Ленка,више није иста

Осетио је руке,нежне руке,како су прекриле његове очи,и чуо шапат

-Ја сам ти се вратила,ако не сметам.Тома Сојер одустао од пута,толико тога има овде још да уради да му је било жао.

И шта више да вам причем…

Е,али има још за причу…

Када је кренула од куће,обећала је себи да се неће окретати.И није,само је онако случајно окренула главу док је пролазила аутобусом крај дворишта.Јутро,из димњака је лагано излазио дим,кућица на брдашцу обасјана Сунцем,две расцетале дуње са ове стране.Мирисало јој је још увек.Склопила је лепе окице,и уздахнула предубоко за овако лепу жену,помислила је једна тета која је била једини путник са прве станице.О чему је размишљала Ленка,први пут није слушала музику док путује.Са сваком баштом која је остајала иза њих осећала се све празније.”зашто ли сам дошла овде,питала је себе? Шта сам ово урадила ?” Узела је карту на станици,није била гладна али јој је кафа требала.Није познавала град,па је изабрала прву посластичарницу на коју је наишла.Овако рано била је једини гост,где ли су људи овде,размишљала је навикнута на гужву,на жамор,на буку,галаму.Опет је себе мучила питањима.”Да ли сам га повредила,разговарала је са собом.Никада ми се није удварао на послу,никада није користио прилику да ме пипне,очеша о мене,као остали.Одакле ми идеја уопште да ће скочити одмах на мене чим се увучем испод јорганчета.Зар није била твоја идеја Ленка да пођеш са њим,није његова.Шта ли је он уопште очекивао од мене,јесам ли му дала неки знак,онако несвесно.Жене увек заводе,флертују.

Кафа,горак,јак еспресо јој је будио мозак лагано.И почео је осећај кривице,промашености.Могу ја сада да се вратим,али шта ако ми покаже како се отвара капија,али неће,знала га је као мирног човека.И одлучила је враћам се.

-Госпођо,чула је глас кад је кренула.Нисте платили,није то неки рачун,али делујете ми некако…јесте ли добро ?

-Да,да,мало сам збуњена,мало сам себе збунила,опростите,жена сте разумећете.

-Баш зато и питам,није ми непозната та збуњеност,осменула се власница локала.

И онда је опет направила грешку,другу овог јутра,одлучила је да се врати.Била је сигурна у себе,можеш ти то да урадиш,понављала је у себи,можеш.Неке чудна осећања су јој се мотала по глави,чуди ме да никада није размишљала да ипак душа свиме управља,али то је само моје размишљање као неког ко ово пише.За њу је ово био само још један проблем кога ваља решити на свој начин.

-Ја сам ти се вратила,ако не сметам.Тома Сојер одустао од пута,толико тога има овде још да уради да му је било жао.”

Спустио је чекић,погледао је,одједном је захладнело око ње,није била спремна на ово.

-Добродошла,мајка је унутра са тета Добрилом.Уђи распакуј се.Одавно се није осетила као покисао врабац на грани,који покушава да се сакрије испод великог листа кестена док киша пљушти,и наставио да куцка по коси.

Деда Душко наслоњен на штап погледао је радознало.”Ово лепотанче не познајем сине рече.”

-Ни ја деда Дуле,чула их је како разговарају.Ушла је у собу,да се пресвуче у тренерку,распустила косу,отворила прозор и удахнула дубоко.Два света почеше да се сукобљавају у њој.Један свет далеко одавде као да је слутио пораз,покушавао да је сећањима покаже да је тамо негде лепше.Лепи ресторани,лепи људи,лепа музика…овај други свет се није наметао.Он је њу већ прихватио,као и свакога уосталом.

Мајку је уплашила када је куцнула на врата кухиње.Испијале су кафу њих две.Поглед јој се задржао на књигу на столу.Није очекивала.Жене са села чувају децу,кувају ручак,раде по башти не читају књиге,и постиде се себе после овакве мисли.Очекивала је,некако се надала да ће мајка бити непријатна,спремна је била да се правда,али није,мајчински је погледала,чудно топло,нежно,скоро као своје дете.

-Седи,ово је Добрила,само смо нас две остале овде у сокаку,па се дружимо,мало ја код ње,мало она код мене.

Али књига је мамила,просто.Није могла да одоли.

-Шта читате ово ?

-Пробирљиве смо нас две,рече комшика,не читамо баш све што нам падне под руке.Мало моја деца,мало њена,пошаљу нам тако по нешто лепо.А ова књига,препоручујем ти сине…и онда је пробраним речима почела да говори.Вероватно је изгледала као блесава будалица јер су се обе насмејале.

