Румена јабука

Нисмо баш нешто журили на посао,празник је ,град је пун цвећа,топло је,еспресо ми је баш пријао,док смо посматрали пролазнике који некуда журе,трче,да не забораве нешто.

Арси је зазвонио телефон,није од људи који га држе на столу,док га је пронашао по џепу требало је ихаха времена

-Матори,чуо сам Декија да прича,празник је,да купимо колегиницама нешто ?

Ако смо ми матори онда си ти бебац,ал’ ајде

-Бебац,зар се поклони увек купују,никако да направимо човека од тебе!!!

Знао сам да се тако боцкају целог дана па сам већ уживао ко ће први попустити.

-Слушај матори знам да волиш да прескачеш тарабе,лакше ти је да украдеш ружу него да је купиш,али гледао сам около још нису ни разлистале,тако да паре…на Сунце.

Углавном договорили су се лако,за десетак минута.Ја сам се на послу мало утишино неко време,силазим доле тек када ме позову на кафу за паузу.Одрадим свој део у тишини,помогнем ако негде запне,и то је све.Тако да нисам ни размишљао о поклонима данас.Већ смо купили торту,оставићемо је у просторији где правимо паузе,неће ни знати од кога је,најлакше је тако.Срећан празник колегинице,осмех,стисак руке…оне су научиле да и не очекују ништа више од тога.Научиле,али да ли су и прихватиле,то већ не знам.Али има изузетака увек.

Арса и Деки су радили са две колегинице у канцеларији.Босиљка и Цвета,како да их опишем а да ме разумете.Скромне,тихе жене.Никада гола колена,никада раскопчане груди.Мирисале на чисто,други парфем нису користиле.Шта је то лепа жена уосталом,ко ће то дефинисати.Свакоме се свиђа нешто друго.Можда је лепота само у погледу,покрету,гласу,смеху,у оном несвесном покрету када склања косу са очију,поправља фризуру,затеже блузу,она мала несавршеност за оне који жену пажљиво посматрају као плен,који ће је оговарати иза леђа јер им је недоступна,а савршена само за једног…Арса није био заљубљен у Босу,није,али је волео бескрајно.Мајка је на силу удала за пуно пара,не слутећи шта јој је направила.Углавном муж који је све мерио новцем,и који је све плаћао,научио је да ипак има нешто што се не купује,научио на тежи начин.Ћутала је,носила своју тугу на раменима.Нису та рамена за тугу прављена,али није показивала никоме.Ни Арси,али је овај слутио.

Нисмо баш нешто журили на посао,празник је ,град је пун цвећа,топло је,еспресо ми је баш пријао,док смо посматрали пролазнике који некуда журе,трче,да не забораве нешто.

Арси је зазвонио телефон,није од људи који га држе на столу,док га је пронашао по џепу требало је ихаха времена

-Матори,чуо сам Декија да прича,празник је,да купимо колегиницама нешто ?

Ако смо ми матори онда си ти бебац,ал’ ајде

-Бебац,зар се поклони увек купују,никако да направимо човека од тебе!!!

Знао сам да се тако боцкају целог дана па сам већ уживао ко ће први попустити.

-Слушај матори знам да волиш да прескачеш тарабе,лакше ти је да украдеш ружу него да је купиш,али гледао сам около још нису ни разлистале,тако да паре…на Сунце.

Углавном договорили су се лако,за десетак минута.Ја сам се на послу мало утишино неко време,силазим доле тек када ме позову на кафу за паузу.Одрадим свој део у тишини,помогнем ако негде запне,и то је све.Тако да нисам ни размишљао о поклонима данас.Већ смо купили торту,оставићемо је у просторији где правимо паузе,неће ни знати од кога је,најлакше је тако.Срећан празник колегинице,осмех,стисак руке…оне су научиле да и не очекују ништа више од тога.Научиле,али да ли су и прихватиле,то већ не знам.Али има изузетака увек.

Лепотице,ово је управо стигло за вас две,од кога не знам,сада их управо један чика донео.

Постоје тренуци који се памте.Овај је био то,за памћење.Искористио сам гужву и однео до њиховох столова још по једну.Пазите сада ово.Расцветале су се обе,личиле на покисле пупољке ружа који се расцветавају ту пред нашим очима.

Босиљка је гледала Арсу,ја сам приметио,нико није,сузицу у очима.И онако пут од сузице до бисера није велики.Можда би се некоме учинило нешто друго,али мени је била сузица.Шта све у једну сузу стане,колико љубави,туге,жеље то ни један уметник није одгонетнуо.А стане,као нека огромна река која носи све пред собом.А само једна сузица,једна малецка кап.Како настаје бисер,тако што у седефасту унутрашњост шкољке упадне зрнце песка,повреди је и,и из те ране израсте бисер.Њене окице су повређене пре таман толико времена да настане бисер.

-Ово си ти смислио гарантовано,рекла је док му је прилазила да загрли она њега,кад већ он није имао храбрости.Хвала за руже.

Цвета се вратила да узме са стола телефон,и угледала руже на столу.Постоје осмеси,а постоји и нешто за шта још реч није измишљена у речнику.Надосмех можда.Или надосмехомосмех.

Босине усне су биле на милиметар од Арсиних,није могла да се уздржава више,када је Цвета позвала.Довољно се уздржавала двадесетак дугих година,а да о томе вам нисам причао.

