“Слаби људи никада ништа не завршавају,слаби људи чекају да се све само од себе заврши” Тургењев

 

 

Или главни јунак једне књиге,дошао ми да се жали…

-Ставио си ме у причу,без мог знања,сада си ми дужан,да не заборавиш то !!!

-Пара немам,то знаш,Кажи како да намирим дуг,и нема проблема.

-Не волим што си тако помирљив,барем једном се супротстави,да забележим у калаендару тај дан.

Слегао сам раменима.

-Шалим се,треба ми услуга,сестрић ми има једну блесаву идеју,онако наполитанску,требају ми саучесници,једини ризик је лавор хладне воде на главу.

-Чије срце трба да сломимо овога пута,свидела ми се већ незнана идеја.

-Не треба да ломимо,треба два да саставимо опет.

-Шта ћу ја,да рецитујем Шантића,хаха ?

-Немој само Превера молим те,не треба нико да сече вене,већ да измамио неки сетни осмех,пар уздаха чежљивих и један опроштај.

-Па то је пуно,пун Месец ће за пар дана,можемо ли ми то?

-Сад озбиљно,замолио бих те да мало узмеш гитару у руке,и провежбамо,мало сам покушао синоћ и види,показао ми је крваве јагодице на руци.

-То не,а не не не…никако,могу да дубим на глави,жонглирам јабукама,али то ме не терај.

Чика Града му је био ујак,радио је највеће концерте у то време и са највећим групама,од Хајдучке чесме па на даље.Водао нас са собом стално.Два мала чупавца у свету који није њихов.Тугомир је био,како му и име каже,тужан дечак.Волео је да пише песме,свира,имао је свој свет где је мало ко од нас имао приступа.У жућкастом комбију где смо се нагурали путујући на концерт у Зајечар једном је засвирао своју песмицу.Познатом свирцу се засвиђала,замолио га да напише акорде као да га прате,засвирао је још једну,па још једну.Онда се појавила нова ЛП плоча у излогу робне куће једне познате групе.То нам је било прво велико разочерење у свет,у људе,у све.А2 и Б1 на тој плочи биле су његове песме,а “аутор” није био он.Али ваљда тај свет тако функционише.На време смо се склонили из свега тога.Али и дан данас ми је смешно како маји вршњаци скакућу на неке празне речи у њиховим песмама,уметника који једва стоје на ногама од алкохола.Али свако има право на избор.Ако је некоме то врхунац уметности и лепоте,нека…нека ужива.По мени појавом музичара на сцени са рогчићима на глави,нашминкани у свим најдречавијим бојама космоса…није више музика.И не слушам то више,врло ретко,Једино још Други Начин,С’ Времена На Време,акустичари могу да изазову неке емоције,топле.Музика и треба да те понесе негде на својим нотама,склопиш очи и полетиш.Мени треба да ми састави атоме које сам разбацао у току дана,да ме опусти.састави,одмори.Уз музику дишеш опуштено,завртиш лепе слике у својој машти.

Да могу да замислим пролеће на неком брегу.Благи ветар уз помоћ Сунца све око себе претвара у један велики инструмент.Свира сонату уз несебичну помоћ лишћа које лелуја,уз помоћ цвркута птица,жубора воде.Такве ноте милују свет око тебе,жбунове расцетале,птице у ваздуху,цвеће на ливади брже расте.Плава на небу постаје још плавља.Посматраш ластавице које пију воду из потока,капи се разлете као бисери.У даљини чујеш смех неке заљубљене девојке,јер само они који воле се смеју тако лепо,смех као песма.Таква мелодија улази у душу,опоравља човека.И тада душа запева и она,свет око тебе је лепши.Они који лажу да воле,издаје их осмех.

Али ипак,каже песник,да би упознао туђу душу мораш прво да се сетиш своје,да је пронађеш.Барем моја се не појављује на светло дана у оваквим данима.Обојица смо сеоска деца,не стидимо се тога.Генетика нам је од људи који су цели дан проводили на отвореном,под небом.Радили,мучили се,али и посматрали свет око себе.Учили од семена,од ветра,од кише.И све пажљиво записивали,можда ће некоме требати.Своје девојке,супруге су волели,грлили у паузи рада,у хладовини велике разгранате букве,испод зреле трешње или крушке,покрај кладенца са бистром,чистом,хладном водом.Цвет на дар је био довољан.Из такве генетике рађали се наивни,али добри људи.Друштво таквих људи му је највише и пријало.Неки други људи су за то време другачије радили,на неком другом крају света,не тако баш далеко.Излазило се по ресторанима,частиле се даме скупим вечерама,скупим поклонима,па правац хотелска соба,или задње седиште аута,свеједно да ли је дама слободна или није.Уложено је,мора да се одужи.Лаж,превара,скривање је постала свакодневница.

