Бака о љубави


Или опет и ја о Љубави
Бакица је седела мирно ,тихо у бусу,скоро као да не жели да смета никоме,да је нико и не примети.Он,локални даса,у сличним годинама,касне седамдесете или ране осамдесете их већ стигле изгледа.
-Слободно,питао је?
Погледала га незаинтересовано

-Јесте,изволите
Охо,помислио је ваљда моја је,и одмах упитао

-Јел’ би ми могли да се упознамо?
-Већ смо се упознали,довољно је мени и толико.
Није одустајао
-Па мислим,већ смо у годинама,ја још увек могу па сам мислио,мало боље да се упознамо…није стигао да заврши.

Погледала је оним погледом којим можеш зрелу лубеницу пресећи на пола,мислио сам да ће га звекнути дршком од амрела,али није
-Знате,рекла је тихо али да сви чујемо ту причу,мом мужу,док сам била цурица,није било тешко да препешачи 6 километра и два села,само да би ми оставио писамце на прозору,ни сеоске куце га нису лајале никада.Прва љубичица са планина је увек била прво моја,и први ђурђевак,и сваки цветак са пролећне ливаде..онда ме је једног јутра на прозору дочекала саксија црвене мушкатле,е то је био осмех.Онда једнога јутра на прозору није било ничег,уплашила се јесам,потрчала ка прозору и тек онда видела да се у башти румени тек засађена ружа румена.Истог дана сам му исплела прстенчић од траве и запросила га.Наравно да је одмах пристао.Скоро су наше унуке пронашле та наша писамца и почеле да их читају.Запалили смо их заједно,читају ћи их наравно.Непријатно нам било.Имали смо проблема у браку наравно,нисмо говорили данима,љутили се једно на друго,али никада нисам посумњала да ме воли као првог дана,а није посумњао ни он,чували смо једно друго,другима није било места у нашим животима.Молим само драгог Бога да одемо са овог света истог дана,јер ја без њега не бих могла ни сат,ето…можете ли Ви боље од њега господине?Умете ли боље од њега?По чему мислите да ћете бити бољи од мог мужа?
Наравно да је збрисао истог трена.Бакица је наставила своју причу а ја сам кренуо у сањарења гледајући расцветале шљивике кроз прозор.Једном давно један разговор је текао овако
-Јели,ко је тебе послао да ми вратиш осмех на лице?
-А,ко је тебе послао да ме пробудиш,признај,али пуно воде је протекло овом нашом малом реком од тада,пуно облака је прелетело ове планине…

Људи олако забораве…па и ја тако научио
И ето приче

DSC07506

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. Zevsova cerka каже:

    Ono sto me odusevljava u tvojim pricama je deminutiv koji svakoj prici daje taj neki tvoj pecat.

    1. Па,да…ја сам само посматрач и записивач….мој допринос лепоти и доброти је занемарљиво мали,гледајући моје јунаке

    1. Волим да чујем овакве приче,једноставне без пуно филозофија,а тако лепе

  2. Petar Bojić каже:

    А уз то, непоновљиви Драган Стојнић!

    1. Наравно драги мој пријатељу.Толико лепе музике,са порукама о лепоти,љубави…али људи више воле оне који трче по сцени са рогчићима на глави,скачу као телетабиси,окречени у свим дречавим бојама на жалост.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s