-Види,лопови шта су урадили,погледај молим те,а ја сам мислила..шта ли сам мислила?

“Нема ни у једној галактици струне,кадре да лепши звук испусти,него звук људске Душе” написао је писац Неки.Изгледа да ћу одгонетнути све стихове који су ми остали у сећању само посматрајући оне који се воле.

Можда рекох већ волели су се некада.Али волео ју је песнички,романтично,дуго дуго.У време док је бивало,ако човек живи у врлинама,прва коју сретнеш је та за цео живот.И друга не постоји.Нису се мењали партнери,није се ипробавало све у животу,радозналости ради.Није се у брак улазило са искуством.Али су их раздвојили.Вече пре венчања га је позвала,као и обично,куцкајући у прозор ниске старе његове куће.Ухватили су се за руке,и отшетали до трешње испод које су седели целе ноћи,сневали планирали… Био је почетак априла и трешња се већ окитила белим,мирисним цветићима.Никада није покушао да је дотакне,борио се са својим жељама,страстима,и побеђивао је.Једва се усуђивао дрхтећим рукама да јој стави цвет у косу.лежали су окренути једно другом,цврчи су засвирали неку молску песмицу.Размишљао је о деци са овом девојком,о кућици у цвећу…Онда је или онај са белим крилцима или онај са рогчићима уредио да пукне,откине се дугме на њеној кошуљи.Све је мирисало на пролеће,и трава и ваздух и ова девојка.Много касније је трагао за тим мирисом код других жена,али га никада није нашао.Тргла се када јој је осетила мрава да клизи по руци.Таман довољно да јој се усне нађи близу његовим.И спојиле се.Први пут.задрхтао је,али не од страха као увек.Осетио је њену топлу руку у својој и пожелео опет,последњи пут да му роди сина.Замислио је дете на дете на грудима ове девојке,малог насмејаног дечкића,како милује румене мамине образе.И сложила се на неком вишем духовном нивоу са његовом жељом.

Много касније је упоређивао овај осећај са свиме кроз шта је у животу пролазио.И никада га није нашао у другим загрљајима.Само је ваљда човеку дато да се осећа овако у загрљају вољене.Ни једном другом бићу није.Али ваљда се у многима изгубио тај осећај.

Њен муж га је увек мрзео због те ноћи.Негде је у неком разговору чуо о истраживању два руска научника,да дете носи ген првог жениног мушкарца.И замрзео је и њу и свог сина.трудио се пред светом да не показује,али пред њим није мржњу скривао.Фрој каже да онај ко има на лицу мир,у срцу га демони раздиру.

“А ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом,већ је учинио прељубу у срцу својему” (Мат. В.28) то није никада прочитао.Али њему је Боса била само била жеља да има најлепшу и није питао колико кошта,тако да се лако договрио са њеном мајком.А Арса је ипак био у том њеном срцу сво време.Лепота жене треба да инспирише уметнике,песнике,сликаре…да створе нешто жени равно.Али и то важи за лепе жене,и за мушкарце који препознају лепо у жени.Они други…нека их у своме свету.

Тек да није га загрлила само због руже,ни због тога што је пажљив,није га због тога ни пољубила,има ту нешто несазнајно обичном посматрачу,недокучиво.Била је румена у лицу као оне јабуке што дочакају први снег на дрвету недирнуте.И мени који сам познавао њихову тајну.Као две планинске реке када се сретну негде на свом путу,зегрле се и наставе даље,или два облака ношена ветром кад измешају своје белине…не умем лепше да опишем тај загрљај искрено.

Мора неко да поквари дан,па то ти је.Дежурни швалер,коме су се свиђале обе искрено али није успео да добије ни добар дан од њих.Човек који је кварио људе својим безобразлуком.Стајао је са рукама у џеповима и злобно се насмеја

-Хахах,руже глупости,ја сам вас победио.И покварио је чаробан тренутак.ја сам својим женама (није рекао колегиницама) поклонио танге.

Нисам издржао,морао сам да кажем

-Па,јел се ти то хвалиш што си жени од шесдесет година за празник пролећа поклонио танге.Није ово празник швалерације.

Него шта је,збунио се,8 март је ваљда и празник посвећен швалеркама,љубавницама,али он се ипак више хвлаио него што је радио.

-Слушај дечко,коначно је и Цвета прозборила,и вепар уме да скочи на свињу,па свако у своје блато оде.Не уме свиња да се радује поклону,не уме да загрли овако као Боса њега у знак захвалности,не уме много тога…за тебе не знам коме царству припадаш,али нас петоро не стављај у свој тор.

И ето,прође и тај дан,а ја вероватно после ове приче нећу писати неко време.

DSC08856 (1)g

 

Advertisements

4 Comments Add yours

  1. Pixel каже:

    Odlično, Sve osim zadnje rečenice ispod one tri tačkice. Piši… 🙂

    1. Олењио сам се ове зиме,морам мало да се посветим воћњаку,неким књигама које чекају да их се сетим…превише гледам у монитор,у телефон,није добро.

  2. Petar Bojić каже:

    Немој, молим те, да би се утишино!

    1. На трен ћу се посветити нечему што сам запоставио,хвала ти на подршци до изнад неба добри човече.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s