Ленка или Ако желиш да будеш срећан,најпре научи да патиш…Тургењев

П.С Пре читања овога текста чисто амбијента ради послушајте ову песмицу

Коначно да завршимо,помислио је.Устао је отворио широм прозор,погледао у остале канцеларије,сви су већ отишли осим Ленке.Изгледа да је и она завршила угледао ју је како ради вежбе на столици.

-Колегинице,може ли по једна кафица па да идемо и ми.

-Охо,скуваћеш ми кафу,горку и јаку када већ могу да бирам,насмешила се,и још ону твоју малецку шољу молим те.

-Даме бирају,још увек,рече док је носио вреле шољице.

-Коначано,да можемо празнике да дочекамо опуштено,искрено плашили ме ови папири.

-Како ћеш провести празник,питала га је.

-Идем да обиђем мајку,мало на село,да очистим и душу и плућа и очи,сада је тамо лепо почетак маја је.Јеси ли била некада на селу ?

-Не,као дете једном са деком,али не сећам се.Гутљај кафе,па се замислила на трен.Ако вам не сметам могла бих да пођем са тобом,наравно ако ти то неће пореметити неки план.И мени је неопходан одмор.Скинила је наочаре.

– А и да бацим и њих мало.

Био је на пристојном растојању од Ленке до сада.Углавном није волео да запиткује људе,осим онога што би сами рекли о себи.Тако да није хтео ни да се нашали,некој другој би рекао да пође слободно,јагоде ће се таруменети када виде тај лепи осмех,али не,прећутао је.

-Наравно да нећеш сметати,само смо ја и мајка тамо.Али да знаш тамо нећеш имати комфор на који си навикла,кућица је наша стара,мораћемо да се купамо у коританцету,насмешио се и погледао је испитивачки,како ће реаговати.Ако ти није проблем да устанеш рано,имамо бус у 5 таман стижемо на време за доручак.

-У коританцету,погледала га је радознало,заћутала на трен,па што да не,рече.Када можете ви могу и ја.Како ли то изгледа помислила је у себи,али само рече…

-Важи,чекам те на станици.

-Супер рече Милош.

Ујутру га је позвала веч у 4 сата.

-Ја сам спремна,а ти ? Али је зато слатко дремуцкала у бусу.Није било гужве,десетак поспаних људи,ранац је ставила под главу,а ноге испружила преко његових.Није му сметала,размишљао је о дому.Дом прекривен најзаноснијим месецом у години.Месец првих пупољака руже,расцеталог воћа,цвећа по сеоским баштама.И осећања се разлете на све стране.Човек се другачије осећа,другачије размишља када огреје мајско Сунце.Време стане,шта ти треба осим топле погаче,мало домаћег сира,сушена вешаљка,празилук и хладна вода из бунара,док старо вретено шкрипуцка.Шта има лепше од тога…све мање је знао.Замишљао је себе у неком скупом градском ресторану,како уноси стару плетену корпу од врбовог прућа.Седа са Ленком и полако вади на сто,прво хлеб домаћи који се још увек пуши умотан у везену платнену салвету,и онда ређа по столу мало домаћег сира,па мало овог,оног…их ко им се не би придружио.Нема тог хедоснисте који неће одгурнути тањир од себе и прећи за њихов сто.Неко можда и неће,али ће им завидети то је сигурно.Погледао је кроз прозор,Сунце је лагано милело преко равнице,остављајући огромне сенке иза дрвећа.Већ је препознавао сваки жбун крај пута.Заголицао је Ленку сасвим нежно по табанима,само што није добио ногом по носу,једва се одбранио,да,да била је голицљива,знао је то.Радознало се окретала око себе,када су изашли из аутобуса,први утисак,сасвим нормално насеље,упита себе а шта ли сам очекивала?Путем до куће срели су само тета Веру која је нешто копкала у башти и радознало их гледала,и тета Смиљу која је испред ограде од дрвених тараба садила неко цвеће.

-Помаже Бог,тета Смиљо.

-Бог ти помогао сине,и наставила са послом.

-Кренућемо пречицом,преко овог воћњака,има ту једна мала стазица.Прођоше поред старе оронуле воденице,како јој је рекао.Застао на трен гледао огромну врбу која се после неке олује вероватно срушила на стари кров,уздахнуо некако тешко и наставили.

