Буцка

Буцка

Елегантна,лепа лавица.Од оних жена којима је само осмех довољан да ти улепшају дан.Мирише на дечији сапун,уредна,педантна…на послу свима помаже,ради више него мушкарци.Последњих пар година се мало убуцкала,добро мало више.Али чак и то јој је лепо стајало.И била је предмет подсмеха на послу због тога.такви су људи,кажу.А не би требали такви да буду,верујем.Умели су да је расплачу када претерају са зезањем.Предлагали јој разноразне дијете,травке,таблетице.Све је сирота пробала али…слаба вајда,људи никада задовољни.Па нашта то личиш жено,погледај се…и расплачу је све чешће.Колега Белка јој је дао спасоносну идеју.Каже заљуби се,овако као ја,али несрећно.Патићеш,плакаћеш,туговаћеш,нећеш моћи да једеш и дотераћеш линију као ја.види ме,и лупкао се по стомаку.

Била је све тужнија,сваким новим даном.Муж је запоставио,деца су јој се смејала.Није јој лако верујем.

Синић сам ишао на контролу,да снимим поломљено ребарце,како је зарасло.У чекаоници само Буцка седи,сагнуте главе,погледа спуштеног у под,мисли одлутале далеко…једва је пронашла пут да се врати назад када сам је ословио.

-О,колега,шта ти ?

Објаснио сам јој,знала је,али није регистровала уопште.Никада не питам људе о болести,није пристојно.Некоме је лакше када подели муку,некима теже,ако неко жели да прича,слушам и не запиткивам.

-Хоћеш да уђеш са мном,молим те.Рећи ћу да си ми брат ако ти је непријатно.

-Ма,не брини него,чиними се,да сам видео твоје напољу.

-Да,деца гледају у телефоне,муж телефонира,кога брига за мене.

-Јеси ли ти добро,питао сам је.

-Не знам,видећу унутра.

Сестра је изашала,погледала нас двоје

-Хајде,ко ће први свеједно,коме се више жури?

Кад смо ушли доктор је држао у рукама моју и њену документацију.Прилично докторски замишљен.Ја још увек нисам знао о чему се ради.

Прво мене,брзо смо завршили.Погледао сам Буцку упитно,показала ми погледом да останем.

-Докторе јел може да остане мој колега,биће ми лакше некако.

-Може,наравно,насмејао се.

Гледао је у екран ултразвука,замишљено.Ништа није говорио.Позвао је још једну докторку да му се придружи.Почели су разговор на мени неразумљивом језику.Објашњавали нешто једно другом,консултовали се.Нешто овде не ваља помислио сам.Време се накако развукло,секунде све дуже трајале.Погледали су је ћутећи.Подигла је руку ка мени,па је спустила.Схватио сам шта жели.Када сам је ухватио за руку,стегла ме је свом својом муком.

Доктор је скинуо наочаре,удахнуо дубоко,није хтео или није могао да је у очи погледа.Ваљда се довољно суза нагледао у послу.

-Знате,морао је једном неко да проговори,тумор у стомаку,је величине дечије главице.Нисмо сигурни да ли је бенигни или малигни,без још неких тестова.Али под нож,мораћете што пре.

Плакала је,онако лежећи сузе су се котрљале низ образе па на бели јастук.Није пустила ни глас.Кад смо изашли рече

-Сви кажу да сам дебела,а нисам,али немој да им причаш молим те.Једва сам задржао сузе,нисам хтео због ње.

-Видиш да овде дијета није могла да помогне,видиш зашто сам оволика.

Шта да кажем осим,опрости.

Њен муж је телефонирао још увек када нас угледао померио се још пар корака да се разговор не чује,деца гледала у телефоне.

-Јели женче,јесу ли ти пронашли лопту у стомаку,кажем ја да је прогутала кошаркашку лопту.Покушао је да буде смешан,али…

-Јесу,јесу,нису сада имали време да је ваде,али следеће недеље сигурно.

