Како знаш да некога волиш,питала је.Знаћеш када заволиш,рекао јој је.

Елена,ушетала је елегантно са сетром у кафић те вечери.Те вечери су и први пут отворена велика стаклена врата која су ограђивала зимску башту.Топао,априлски ваздух кога је благи ветрић доносио преко високе шумице замирисао је уместо украсних свећица по столовима.Костадин је седео са неким друштвом,некада су се дружили редовно,најмању прилику су користили да се окупе,данас све ређе.Зага,Еленина сестра је радила са њим.Сестра јој није била дуго овде,планирала је мало да је прошета вечерас.Била је необично лепа.Али није је он посматрао онако,знате…пожелео је да јој се у душу загледа.Случајности постоје кажу док постоје сумње,несхватање.неприхватање.Схватање долази тек када прихватимо да су наши успони,падови одраз наш у огледалу,да нам долазе такви и баш такви људи у живот.Од некуда јој је овај миран и необично тих човек био познат.Посматрао је са осмехом Елену,али не са оним безобразним осмехом када угледају нови плен.Прилазило јој је пуно мушкараца ових дана,како је овде.Али прилазили су јој као да траже двеста граме саламе у маркету.Мала да ли би ти могла то и то,или да ли би се теби свидело то и то да ти радим.Ишло јој је на живце,вређало је као жену,али због сестре је прећуткивала.Имала је неки необичан осећај у вези њега.Безброј питања је поставила сестри на путу кући,не директно,али приметила је Зага шта је занимало.Разменили су само пар љубазних рећи,али било јој је довољно савим и толико.Рекао јој је да га њен осмех подсећа на винограде у Тоскани у златну јесен када се оките крупним великим гроздовима и украсе руменим лишћем,само толико.Додуше и он је размишљао о њој,али није жело да јој досађује.Било му је пријатно поред ње,али ту се за њега завршавало.

Да вам испричам нешто о њој.Жена која је веровала у љубав и односе у којима се не манипулише,лаже,скрива…говорили су јој да је глупа,старомодна,да јој време пролази,али није се обазирала.Није разумела жене које су трчале у гужву,трудиле се из све снаге да не буду саме.Њој је свој избор пријао.Живите ви своје животе,мене пустите на миру,говорила је.Желим само да волим,да ме воли баш тај један кога је моје срце изабрало,онај кога волим.У једној је књизи прочитала “за везу је потребно двоје,за љубав само један,ако тако мора” а не мора додавала би она.Хоћу да будем добра девојка,добра верна супруга својој срећи.И ако прође живот само у мом трагању,није узалуд потрошен.Имала је нежан осмех,осмех који је потврђивао то што је мислила.И имала је довољно снаге да изгура своје против света који би је радо увукао у неке друге приче.

Да вам испричам сада и нешто о њему.И он је био на сличном путу,барем колико сам ја успео да назрем и његову душу.Рекло би се да није имао среће са женама,али ја знам да је увек излазио јачи из свих невоља са њима.Али умео је још увек да ствара осмехе око себе.Био је ћутљив,али отворен према другима.Мада га разумели нису.Могао је да живи много боље,али њега то није бринуло.Знао је да су неке такве једноставне ствари најскупље,и да се не плаћају новцем,већ нечим другим.Сетио се бакиних речи,да нико на шкољке није обраћао пажњу све док их неко случајно није отворио и пронашао лепоту у бисеру.Тако и ти сине,загледај се само у оно што другима промиче.Да,умео је да измами осмехе код људи,као када би свакоме ко је близу њега стављао само њему драгу стару фотографију коју ће са осмехом посматрати.Зато није више ни туговао,јер чему то.када би жене одлазиле из његовог живота да изјаве љубав некоме другом мушкарцу,или некој другој жени чак,покупио би своје емоције,као што неко покупи мрвице после ручка у салвету и баци врабцима на тераси,тако је и он са пар покрета руке отресао све што га је притискало,мучило.

Сутрадан је пожелео да је сретне,чим је то пожео угледао ју је како посматра један излог,некада велике робне куће.Елегантна нестварно,наслоњена о кишобран мирно је разгледала около.Кренуо је својим путем,али је ипак застао,прешао преко пута,и стао иза ње,није га приметила.

-Опростите молим Вас,да ли се овде по граду снима неки црно-бели филм ?Окренула се,препознала му је глас,а како и не би.

