Последње писмо брату

Можда и није баш време да ти пишем ово писмо.Поноћ је,све се смирило.И ветар се умирио,и киша је престала,разведрава се полако,једна по једна звездица се пали по небеском своду.Коју ли си изабрао за себе да ми је знати ? Или ћеш можда зауздати неки бели облачак,увек си волео да луташ вероватно ћеш и сада наставити.Осећам да си ту негде.Чујем шуштање неких малецких крила по стаклу прозора.

Умео си да одабереш дан када ћеш отићи као и увек,прелеп дан у Априлу.Све се замирисало,расцетало.Гледао си на свет очима које нису разликовале сан од јаве.У сну си и живео.Стваран свет око себе затварао си у крлетку,као немирну птицу.Рођен у знаку Риба,једна окренута на једну,друга на другу страну.Једна те водила у световно,друга у духовно.Али ти си изабрао свет снова за себе.Сви око тебе су се трудили да твоје дарове претворе у корист.Нешто материјално,опипљиво.И успевало им је.Чашћавао си,плаћао ручкове,пића,скидао ланчић са врата,сат са руке,прстен…и нису били срећни.Ако смо се ја и моји огрешили нешто о тебе,ти опрости.Прашћај због свог мира,негде горе,ти терети који се прећуткују умеју да одвуку у непрегледне дубине човека.Заслужујеш мир барем сада горе на небу.Ми ћемо свој терет носити,не брини…

Знаш,нећу те испратити у суботу.Тих 126 расцеталих дивљака поред пута,три тек расвцетале дивље јабуке,и две младице скоро никле…неће ми бити лепе.Мислиш да ја не знам ко је кришом по ноћи орезивао напуштене винограде,и бацао семенке воћа поред пута…не брини никоме нисам рекао.

Шта би још могао да ставим у ово последње писмо за Тебе ?

За Тебе кога је Творац створио као поезију за нас доле,и спустио је тихо на свет да не заглувимо.Никада ниси се хвалио својим делима,али примећивала се…не може нико рећи да Лепотворца и Добрототворца никада није ни било.

У рукама Твојим је био велики златни кључ,давао си нам дарове онолико колико смо могли да прихватимо,не више.Сада видим колико ми је то било мало.

Постоје туге велике,и постоје туге неизлечиве…видећу која је моја.

Иде лепо време,остављаћу прозор отворен,ако икада свратиш.

И не знам шта бих ти још могао рећи…разумећеш моје ћутање…

DSC04300crop

Advertisements

17 Comments Add yours

  1. Alexandra каже:

    Neke tuge nikad se ne prebole…..

    1. Све се залечи,свака туга веруј ми

  2. Pixel каже:

    Moje saučešće, Siniša!

  3. cy3a каже:

    Искрено саучешће 😦

  4. luciaabundanca каже:

    Moje saučešće Siniša. Tekst ne komentarisem, na njega moze samo da se oćuti…

  5. Hank Moody каже:

    Moje saučešće, Siniša. Sam tekst snažan, iz dubine. Kakav će i biti kad ga pišeš kao posljednje pismo bratu? Još jednom, moje saučešće.

    1. Хвала,шта да ти друго кажем.Није рођени,али био је добри дух из боце свима нама.

      1. Hank Moody каже:

        Rođeni ili ne, vidi se količina emocija koju si gajio prema njemu. Simpatišem s tobom jer sam i sam izgubio prijatelja, koji mi je bio poput rođenog brata i njegova smrt me je duboko potresla. A bio je vrlo sličan ovom tvom. Dobri duh.

      2. Е,сада,једно питање за тебе,за све нас уствари,зашто такви људи одлазе рано

      3. Hank Moody каже:

        Vjeruj da sam se i sam to pitao dok smo ga spuštali u grob i slušali dobovanje zemlje po daskama. To je misterija koju niko nikada neće riješiti, ali je istina da dobri odlaze prerano.

      4. Тај тренутак је тако болан,када крене добовање земље по даскама…дотле се све некако надаш,ово је само шала,али…

      5. Hank Moody каже:

        Da, to je trenutak kad zaista shvatiš da je to to. Povratka nema.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s