Немој сине,гледа дете

Година ратна,прва.Као да нису имали мучан већ живот сељацима је још само рат требао у свом дворишту.Пролеће је,треба изриљати баште,орезати лозу и шљиве ранке,треба садити кромпир да се мирно дочека зима.Нису још стигли немци до вде,тек у даљини би чули звук авиона који је грмео по небу,али га нису видели.Жмиркали су на мајском Сунцу,али нису их још видели.Слутили су да их чека мука голема,и бојали се за своје куће,породице.Тек што се завршио предходни велики рат,а већ се морало у други.И како сада ти да будеш вредан домаћин у свим тим мукама.Закуцаће нека војска на врата у поноћ и одвести мушке главе у непознато.Плакаће и они што остају и они што одлазе једнако тужно.

Али код нас је већи злотвор брат брату него непријатељ из даљине дошао.

Сви смо га звали Биба,од милоште ваљда.Једино се бака жалила на њега,каже не знате ви какве ја муке са њим патим,то баксуз,инаџија…Имао је од малена живот тежак.Као малог га мајка грешком спустила у врелу воду уместо у млаку када је хтала да га купа у дрвеном кориту,и једна нога је остала тако краћа.И дошао је већ поменути велики рат.Прадеду је затекао као воденичара у породичној воденици.Ваљда због ноге ни једна га војска није одвела са собом.Са ратом дође и глад,немаштина,отимачина.Нико није имао,ретко ко је и имао нешто за млевење.Слали су код деде своје супруге,снаје,ћерке по мало брашна.Деда је увек давао колико је могао али да и његови не остану гладни.Прошао је рат.Исти ти људи су говорили за њега да није мушкарац,јер ни једну снајку није одвео иза у собу.Говорили су да сам ја био на његовом месту,ееееееее.Јесте ал’ ниси,рекао бих ја.Деди је важније било да буде Човек него ишта друго.Није желео неком тамо нерођеном да ставља терет на леђа.Баш их је нервирало његово ћутање,то што се није бранио од њих.

Ноћ,мајска,топла,звездана,неко је лупао на вратима колибе.Деда Биба и брат деда Лала,отишли да насеку кола дрва.Нешто је узнемирило волове који су слободно пасли на ливади.Деда Лала је изашао напољу са секиром у руци,за сваки случај.Братанац њихов у кожном капуту се осврато около,онако инспекторски са рукама на леђима.

-Немој тако сине да радиш више,рече му деда,има овде звери,не дај Боже могао сам да дигнем руку на тебе из страха.

-Обуците се и пођите обојица у село…одмах рекао је званично,сав важан због петокраке на капи.

-Где ћемо сине у ово доба? Где ћемо волове ?

Добио је први шамар,па други.Гурао их је до села,ударао мучки,шутирао низ брдо.

-Где је застава стрико?

-Какву заставу тражиш сине,питали га онако изударани,крвави прљави стричеви.

-Сетићете се у затвору,ништа не брините.

Док су пролазили поред куће деда Драге,Биба је застао на тренутак,већ је са оном краћом ногом једва ходао.Дан је већ одмицао.Још један од безброј шамара је добио.

-Немој сине да нас више бијеш,и обрисао крв са усана,сачекај да прођемо,гледа дете.

-Па,шта нека гледа да види какву фамилију има.

-Гледа,па ће вратити сине мој лепи,тако то иде.

И вратио му је много касније,тако то иде ваљда.

неће вам се судити по вери коју исповедате,или по етикети коју носите,или према паролама које узвикујет,већ по делима вашим”

Боравили су у затвору пар дана,али никада нису признали где је застава краљева.Били су краљеви војници,верни краљу,само њему.Преврнули су све што су могли,завиривали су чак и у цвет тек процветале мушмуле,али нису нашли.

Када се рат завршио,деда је врло брзо купио 6 овце,питао баку идеш ли са мном,и отишао да чува овце у планину.Оставио је кућу на свог сина и рекао
-Мање ме плаше змијске очи,него неких људи овде…тако некако

Педесет година касније…

Опет у рано пролеће десило се суђено.Седео сам са мајком на басамцима пред кућом,пили кафу заједно.Сумрак је најлепше доба дана,али неко мора да ти га поквари.

Деда Драга је ушао у двориште,после педесет година.Већ је остарео,али тајна га је копкала.

-Добар дан ћерко,рече мојој мајци,здраво сине и хтео да ме помилује по глави,али сам се онако дивљачки тргао.У генетици имам и свешеника,и оних који су више волели кафану од куће,професора,директора школе,неке обичне,једноставне просте људе..на кога ли сам повукао да ми је знати јер ‘ладно сам могао да га уједем за руку.

-Бог ти помогао стрико,рече мајка,насмејавши се.Мајка је увек сваког лепо дочекала из фамилије чим је имала.Она јесте,али ја баш нисам изгледа ни на Њу.кафица,ракија,крену разговор полако.
-Знаш,нешто ме копка,рече.Никада нисам сазнао где је била та застава,а сигуран сам да је ту била.Све сам преврнуо али је нисам нашао.
Па ниси ни могао,мислим ја.Када су је донели у кућу,баба Цика је заплакала одмах.
-Грдни ви,навукосте зло на кућу.
Узела је заставу и ушила у јастучницу моје тета Љиље која се тада родила.И јесу све преврнули,причали ми после,али дете је мирно спавало,и нико се срећом није сетио ту да погледа.

Сестра моја се није мешала у разговор још увек.Сецкала је купус за салату,знам да није случајно изабрала баш највећи нож који смо имали у кући.

-Па? питала је моја сестра,па шта ако те копка.Да си био способан нашао би је.
-Па,кажите ми где је била.
‘оћу,али мало прекосутра мислим ја.
Да се договоримо,рекох,ти нама прво кажи зашто си их тако мучки тукао и малтретирао.Тишина баш уме да буде непријатна за оног који мора да ћути изгледа.И предуго траје кад човек нема одговор.
-Па знаш,био сам јачи,био сам млад
-Ајде,рекох па и ја сам јачи,и млађи,шта треба да те бијем овде,а имао бих и зашто.

Сестра је обрисала велики нож и ставила га испред њега,мало да га уплаши,и јесте.
-Кажи ми.
-Еј,бато није ти ово 45-а па да наређујеш,полако
Е,ту сам на деда Бибу
-Каква застава,не знам о чему причаш.
-Знао сам,и спремао се да оде,исти деда рече ми.
-Хоћеш да ти покажем да нисам,а.
И оде
-Никад ти нећу рећи.
Мало касније свратио је и деда Миле,комшија,радознао је био.Слутио је зашто је бивши батинаш дошао.Волео је некако да седи испод великог ораха.Попио би увек само једну малу ракијицу,ништа више.Испричасмо му шта је било.

-Их,требао си само мало да цимнеш раменом,онако мангупски да видимо шта би било.Одувек сам сањао да му се осветим,али ме је срећом прошло.Нема вајде од освете само отрујеш срце бадава.Има ко то регулише горе.И рекао ми је тада велику истину.

Умро је врло брзо,као да је предосећао.Да ли ме је било жао што му нисам рекао,не питајте ме!!!

 

DSC09054 бв

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s