-Ја нисам одавде,не знам стварно,зашто питате ?

-Учинило ми се да сам видео Грету на трен.

-Стварно!!! И ја је обожавам где је,волела бих да је видим.Само је слутила,желела да јој каже нешто лепо.Насмејао се,пришао излогу,дувнуо у стакло,и обрисао дланом,стао иза ње,и погледао.Да,лепо јој се види прелепо лице у излогу.

-Ево је,видите ли сада.

Пријало јој је.Кишобран може да има разноразне намене,може дама на пример да шиљак стави некоме на врх патике и лагано се ослони,онако да малкице заболи…као што је она урадила.Глумео је да га интересује једна лепа кошуља у излогу,али се већ благо заруменео од бола.

-Па Грети фали и Клерк,јел тако беше?

-Имате ли неку оловку или фломастер у торби млада дамо,упитао је?Мало је претурала по торби и пронашла оловку.

-Изволи нацртај ми бркове,онако Клерковсе,први пут је ословио са ти.

-Луд си,скоз.Али,што да не.Хоћеш ли ми поклонити једну малу шетњу са брчићима ?

-Да,тако је то нормално рекао.

-Купујем неке поклоне фамилији,али може то и да сачека,а ти питала га је?

-Плаћам неке рачуне,купујем лекове за маму.

-Онда напред,насмешила се,и ухватила га испод руке,као да је целога живота баш то радила.

И стварно га није било стид са нацртаним брчићима.Јављао се познаницима,стајао причао,упознавао је са свима.Приметила је да су сви разговори били кратки,и да није било непотребних љубазних речи.Са једним колегом је очас договорио да нешто калеме,са другим ово,оно…али све кратко и јасно.Е,онда су ушли у радњу да плати рачун за телефон,младић из рачунара се заруменео од смеха,образи само што му нису пукли видевши брчиће,али није питао ништа.Када су излазили учинило јој се да се нешто иза њених леђа договарају,и наљутила се.Пришла је,погледала легитимацију и рекла:

-Е,па Милоше,дами се не прича иза леђа ништа,да ли то знаш? Мали се препао,али колегиница је омах притекла у помоћ.

-Опростите,само је показао ујаку да је три радње удесно,преко пута златарска радња,и да би вам лепо стајао неки златни прстенчић на тим лепим прстићима.Заруменела се,није да није,сасвим благо,али јесте.И збунила је ова дечица.Очи јој се смешиле,срце слагало са њиховом идејом,али далек је пут до тога.

-Да те питам нешто лично,могу ли.И није сачекала одговор,предпостављам да си рођен у знаку риба или шкорпије када си тако миран и ћутљив.

-А,ја сам сигуран да си рођена у знаку сирене!!!

-Е,баш…па тај знак не постоји.

-Сирене су кажу оне најлепше од лепотица,љихов глас,када запевају прелети преко мора или океана испод звезда и месеца,и да уморним морнарима нову снагу,или вољу за живот.Ти си та,одмах сам те препознао.Барем се ја тако осећам близу тебе вечерас.Чудеса су несазнајна све док се не догоде,тек тада заблистају,тек тада схватиш шта је важно,а шта не.Вече јој је пребрзо прошло,пар пута ју је помиловао по образу,једном,само једном скинуо кап кише из косе пољубцем,и на томе се завршило.За сутра је већ сестра договорила шетњу до језера,но Елена је лако наговорила Костадина да њих двоје оду бициклама,волела је природу.Заспала је касно,не није због несанице,него због нечег непознатог.Сневала га је.Искрено и он је њу.Ујутру је већ била спремна пре свих.Заги је већ била врло,врло сумњива,али нека је,не памти када је видела овако срећну.Обоје је познавала много добро,зато се и није плашила ни за њу ни за њега.Ех,то пролеће и насмејала се у себи.Када ју је угледао у хаљини са трегерима,патикама крем боје,сламнатом шеширићу,помислио је да лепшу никада није видео.И није,када вам ја кажем.Ипак су они само ликови из мог сна под високом температуром,ја то најбоље знам.Имам само дилему могу ли причу пренети како треба,како би оно желели.Могу ли тугу из њихових живота да заменим радошћу,питам се?Али да покушам,да наставим онако “ливадским” речником.