-Стигосмо коначно,рече јој док је отварао малу шкрипутаву капију од тарабица.Пустио је да прође онако џентлемски.Ево нашег дома и показао руком у двориште.С обе стране стазе био је посађен здравац,њега је препознавала.Поред здравца неки жбуници са белим малецким цветићима,није им знала име.Иза њих расцветале перунике у свим бојама,а пчеле,пчеле су се разлетеле свуда около,на сваки отворен цветак,да не дангубе.Кренула је лагано према кући тазе окреченој у бело,радознало разгледавши све око ње.Поред старинских улазних врата са једне стране трешља,а са друге кајсија.Тек после јој је мајка обајаснила зашто.“Жена сам са све више година на леђима,да не пешачим доле до шљивара овако одмах поред врата имам два омиљена дрвета“.Пуно цвећа је било около.На средини дворишта у кругу од црвеног речног камена неке пузавице.касније је сазнала да су то Орлови нокти.Руже није успевала да преброји,на жалост тек су биле у пупољку,нису се расцветале.Поред куће на једноставној полици саксије са расветалим мушкатлама.Гледајући све ово одлучила је да напуни стан цвећем.Овде ће научити да цвећу треба пуно љубави.Животиња може да оде од непажљивог домаћина,али ови мали цветићи не могу.Поред цвећа показујеш колико има љубави у теби,а не поред пса или мачке.Мајка је са мотиком преко рамена изашла из мале баштице лево од куће.Мало кромпира,мало грашка за њу да има,или госте ако наврате.Знала је да долазе.Ленку је загледала мајчински радознало,али да јој не буде непријатно од њеног погледа.

-Уђите децо,не стојте напољу,још су хладњикава јутра,ја само да оперем руке на чесми.

-Па ћерко,добро ми дошла,мени никад доста друштва.Не знам како сте се договорили,али мораћете да делите собу док сте овде.Отворила је врата широм од велике собе,изволи,раскомоти се,одмори се.На средини собе,сто ,са хекланим столњаком,овакав није видела.Старинске,тешке масивне столице,на средини стола велика бела керамичка ваза са свеже убраним пољским цвећем.На зидовима гомила слика,радознало је пришла да разгледа.Соба је била излепљена цветним тапетама.На прозору велике тешке завесе.Нешто што је личило на нечији радни сто близу прозора.Пажљиво сложене оловке,блокови за цртање,водене бојице,укоричене свеске.Куцнуо је на врата да је не уплаши и рекао слободно разгледај,али погледај ово.Пришао прозору,широм отворио крила…поглед је пуцао на речицу близу куће,на дуње тек процветале.Воћњак није скоро кошен,тако да јој је прво на памет пало да се изује боса и трчи док се не умори,удишући ваздух који је мирисао од цветова.

-Само је рекла хвала ти,на овоме.Насмејао се само,помисливши ништа ти још ниси видела.Мајка их је позвала на доручак.Наравно,врућа проја,ајвар,пар ужућканих пилећих батака,паприка из туршије,сок од зове разблажен хладном бунарском водом,и да не заборавим домаћу гибаницу.

-Нисам ћерко знала шта волиш,али рећи ћеш ми да мајка спреми за ручак.

-Мени је ово сасвим довољно,не поједем оволико за недељу дана,као овде код вас,и устала да је пољуби.Милош их је пустио,знао је да мајка разнежи најтврђа срца,само очево није успевала никако,али то је нека друга,нека дуга прича.И уопште се није изненадио када је Ленка већ седела мами у крило,док јој је ова миловала косицу.

Боже,Боже,шта ми се дешава,мајка ми никада није показала нежност,а види већ седим у крилу жене коју сам упознала пре сат времена,помислила је“

-Идем ја да се пресвучем,па да помогнемо мајци нешто.

-Лепа је,рече мајка.Има топлу душу,али ми је некако тужна.Да знаш само како јој је куцкало срце брзо док је седела у крилу,једва се смирило.

-Не знам мајко,свако крије неку тугу по џеповима,ти то барем добро знаш.

-Немате шта да ми помажете,одмарамо до ручка.Иди сине до тета Милице,узми сир управо ме звала,па сврати до воденице по брашно,и захвати ми мало воде на бунару изнад манастира,молим те,добра ми је за очи,од када су умивам,боље ми је,верујте да боље видим,плетем без наочара децо моја.

-Идем и ја,поскочи Ленка,волим манастире.мало сам гуглала синоћ,ако се не варам мастир Света Петке из дванаестог века,тек после сам повезала да је поменут и у Петкани.