И оде до апотеке сада већ сигурним кораком,као да се није десило ништа.

-Јели побро,рече ми њен муж,која сестра је радила унутра.

-Не,знам рекох нисам је загледао,баш.

-Па шта си гледао?

Шта да му кажем,да сам радио нешто што је требао он да ради.

-Има једна црнка,додуше удата,али вреди се потрудити мало око ње,веруј ми,можда дођеш на ред,ако будеш добар,ко зна.

-Знаш рекох,ја ни у апотеци не стојим у реду,такав сам,и одох негде да попијем еспресо,тако ми је требао.

Сунце је полако нестајало иза солитера,не пропустивши да проспе мало златне по Црници,са цркве Свете Тријице чуо се сат како откуцава,нисам бројао колико је сати,није ме време занимало.Бесконачно сам крушио кашичицом по шољици кафе иако не стављам шећер.Покушавао сам да средим мисли барем мало.О Боже,опрости,шта то радимо једни другима.Уместо да се узајамно спашавамо у овим временима,уништавамо једни друге.Колико ли је мој део кривице,вероватно бесконачно велик.Сва та трка,дионизијска борба за задовољствима.Отпутуј што даље,загрли лепотицу неку ( која на све личи само не на лепотицу ),стичи положај,стичи дивљења.Онда се сетиш да нема језера ни реке ни на крј света као поред твоје куће.Нема зеленије траве,лепшег дрвећа,слађих трешања него убраних са дрвета кога ти је дека засадио када си се родио.Нема ни лепше цурице,него оне са пегицама која ти се онако лепо осмехивала када сте кретали у први разред.Све ти је било припремљено,све теби намењено,али није имало коме…

И онда у оваквим тренуцима схватиш да мораш кренути од нуле.Снове мораш из почетка сневати,Али како,када смо целог живота трчали трку да уђемо у финале испуњених тамо неких жеља.Оно што нам је живот нудио никада нам није било довољно,а требало је.Чиме сам се то опчињавао до сада?

Каквим сам се жељама потчињавао.Зашто човек не узме оно што му је намењено,то је тако једноставно.

Она мала лепотица,малопре поменута,сада је већ негде далеко.Схватила је истину.ја сам наопаким путем кренуо.Орасположавали су ме,радовали ситни поклони,срећан на сат,два,дан,можда три…до новог поклона,нове играчке.Онај од јуче је већ заборављен.

А где је љубав?

Онда те овакав тужан и страшан дан,који је морао некада да се догоди,натера на разговор са собом,или ти неко недостаје толико да заглувиш за спољни свет.Љубави нема у привременим везама.Сви се као нешто заваравамо,лажемо…да је то љубав.Кажу да љубави нема,Али тек када прихватиш једно биће поред себе,смириш се,не луташ више,не лутају ти ни жеље ни мисли.И никада од ње не одустајеш.Кад гвиркаш около на све стране,то су само лоше копије праве.Фалсификати,лоши…али можда помислиш није лоша ни копија,а лоша је.Шта треба тражити у другој особи.Па ваљда нежност,благост,искреност,исто оно што и тој другој особи недостаје.Жеље су тако варљиве,мало скренеш мисли и добијеш ону тамнију страну,тамнију половну душе.И уместо да и себи и другој страни пробудиш оно најлепше добијеш мрак и таму.Брзоплето прокоцкаш све.Али како срести ону или оног који ће све снове оживети,питање је,како пронаћи тај пут у свим стазама које нас окружују?Једноставно изгледа.Ако си фин,биће ти сапутник фин,ако си веран,биће ти сапутник веран…ако се натрескаш у кафићу па ожениш неку исто тако припиту,ко ти је крив.Сам.

Такве ствари се ипак решавају осећањима,добротом,људскошћу,одрећи се нечовечног,лошег,неистинитог…такве ствари разум не познају,само емоције здраве,чисте.

Буцка,желим ти да оздравиш што пре.

 

20160404_183208
Мој Град

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s