није пришао Марији да помогне,нико осим Андреја,мене и тета Гоце.

-Реци коју ћеш и одлази.

-Баш ову са капљицама,али инсистирам да платим,отворио је новчаник,отишао до једне саксије са цвећем и спустио вероватно новац унутра.Андреј му је пружио фотографију,човек је узео и почео да је цепа.Андреушку је све ово забављало,није га љутило.

-Не бих могао да уништим нешто за шта нисам платио,и почео да се смеје.

-Хоћеш још једну,две…није проблем?

Вероватно је хтео да се шепури још мало,али чим је видео да Марија зове неког пожурио је да изађе.Жена коју је Андреј упознао на тврђави,вратила се,извинула се у име свих,и ставила му је нешто у длан док се руковала са њим.Осетио је да је визитка,вероватно.

Није ни погледао,згужвао је и бацио у корпу.

И тако…прође дан.

dsc03315-2
Исцепана фотографија
Advertisements

9 Comments Add yours

  1. bloodybutterfly каже:

    Ti „umjetnici“, čudna neka sorta

    1. Нису,такав је само овде био случај.Такви се људи окупили.

      1. bloodybutterfly каже:

        Naravno, ja malo generalizovala na osnovu priče 😁

      2. Овде и није било уметника,само посматрачи,конзументи,критичари…Писао сам после поноћи па сам морао опет да прочитам

  2. brlogingblog каже:

    I tako prođe dan.. a muzika jedno od mojih omiljenih grupa

    1. И моја,мада све ређе слушам рок,али други начин остаје,њега не дирам.

  3. Zevsova cerka каже:

    Je l po istinitom dogadjaju?

    1. Да,скоро све.Има и наставак,прича о судбини,пронашао сам сестру од стрица у Новом Саду за коју нисам ни знао све ове године.

      1. Zevsova cerka каже:

        Vau, to je baš divno 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s