-Да,идемо,али је Ленка уплашено стала у месту,нешто се мрдало кроз траву.Шта је очекивала не знам,али је била спремна на скок до неба.Ухватила је Милоша за руку и стегла јако,јако.

-Не брини,то су наше мале зверкице.Какве сад зверкице помислила је ваљда.Милош је гледао право у лице,занимала га је реакција,лице јој се развлачило у осмех,предиван осмех када је угледала малене пачиће са мајком,како гегају трапаво кроз траву.Јој лепоте скакутала је срећно по трави.

-Могу ли да узмем једно.

-Не,не пусти мајку иначе ће те гуска слатко иштипати хахаха.

Мајка је узела из старе кофе мало зрна кукуруза,пружила гуски,а малецке зверкице су јој се саме пентрале на руке.Ленка је узела једно пиленце скупила дланове да не излети,и ставила га себи на образ,разнежила се…до немам речи.А онда је гуска појурила,бежи спашавај се,али налетела је на накострешеног петла који се више уплашио од ње него она од њега.Милошу су кренуле сузе од смеха.

-Ух,умало да изгинем,за мало куку мени.

-Дај мени да носим ти корпу хоћу да се мало правим важна кроз село.Да видело се да јој је све ово пријало.Манастир је био лепши него у књигама.Смештен на маленом узвишењу,велики крст на куполи се пресијавао на Сунцу.Из даљине био је заклоњен воћем,јабукама,крушкама,старим стаблима.“Можемо ли да уђемо унутра,баш бих волела,или да сачекамо службу ујутру,молим те“

-Наравно да можемо,дај ми руку.Повео је степеницама,нису срели никог.Разгледала је около,и овде је било пуно цвећа,дрвећа,их само да сам дошла мало раније када је све било у цвећу,али ко зна,зашто баш сада долазим.Ушли су прво у манастирску продавницу,није смела реч да проговори да не наруши овај мир.Узели свећице,оставили новац.Врата су била затворена,али откључана.Ушли су на прстима.Црквица је била малецка изнутра,тазе осликана,пољубила је Икону Света Петке,и повукла се назад да може слободно да разгледа.Кроз прозор је улазило Сунце и бацалао нестварне сенке по фрескама,златне боје су светлеле као ореоли,онда јој је поглед привукао трон са Иконом и моштима Света Петке.Срце јој је бојажљиво задрхтало док је прилазила.Није јој се излазило одавде дуго,пустио је да ужива.Али морали су назад.На излазу су срели стару монахињу.

-Помаже Бог мати.

-Бог помогао децо.Чији сте ви децо,не сећам се да сам вас виђала.

Милош јој је брзо објаснио.Мало је ово место,сви се познају.

-Како ти је мајка сине,чекај чекај уђите унутра у кухињу да се послужите,па да те испитам све натенане.Ленка је ходала скоро на прстима.У кухињи су их послужили медом,слатком од шљива и хладном водом,стакло бокала се замаглио.

-Тата ти је био ретко добар човек,сине.Али судбина.

-На моју жалост мати нисам га разумео онда,били смо у тихом сукобу.Он је само ћутао,ништа није објашњавао,ја дете незрело,шта сам знао.Муке су ми биле непознате.Зато сам и дошао.Време је да одем на његов и декин гроб,да им се извиним.Треба да се измиримо коначно.Да им опростим,да из замолим да опросте они мени.треба притегнути кући много тога.Мучили су се они да неко после њих живе удобно,али много ми је година требало то да разумем.Него морамо да идемо,опростите.

-Поздрави мајку,ја тешко ходам не могу до ње на кафу,предпостављам да не може и она далеко је.Нађи јој неког да је довезе молим те,да се испричамо мало,у нашим годинама час нас нема,па те после буде жао.

-Доћи ћемо ујутру на службу обећавам.

-Јел ти ово девојка сине.

-Није,није мати,радимо заједно,имамо пар дана слободно,па се мало прошетали.

-Не бих ја рекла да није,ал‘‚ајде како кажете.

Ленка је ухватила за руку хтела да је пољуби.

-Немој дете,и ја сам исто као и ти,то је збунило.

Дан јој је брзо прошао.Седели су испод огромен крушке јечменке,пијуцкали кафицу,Ленка је миловала велике цветове Божура,мајка је гледала серију,није им се улазило у кући али већ је било прохладно.Нешто јој паде на ум.