Путем су се глупирали,прскали водом,поклонио је,двоумећи се између маслачка и беле раде,ипак белу раду за у косу.Дама у шеширу,без цвета,некако не иде.Стигли су таман за већ припремљен ручак.Само су их замолили да оду по воду до извора за пиће па да ручкају.Први пут је видела купице,земљане посуду за воду које им је Горан дао да напуне.Није могла да се нагледа шара нацртаних по њима.Уживала је у овом свету далеко од великог града где је живела.После ручка су се сви разишли,свако на своју страну.Остали су сами.Ту крај њих је био извор реке,која је брзо текла према језеру шумећи,прскајући капима воде које су се пресијавала на Сунцу.Около дрвеће,већ разлистало скривајући живот који се будио у дубини шуме.Да је неко други био поред ње препала би се сигурно,али није.

-Горе је видиковац,види се као на длану километрима испод,хоћеш да одемо док се ови не врате.

-Могли би,стварно би могли,треба ли нешто да понесем,воду,кафу…

-Само тај твој осмех молим те.Друго све може путем да се нађе.Насмејала се,али прећутала,само му је пружила руку са поверењем.Кренуо је први,познавао је те стазице одлично,пружио јој је руку пружио јој је и осмех свој.Њена топла рука му је пријала.После пар корака,сагнуо се дотакавши маховину на камену поред кога је текла речица.Узео њену руку и ставио на топли камен.Прешла је дланом преко маховине и изненадила је лепота овога тренутка.Не сећа се да је дотакла нешто тако нежно као окупану маховину.Кренули су даље.Чим су прошли са друге стране велике стене која се препречила на стази занемела је.Поред стазе расцетали јорговани ред белих,ред лила боје.Као да га је неко намерно засадио овде поред стазе.

-Знаш причу о Јелени Анжујској и краљу Урошу.

-Знам,али ово је невероватно,нестварно.Немогуће,не могу да верујем рекла је са неким чудним сјајем у очима.Ја мислим да га је већ заволела.

-Помириши,и савио јој је грану,пажљиво да је не поломи.

-Драги Боже,хвала Ти,само је тихо рекла.

Наставили су благим успоном до врха брда.Учинило му се да се због лепоте ове жене јорговани такмиче ко ће лепше да замирише,да се лепше расцвета.Ћутали су.А шта рећи у оваквом тренутку.Хенрих Хајне је рекао “тамо где престају речи,ту почиње музика” И би тако.Прво једна весела шарена птица је зацвркутала ту негде близу ње,па још једна,па још једна…Осетио се дариваним од Неба,и први пут је био спреман да дар прими без питања,отимања.Дечко,помислио сам,ти си ипак у мом сну,ако је не дотакнеш уснама до врха,обрисаћу те гумицом из сна,да знаш.Рекао бих да ме је чуо,насмејао се али према њој.Без напора су стигли до видиковца.Ограђен дрвеним облицама изгледао је сигурно.Наслонила се на ограду,удахнула планински ваздух склопила очи…за њу је време стало.Са њим је ишло све својим редом помислила је.Прво се појавила нека топлина у души,па радост,па је тек пожелела да је додирне уснама…хоће ли,можда му се не свиђа размишљала је склопљених очију још увек.Осетила је да је иза ње,тако близу,превише близу.Ухватио је нежно за рамена,окренуо је ка себи,и ставио прст на њене усне.

-Псссст,ћути молим те и не померај се нагло.Није осећала да се дешава нешто чега треба да се плаши.Полако отвори те дивне окице,сада…Испред њих је била расцетала априлска ливада.Иза огромни борови,Сунчеви зраци су се тек по негде пробилаји,И застао јој је дах.Срна и лане су их посматрали двадесетак метара од њих.Шапнуо јој је на уво да не прави нагле покрете,да се не препадну мајка и њено дете.Сагнуо се иза ње и убрао мало траве,лагано скоро неприметно се усправио,раширио јој је длан.И ставио траву у њену шаку.Није смела да дише.Ухватио је за руку и као да је пружао маломе ланету.Прво је срна направила пар корака ка њима,па лане.Али Елена се више плашила,више је дрхтала.Била је у рају,знала је то.Заборавила је на све своје туге у животу.Знала је да ће се овог дана сећати и у наредном животу.Зверкице су већ пришле уз њих двоје.Чекала је шта ће Костадин да уради.Он се само осмехивао,чула му је срце како весело поскакује у грудима.Лане је коначно,под будним оком мајке пришло,и појело сочну траву.Ово му је био први сусрет са људима,са добрим људима.Крупним својим окицама гледало је Елену и онда спустило главу на њен длан.Хтела је да вришти од среће,али није.Пустила је другу руку из Костадинове и помиловала лане,за чудо пришла је и срна за мало љубави,за мало нежности,овог доброг створења.И одоше лаганим трком.Махала им је.