Жао ми је што сам временом постао овакав па препознам обману или неистину још пре него је изговорена.Али Тугомит је још увек веровао у доброту.Свака ружна реч га боли,ретко коме да су туђе мисли и туђе речи толико важне као њему,нигде веће кајање нисам спазио ако увреди некога него код њега увреде.

Сакупљао је сваког трена знања разноразна и није му било лакше,таложио разочарања у срцу,бригу,бол,тугу.Често се осећао усамљеним на том путу.Док су сви бежали у што већу гужву полако се склањао у природу.Сваки дрхтај лишћа осећао је као дрхтај душе.Цвркут птица као разговор,ветар као дах,када зрак Сунца обоји малу речицу као слику најлепшу.

Човек му је личио на младо воће тек засађено које је зависило од много тога,највише од воље Божије.Веровао је људима,да су добри пажљиви,добронамерни,пуни поштовања према другима.Није се бојао сукоба,свађа,расправа али се увек осећао разочарано после тога.Бојао се нељудског у људима,када неко почне да обмањује,лаже…

Волео је чисте руке,чист образ,чисту душу.Највише се дивио једном руском писцу,богат,славан,учио је занате,дружио се са сиромашним обичним људима,лутао између великана,цркве,обичних људи,богаташа,све тражећи само моралне људе,ништа друго.Сумњао је све изнова у себе када му се нешто лоше деси,не кривећи друге,говорио је ето ниси био раван да разумеш,и повлачио се још дубље у себе.Најпријатније се осећао у маленим црквицама далеко од гужве,или шетајући кроз расцетале воћњаке,кроз поља зрелог жита.Е,то зрело жито га је и сећало на Њу.

Без намере да станем на било чију страну,испричаћу вам део његове приче.

Ловио је неке тихе шапате који га неће завести,нити преварити.Ослушкивао је ветар хоће ли донети нечији глас,глас душе сличној његовој.Маштао је о ватри која ће запалити два срца,о обостраној љубави,посвећености једно другом,без лажи,манупулација,скривања намера…о крилима која носе само у висине.

И упознао је на сасвим ночекиваном месту за њега.Нимало случајно.Кроз сваког човека нам се обраћа Бог,говоре.

Све молбе кроз које нам долазе кроз друге људе су лекције,нимало апстрактне,измишљене,већ стварне,права реч Божија.Ти људи могу изгледати као лепотице,луде,мудраци,пијанци,весељаци,лопови…али сви су учитељи,ако их препознамо.

Бог се кроз њих нама обраћа,а не кроз нас њима.

Када нам долазе сусрети,па ваљда када задремамо ,заспимо..

Дрмају нас за рукав,пробуди се,ово је важно за тебе,не пропуштај,отвори очи молим те…

И онда станеш лицем у лице са проблемом упс,са учитељем кога треба поштовати а не подсмевати му се,омаловажавати га.

Али душа је ухваћена у мрежу,заборавила на духовност,потрошила се временом,пала.

Ако нас нешто у таквом сусрету боли онда нешто није у реду са нама,не у души коју смо срели.

“Свако је мој Учитељ.Неке ја тражим.

Неке подсвесно привлачим.

Често учим једноставно посматрајући друге.

Неки су потпуно свесни да учим од њих,

њима се дубоко клањам у знак Захвалности.“Ерик Ален

Све је било прелепо на почетку,али мала птица се препала на време,кљуцнула га изнутра,таман довољно да не заболи,али да га опомене.

Имала је безброј вредности у себи та дама,али се разликовала по много чему.Живела је у другом свету.

