Нерешено

Причала је нешто са тетком пре него је пришла за наш сто.Плавуша,ваљда је то на северу норамлно,мојих година,и сасвим лепо,неговано…споља.

-Здраво Синиша,стаде испред мене са шољицом кафе у рукама,али мене баш то брига.

-Добар дан Кристина,како си.Прећутала је,званичан сам,јесам,а и како другачије.Више се не зове Кристина или Нина него Ненси,вероватно мора тако.Рођена је тамо далеко,тамо школу учила,радила,заљубивала се,одљубљивала,смејала,плакала.Њихово јој Сунце излазило,Њихов месец се шеткао небом,и звездице су другачије…лако човек промени карактер.

-Дужна сам ти извињење,велико.

-Чек,чек,мени нико ништа није дужан,па ни ти.Не брини.

-Могу ли да седнем,молим те скини са лица тог мргуда,не стоји ти баш лепо.

-Изволи,али нисам устао,умем стварно да будем…онако,знаћете већ.

-Нисмо се дуго видели,рекох обрадоваћеш се рече.Ћутим,не говорим.Овако,видела сам поруку на фејсбуку,али не знам зашто ти нисам одговорила.Видела си поруку,помислих,па 15 месеци је стајала тамо,вероватно је већ порукица почела да маше рукицама маленим да је приметиш,али опет нисам ништа рекао.

-Моме брату,твоме куму је већ свеједно,рекох,окрећући чашу минералне у руци.Послао сам ти поруку да питам како је,знаш ли нешто о њему,нисам ти тражио паре на зајам.Ко би рекао да већ се 40 дана шетка по облацима тамо горе негде.

-Шта се са тобом десило па си пун те неке горчине,ниси био такав.

Само сам слегао раменима.

-Не морамо да будемо непријатељи,веруј ми,било је шта је било,тако је морало.

-Како ти кажеш.

-Има још нешто,због чега ти дугујем извињење.Замолио ме је кум да те пребацим преко,тада то није било тешко,ниси ни знао за то.Овде су вас извлачили из кућа по мраку,водили ко зна где.Ујутру вас је будила грмљавина топова негде близу,плач деце,плач људи…драго ми је да си био поштеђен тога.Јесам,ја сам му тражила тада 15.000 марака за ту услугу,не схватајући да ви овде радите за 1.5 марку недељно.Мени је то тада била само прилика да ставим још пара на књижицу,нисам те тада гледала као човека,мушкарца.Била сам млада,цео свет је био мој.Па видиш,помислих,увек ће ти једна фигурица недостајати.Али ње нема у радњама,не може се купити.Може се добити на друге неке начине,али то мало њих зна.

А ту смо,пази рекох,то је била његова идеја не моја.

-Знам,знам да ти никада не би тражио помоћ.

Е,па лутко,ово је како бих ти рекао чист фаул,два слободна бацања за мене.И одмах слика,у сликама одавно размишљам.Утакмица,противник води са пола коша разлике.Имају тај последњи напад.Док му је центар пивотирао,сачекам њиховог бека иза да промени руку ,украдем лопту,и док сви забезекнуто гледају,кренем лагано ка кошу.Погледам у семафор,6 секунди до краја,5..окренем се,никог иза мене.Спремам се за скок да само спустим лопту елегантно,подигнем леву руку да направим блок некоме иза ако ме стиже,већ летим ка кошу,онда ме стиже ударац са леђа,једино су то могли и да ураде.Закуцам се у конструкцију,али не устајем одмах,сачекам пар секунди да уживам у тишини хале.Судија ми пружа руку,устајем полако,као пипкам се да ли је све на своме месту.Два слободна и свираће крај,знам.Полако одлазим до врха рекета,стајем на црту,моји ми прилазе храбре ме.Судија свира и добацује лопту.Наместим прво фризурицу,потражим два црна ока у публици,намигнем јој шеретски,не брини мала ово је мој тренутак.Тапнем лопту пар пута о паркет,склопим очи и замислим њен пут до коша.Удахнем дубоко и лопта креће,можда мало прекратко,можда ко ће знати.Лопта удари у обруч,па у таблу,заплеше по обручу танго и док су се сви спремали за скок,прође кроз мрежицу.Нерешено,на семафору.Два црна ока са длана ми шаљу пољубац,Е то сам чекао.Друго бацање,хватам лопту да осетим њену тежину,повучем се пар центиметара иза црте,кренем као да ћу…па се предомислим,тражим пешкир да обришем руке и лопту.Нервирам их намерно.Али то се не пропуста.Знам да ће после шута свашта полетети према мени,према нама на паркету,али…јаче од мене.Помози Боже само кажем у себи,и лопта прође без,што се каже „без коске“.Е то сам чекао…

-Знаш Кристина,да смо били на супротним местима ја тамо,а ти овде,ни ја теби не бих учинио ту услугу.За те паре бих водио неку што барем душу има.

DSC06594
У друштву са песником,у граду који волим

 

 

 

Advertisements

20 Comments Add yours

  1. Hank Moody каже:

    Ova posljednja rečenica je baš bila do koske. Bravo, majstore.

    1. Јао хвала ти…ваљда предвидљива реакција,не знам

      1. Hank Moody каже:

        Teško da bi neko mogao uraditi drugačije. Ovo je bio savršen odgovor u ovom trenutku.

  2. cy3a каже:

    Завршетак, онако мушки… Браво!

    1. Завршетак је онако људски,и свака дама би на моме месту исто урадила.

      1. cy3a каже:

        За неке поступке у животу треба имати м..а, без обзира да ли си мушко или женско 😉

      2. Вероватно,али када све ставиш на кантар и премериш…одговор сам дође.

      3. cy3a каже:

        Баш онакав какав треба!

  3. Pixel каже:

    One koje imaju dušu nemaju cenu, a s obzirom da je ona pomenula cifru za uslugu koju nisi ni tražio, i to od tvog brata, ne znam… Ja bi je zakucao!

    1. Не би ни ти,па прошло је много година од тада,треба праштати.

      1. Pixel каже:

        Verovatno ne bi, ali ne bi bio tako suptilan. Verbalno bi je „zakucao“.

      2. Нема потребе за тим,свако од нас себи то најбоље ради мислим закуца,па и она.Не видим одавно више задовољство никакаво у томе.Свако својим путем и сви срећни.

  4. Било је ово „полагање“ када сви жуде за „закуцавањем“.
    Поздрав добри комшија!

  5. Negoslava каже:

    Čoveče… od ovoga bi roman mogao da napišeš.
    Najbolje od tebe do sada! Bravo!

    1. Не,не…живот пише романе,ја само записујем неке своје приче.Захвалан Творцу за све што ми се дешава у животу,како да неко други вуче моју руку и записује уместо мене.

  6. Letnje igralište каже:

    I u celoj priči, kod tebe – mir. Veliki pozdrav i poštovanje, dragi Siniša!

    1. Мир се тешко стиче,не одричем га се лако дивна душо

  7. Zevsova cerka каже:

    „Лопта удари у обруч,па у таблу,заплеше по обручу танго и док су се сви спремали за скок,прође кроз мрежицу.“
    Ova recenica nekako objasnjava celu pricu, koja od njenog pocetka do samog kraja.
    Bravo!

    1. Да 😀 тај трен у коме се сви још увек надају

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s