-Хвала ти,рекла му је.

-Не хвала теби душице слаткице.Ово само ретки могу овако као ти.Посебна си,знаш ли то?Срне ти из руку једу,птице ти певају,јоргован се расцветава као никада.

-А,ти…и уздахнула је дубоко и уплела прсте у његове.

-А,ја…и речи су опет престале.

Оно о чему је некада сневала само десило се.Прво јој је ставио длан на образ,помиловао нежно,као пролећни ветар.Све се исковитлало око ње,у њој…као бистра морска пена нешто је преплавило.Осећала се радосно,због свега.Све страхове је одгурнула од себе.Као када се огромна стена одвали од гребена па се стровали у море и нестане у дубинама,тако је и у њој било.Први пут.Личила је себи на једрилицу која се упутила своме светионику,који је чекао негде у некој мирној води.Била је спремна да се привеже,знала је да неће брзо одавде,загњурила је у бистру плаву воду,покупила сва блага са дна мора и бацала на себе,замирисала је свежином сумрака,обојила очи заласком Сунца и неодсањаним сновима.Ни једно ни друго нису били свесни шта им се десило.Сви дотадашњи снови су јој се разбежали из очију.Отворила је очи на трен,стотине висибаба се лелујало око ње.Опет је склопила очи.Замислила је да је шкољка.Осећала је његове пољупце на себи,његове руке.Осећала је да јој његови заљубљени прсти клизе испод хаљине.Осећала је како се дугмад раскапчају.Пожела је,али када је видела да се изнад ње дрвеће чудно љуља у ритму,знала је да се десило то што је желела.Осетила је да се винула високо,вишље од највећег дрвећа,осећала је да маше крилима.Да се нека чудна топлина расипа око ње,по њој.Његови пољубци су трчали испред сваке њене жеље.Није ово била ни жеља,ни страст,ово је била Љубав.Дотакао је бисер из њене шкољке,тренутак пре него их је топло априлско Сунце обасјало и све се око њих смирило.Наставио је да је љуби ситним пољубцима,да скупља капи зноја са њеног лица.Није смела да га погледа у очи,бојала се шта ће видети.Али када је видела да се срећно осмехује,само га је нежно помиловала по лицу.

-Остани тако,не померај се када те молим,рекла му је.Пожелала је да може себе да погледа његовим очима,али није ни било важно.Ставио је длан испод њене главе и пустио да лута мислима.Када су се остали вратили полако двоје по двоје,угледали су их како му лежи склупчана на рамену.Била је тужна због растанка.Али мора и то.Сада си мој до краја света и ставила му прстенчић од травки и једне беле раде,оне коју јој је јутрос поклонио.

-А чији бих био љубави.

Три сата је јутро ,мени звони аларм да попијем лекић…и готов мој сан на жалост.Више га нисам могао призвати.Али морао сам да га запишем.

Елена

Advertisements

12 Comments Add yours

  1. epicfantasyweb каже:

    Pa jes… Takve stvari samo u snu postoje

    1. Колико ли снови имају везе са оним што чевек призива у свету у којем обитава свакодневно,питам се !!

  2. babeidede каже:

    I šta je život ako ga ne sanjamo?! I šta je san ako ga ne živimo?! Uživala sam u ovom putovanju. Hvala ti. 🙂 Biser u školjci samo retki umeju da prepoznaju…

    1. Хвала Теби за пуно тога…

      1. babeidede каже:

        Hvala Tebi još više…

  3. Тако бајковито нежно…
    Одавно нисам прочитао нешто толико нестварно лепо и једноставно. Али, ја верујем да такви сусрети заиста могу да се десе на јави…
    Поздрав добри комшија!