Фејсбук,пинтерест,инстаграм,скајп,вибер…научила је све само не како бити искрена.Почело је да му смета.У разговору је говорила о нечему што би он желео да чује (како је мислила,а њему није то требало) подцењивала га је.Зар је тешко рећи извини али ја не мислим тако,не боли.Примећивао је све више кад нагло прекине разговор под изговором да је уморна,а остане на мрежи до рано ујутру.Није више у томе налазио смисла.Једном у поноћном разговору поменуо је књигу једну.Рекла је да би му угодила да је управо наручила док су причали,делује занимљиво.Али би му сумњива већ њена искреност.Поменуо је књигу после пар дана,и растужио се.Већ је заборавила речи рећене,не никада ја то нећу купити зашто питаш.Када би му у току разговора стизала порука од неког,сматрао је лепим васпитањем да се извини,да каже.Она је исто то сматрала губитком слободе,зашто би морао да зна мислила је.

-Шта радиш.стигла ми је порука после поноћи.

-Читам нешто и слушам музику.

-Шта слушаш?

-Збогом остај мила моја,Златни Прсти

-Ти си безобразан рекла му је и још му је рекла Збогом.Али и такву ју је волео.

Не,немојте мислити да је није разумео,разумео је јако добро…немојте мислити да му више није драга била-јесте,чак и таква.Чак и неразумна га је мотивисала много више него друге.Али та њена увређеност,зачас му се прикрадала,и изненађивала га.Умела је да му заледи осмех.Умео је и он њој да будем искрен.И заборавили су да се тако ближи крај.Јер ако обоје не желе исто,онда !!!Умео је да се извињава,да опрашта,она није.Јер када неко опрости безброј пута,људи се навикну,па очекују,а ту је опет замка.Подсећали су ме на двоје који стоје испред мрачне пећине,један сам не може унутра,само обоје држећи се за руке,али једно у друго поверење немају.А ту не би требало да размишљају ко је спретнији,бољи,јачи.Нема победника,нема покореног,освојеног.Само пружена рука и осмех,чак ни пољубац не мора.Може касније,кад изађу из мрака са упаљеним фењером.Значи требали су храбро да се ухвате једно за друго,ако се један оклизне,други га подигне…али они то нису могли.Она није могла чини ми се,није му веровала.

Лако је заборављала на њега,чим оде негде.Додуше,да будем искрен и ја бих,да ме неко пошаље у неко егзотично место заборавио на све.Али Тугомир не би.Он би узео кредит од банке,само да никоме не буде дужан.Такав је.

Могао је без ње,али је препознавао њене трагове свуда око себе.Свака мука у животу му је филинградски обрађивала душу,тако и она.Његов највећи учитељ.

Никада се није освртао иза себе,знао је да је тамо све исто као када је отишао.

Како то Меша рече : „„Цијеним нова пријатељства,она су љубав која нам је увек потребна,али стара пријатељства су су више него љубав,јер су дио нас самих,Ти и ја смо срасли,као две биљке,оштетиле би се обадвије кад би се одвојиле,жиле су нам испреплетане,и гране.А опет,могли смо више него да растемо на истом бусену сјећања,живећи свако свој живот.Могли смо да будемо једно.Жао ми сад,због свега што смо пропустили.Зашто смо ћутали?“

Препознао је онај тренутак када је почело да је нервира све што би казао,никакву озбиљнију тему није могао да започне,рекла му је да је дрзак и безобразан…једино су се лепо разумели када је помињала гола колена у пола два преко ноћи.Није уживао али се играо,да не испадне глуп.Могао је он да прошета кроз све доступне светове мада није се тамо свуда лепо осећао,но могао је,али она није могла кроз његов,изгледа.Што празније речи,боље су се разумели.Зашто му је ова заблуда била потребна да је закорачио у њен свет,схватиће много касније.Јер на крају „добри са добрима би требало да живе загрљени,они други са оним другима…“Само један дух живи у две особе,само један.Уствари то је једна особа,и само такви могу заједно даље да живе,у непролазном,у вечности.Све остало је обмана.Није имао вредности која је она поштовала код људи.Тек тада је то прича о судбини коју је започела.Говорила је о безброј знакова на њеном путу да ће се он појавити,али чему све то.Није судбина пратити некога,трчати за њим,махати репом пред том особом као добра куца,чекати да те се сети,да се врати.

Можда је то била само провера да ли заслужују једно друго,ко ће знати.

И отишао је једног лепог дана,да јој буде лакше.

Једна мала кост у грлу је довољна да поквари све.

DSC09038
Леђа о Леђа

 

Advertisements

7 Comments Add yours

  1. Pixel каже:

    Samo nastavi… Nema više odustajanja.
    Pozdrav! 🙂

    Liked by 1 person

    1. О хвала ти,захвалан до неба

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s