-Да ли би ми некада,питам онако,позајмио једно парче дворишта да направим једну кућицу,па макар и монтажну.Много ми се свиђа,волела бих да остарим овде.Помислио је у себи некада сам журио да одем одавде,због много тога,сада једва чекам да се вратим како године пролазе.

-Наравно,бирај где ти одговара.

-Даћеш ми стварно,погледала га.

-А што да не,бићемо комшије.Онда је прекинуо у сањарењу.

-Е сада купање,насмејао се,мајка је угрејала воду,хоћеш ли се снаћи сама му коританцету,или да је зовем да ти помогне.На то је скроз заборавила.И једва је чекала.Ватрица у старинском шпорету на дрва је пуцкетала,било је топло,волела је топлоту.Мајка јој је објаснила,шта како,извадила је из ормана бели памучни комбинезон,са неким чипкицама,рече јој да је чист,нов,неотпакован,необлачен,ако јој се свиђа можеш у њему да спаваш слободно,и оставила је саму.

Затекла је Милоша како претура по неким старим новинама.Сада је она куцала по вратима.

-Како је било ?

-Оооо доживљај,хвала ти,ово се памти.

-Смем ли мало да будем радознала по соби.Хтела је да разгледа његове успомене.Узела свеску и отворила,рукопис је био ужас,али се сналазила.

-Знаш када читам волим да подвлачим по књигама,волим и да преписујем мудрости,те свеске томе служе.Мој ковчег са благом.Да пустим неку музику или ћемо слушати птице из воћњака.

-Птице.

Кревет је био огроман,са металним рамовима,али дебелим душецима за уживање,са обе стране кревета шарени ћилими.Однела је његове албуме са фотографијама да разгледа.Онда је дувнуо неки јак ветар.Милош је устао и затворио прозоре.

-Олуја ће изгледа.Често нестане струје,да се спремамо полако за снове.На столу је свећа и упаљач у случају да затреба.Са које стране волиш да спаваш?“Свеједно,веруј ми“ рече по мало плашљиво.Увукла се испод топлог јоргана,замислила на трен па рече :

-Знаш,у ствари не знаш моју причу,некада ћу ти испричати,зато те молим да будеш добар ноћас,или ћу спавати на поду.Извини што ти то овако кажем,али разумећеш.

-Не брини,спавај мирно.И поверовала му је.

Онда је свитнула муња,знао је да ће загрмети одмах,затворио јој је уши брзо рукама…и нестало је струје.

Нама је време да лагано затворимо врата,и пустимо их да сневају.

Сан…тама је прогутала сваку сенку около,пут ка реци се једва назирао.Један човек,није га било брига има ли кога около,лагано је кренуо ка реци.Неко ко посматра рекао би да тачно зна где по овоме мраку жури,али не…неки инстикт га је гонио напред.Стигао је до обале.Река му се бацала у наручје,мамила га смехом,играла се пеном са његовом душом.Мислио је да побегне али није успео,свуда га је пратила сена једне жене.И киша је престала,развердавало се.У бљеску месеца у води угледао је њен лик.Негде на другој страни света у својој соби загледана у кишу кроз прозор једна жена је имала иста осећања.Обоје су знали да ће и ова ноћ проћи у самоћи.Ко је та жена није знао,није ни слутио чак.

Ујутру су је пробудили петлови под прозором.Само што је прошло 5 сати.Пробула је Милоша,колико је сати молим те,ништа се не види напољу.Требало му је мало времена да се присети где је,после оног сна.

-Хоћеш да ти покажем нешто,када је видео да је радознала,рече,облачи се и идемо ту близу.

-Окрени се молим те,насмејала се.

-Чекај овако ћемо,бројим до три и свако ускаче у своју тренерку,и не шпијунирај,три,два,један …

-Обуј ове мамине чизне,напољу је роса после кише.Идемо близу не брини.Изнад куће је било мало брданце то је видела јуче.Када су изашли тихо на врата,као да су ушли у велики бели облак,ништа се није од магле видело.Хајде за мном,после стотинак метара успона,рече јој “сада склопи очи и дај ми руку,идемо још мало напред.Била је радознала али се препустила.Стали су,окренуо је према кући,погледај рече јој.Призор је био бајковот.Доле над реком се вукла густа магла,ништа се није видело,тек одавде где су стајали магла се разилазила.Као велики бели јастук над селом.