    1. ја сам сигуран да могу да се десе.Човек сваког трена призива,снева,моли…и стварност се појављује,баш онаква као из наших снова.Да је другачије,да не постоји молитва,онда би човек био без избора,без прилике.А то вређа постојање самог Творца.Старац Тадеј,каже „какаве су ти мисли…“ Исус каже „куцај отвориће ти се,тражи,даће ти се…“ Највише захвалан сам онима који су ме оставили самоме себи,да у тишини размишљам о себи,о свему,њима се дубоко клањам у знак захвалности.Хвала бескрајно тби Добри Човече што читаш,и велики поздрав.

  4. pesakvremena каже:

    Kakva priča! Koliko samo prelepih slika! Savršeno! Beskrajno ti hvala za priču a posebno za misao da ako ceo život tragamo za ljubavlju i ne nađemo je, život ipak nije uzalud prošao! Posle ovoga mogu samo da udahnem punim plućima i krenem u novi dan 🙂

    Drago mi je da si ozdravio, i ovo nije priča koju piše temperatura. Ovo piše otvoreno srce 🙂
    Lep pozdrav!

    1. Hvala,kako je ovo lepo Dobro jutro od tebe.“Šta sve mogu ljudske misli i emocije,budući da pripadaju sferi metafizike,kao da izmiče naučnicima,koji kao da ne mogu da se odmaknu od za njih podjednako mistične fizike.Nikola Tesla je predvideo napredak čovečanstva tek kada fizičari iskreno,analogijom,istraže i shvate područje nevidljivog…“Shvatio sam da čovek koji kontroliše sebe,kontroliše skoro sve.Ono čega se plašimo dešava nam se.Ono što snevamo isto nam se dešava.E sada naše željice zavise od mnogo toga,ali jedno znam da moraju biti čiste i iskrene.A što se ljubavi tiče,kažu da smo mi ljudi energetska bića.kakvu nergiju šaljemo u etak,takva će nam odgovoriti,pojavi se ljubav,ne brini.Lep dan i tebi Dobra Dušo.Hvala što čitaš 🙂

  5. Zevsova cerka каже:

    Nisam jedina koja je primetila sve ono sto su ostali komentarisali, zao mi je sto toliko kasnim sa citanjem, to je samo zato sto svi nesto puno pisu u poslednje vreme a ne zelim da propustim nikoga.
    Sto se price ili sna ili price u snu tice. Savrseno, lepse od bajke ili od neke ljubavne price, sto Stanimir kaze „odavno nisam procitao nesto toliko nestvarno lepo i jednostavno“, zaista nisam i iskreno ne verujem da cu, sto babeidede kaze „Hvala ti“, hvala ti na ovako neznim i divnim pricama, sto pesakvremena kaze „Koliko samo prelepih slika“ ti ne pravis divne fotografije samo aparatom vec i recima koje pretvaras u price, price koje mi vidimo u slikama.
    Divno Sinisa, DIVNO!

    1. Стављате ме у један озбиљан проблем,сада не умем да пронађем довољно лепих речи да вам се свима захвалим.Ненавикнут вероватно.Са друге стране своме животу сам захвалан и дубоко му се клањам што ме је стављао у тешко решиве проблеме.Али кренуо сам другачијим путем,решио сам да мало себе поправим,читао,скупљао знања,разговарао са мудријима…свестан да живот пролети и да се нема пуно времена да се поправљају ствари које неспретно покавримо.Никада нисам био размежено дете хоћу ово,хоћу оно па плачем што нисам добио.Разумео сам како овај свемир функционише.Зато сам и изабрао овакав начин изражавања,како сам једном рекао “ливадски” једноставан,разумљив,без страних речи,има лепоте довољно и у нашем језику.Не желим да се осврћем на лоше…јер и добро и лоше произилази из наших мисли.И не бојим се да се ухватим у коштац са било којим проблемом.Баш зато сам и захвалан људима које сам сретао и онима које ћу тек срести на своме путу.Од њих сам научио много.Чак и када су негирали да у мојој души икаква вредност обитава – у тишини…нисам замерао.Покупим своје крпице и идем даље.Значи још један циљ ми је остао – усавршавање у добром,у доброти,дељење лепоте,препознавање и дељење истинских вредности.А снови,један мудар човек каже “снови су тајни неспознатљив обред молитве” боље је сневати него бити у стварности која ти се руга,поздрављам те пуно,и хвала ти на свему до сада.

      1. Zevsova cerka каже:

        I ova prica mi se dopala. Hvala tebi 😉

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s