-Е сада опет склопи окице и окрени се на другу страну.

Ставила је руку на уста и вриснула.Са истока је Сунце већ разбило маглу,стајали су у сред ливаде препуне цвећа.Расвцетали багрем се шепурио около у својој лепоти,мирисао је.Кренуо је напред,одломио гранчицу и прижио јој цвет,помирисала је.

-Као деца смо јели тај цвет,ништа слађег се из детињства не сећам.И шта кажеш на овај излазак Сунца,а ?

-Немам речи веруј ми,али се нешто ућутала,није знао зашто али није ни питао.Била је лепа жена,била је и образована и мудра.Другачије је посматала на живот од осталих жена.Била је свесна да жене далеко више страдају ако погреше у нечему,јер јој је Бог дао много,дао им је да буду мајке,мудрост да одгајају потомке,дао им је веру да ће све бити добро за добре,овде је почела да се осећа другачије,срце јој се растопило као после дуге зиме,препала се,уплашила као фазан у трави.Ћутке су се вратили кући.Ушла је у собу и почела да пакује ствари.Није је ништа питао.Хтела је чисте душе да остане према овоме човеку.Имала је безброј питања себи да постави,али мораће у тишини,сама то да уради.

-Када имам бус ?

-У 9.

-Немој да ме испраћаш знам пут,била је некако хладна.Осећао је да води са собом неку тешку битку.Мајка је већ била у дворишту,изненадила се када је видела са ранцем на леђима.Погледала је Милоша,овај је само слегнуо раменима.

-Извини мајко,морам да идем,да вам не објашњавам,други пут ћу,и загрлила је чврсто,топло,скоро као своју мајку.И оде

Попили су кафу у тишини,имали су данас довољно обавеза таман да скрену мало мисли са Ленке.Ушао је у собу да се пресвуче,погледао у телефон,можда ће оставити неку поруку али није.Распрострео је стару јакну у траву узео косу,чекић и наковањ,да откује косу па да ради нешто.У времену тримера,косачица још увек је волео звук косе кроз траву.Први ударац,па још један…разлегао се јутром кроз село.Одавно се тај звук не чује више.Деда Душко,старина од 92 године,га је чуо у комшилилуку и обрадовао му се.Узео оба штапа и пошао пречицом преко воћњака да га види.Знао је да то само мали Милош још кује косу.Сео је иза њега на пањ на коме су цепали дрва,није хтео да га прекида док не заврши,а онда зна се контола.Деда Душко га је учио свему,три дана је лупао по коси све док овај није био задовољан,али га је научио.Милош је мало предахнуо,откинуо травку,почео да грицка,али нешто са срцем није било у реду,почело је да лупка као детлић по старом осушеном дрвету.

Осетио је руке,нежне руке,како су прекриле његове очи,и чуо шапат :

-Јасам ти се вратила,ако не сметам.Тома Сојер одустао од пута,толико тога има овде још да уради да му је било жао.

И шта више да вам причам…

Advertisements

12 Comments Add yours

  1. luciaabundanca каже:

    Predivno Siniša! Čula sam zvuk kose, miris dvorišta i stare kuće, miris bagrema (i ukus bogme!), pa još na sve to i neku setu osetila.

    1. Не знам стварно како да ти захавалим на твојим коментарима.Није ваљда да си и ти грицкала багремов цвет 🙂

      1. luciaabundanca каже:

        Ih! Grickala! I bagremov cvet i zeciju travu i sta sve ne :). Hvala tebi na štivu koje je mnogo uspomena probudilo!

      2. То значи да не пишем залуд,хвала ти до бескраја

  2. babeidede каже:

    Пишеш Душом племенитом…

  3. Kristina Plavšić каже:

    Uživala u čitanju. Divno!

    1. Значи ми овај коментар,када се таквој песничкој души свиђа,онда ми је баш баш драго

  4. Kikimusanba каже:

    Savršeno. I miris i ukus. 🙂 Sve se oseća u ovim pričicama o Lenki. A, tek što mi je ime drago. 🙂 Bravo, Siniša. Majstorski napisano. (Moj skromni sud).

    1. Опрости ми молим те,не знам зашто је коментар отишао у спамове,вордпрес нешто брља.Хвала ти пуно,и мени су те две приче некако посебо драге,шаљем ти топле поздраве.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s