-Ја сам ћерко била професор књижевности,а Добрила професор руског и музичког.Не личимо јел да ? Постиделе су је ове њене речи.”Не знам какав је сукоб испао између вас двоје али своје дете познајем добро јер на мојим грудима је растао.Док су се остали играли луком и стрелом,трчали за лоптом,моје мушко дете,ћерка ми је иста ти веруј ми,мој син је растао на руским класицима,на музици,руски му је био као матерњи.Никад се није потукао,никад није викнуо.Можда теби изгледа смешто то што ме загрли,пољуби у пролазу,али то је само његов начин да ми продужи живот,није мамина маза.Човек,посебно родитељ без љубави деце,брзо увене.Да ли родитељи заслужују то је друго питање већ.Њена деца,показа руком на комшику која је само ћутала,јер је знала бол ове жене,су далеко,али Богу хвала постоји скајп па их гледа целог дана.Гледа децу,гледа унучиће па јој лакше.Ја сам била тешка и напорна мајка,исто таква и супруга,Лепотица,школована у то време,из добре куће ништа нисам разумела,ништа нисам знала када сам дошла овде.Само сам људима наносила патњу.Никада нисам била задовољна било чиме што Милош уради.Да знаш какве је снове имао,али ја сам му их рушила један по један,никада ми реч није рекао.Он засади ружу,ја је извадим и преместим на друго место.Озида од камена за цвеће,ја срушим.Јесам јесам,веруј ми.Засади дрво,ја кажем ту не ваља осушиће се,и осуши се.Онда сам касно схватила да сам грешила,неке грешке је касно да се исправе.зато сам сигурна да те није ничим увредио.Али,кажу онако како се мајка,понаша према сину тако ће се и жене које среће понашати.Немој и ти.Ако те је нешто увредио опрости му.Он је дубоко свестан свега,има једна кљига код њега у соби,на полици,бришући прашину отворила се страница где је подвукао:

Сатурн у рибама је просјак који једе парче хлеба које је неко данас одбацио…са истом оном радошћу…са којом краљ прилази богатој трпези..” такав је његов живот стварно,зато ћути,можда се вама чини да је баксуз тежак,напоран,али није веруј ми.

И још само нешто,та полица је некада била пуна књига,али дошла су тешка времена нека за ову кући,када су дошли неки људи по књиге и гитару и пребројали неке ситне паре за то,плакао је данима,као да је изгубио,као да је остао без дела душе,али морала сам.Ретко се смејао после тога.Зато га нисам ни питала ништа од јутрос,ни где ћеш,ни зашто…

-Него,иди позови га молим те и деда Душка ако је још тамо.

-Хоћеш ли молим те да одеш до старог лојза да видете јели зрела она стара трешња сине.Набетите мало,а у ствари хтела је да њих двоје остану мало сами,вероватно имају о пуно чему да разговарају.

Ћутали су путем,ко ће први да почен било је питање.Никада се није извињавала,није имала обичај,увек је некако наводила човека да се о њој извини ма колико она била крива,али сада,сада је већ размишљала другачије,полако је нестајала она жена која је овде дошла.Мењала се,није била сасвим сигурна да ли јој се то свиђа код себе.ДА ли да покуша мало да га заводи ?

-Прођеш поред лепоте и не приметиш је,значи ли то да лепота не постоји или још горе да лепота пролази,насмејао се кад је прошла пар корака поред зреле трешње не приметивши је.Ово је цитат из неке књиге,не сећам се на жалост више из које,не замери.

И одлучила је.Била је спремна да се сретну негде горе где никада није пожелела да хода,ваљда због сумрака,или зрелих трешања,или мириса који је благ ветар од некуда доносио,а можда га је само препознала као неког свог.Вратили су се кући,по начину како су ходали једно далеко од другог,мајка је знала да се ништа није десило.Није се видела нежност у покретима ни њеним ни његовим.Остатак вечери провела је крај мајке,распитивала се све о чему се сетила да пита.Чекала је још један ноћ,да ли је почела да се заљубљује,није знала одговор на то питање да је неко овога трена то питао.Овакви мушкарци јој се нису свиђали никада.Али први пут пожеле да погледа на свет туђим очима,а њеогове су биле тако топле и лепе,и брзо се покајала.Зашто ли се двоје срећу,питала се ако не да би се предали једно другом.Али њен свет није био такав.Људи су се сретали да причају о лошим филмовима,о лошој музици,о лошим људима.По некада би отрчали до неке хотелске собе,на брзину се као волели,али не размишљајући какви су се већ гени претурали по истом том кревету.Мирисаће на пиво,ракују,вино ма колико скупо било,на дувански дим.Или би отишла кући,нашла неког на фејсбуку исто тако жељног љубави,грлиће је виртуелно,она ће тек одговорити на по неку поруку јер ће се играти са својим телом тамо негде око јутра,и сутра у нови дан,са лажним осмехом,као срећна и задовољна,а у ствари…На жену какав је била тотално је заборавила,па како би онда могла да пожели да пригрли неког,да га учини срећним.А овде је све мирисало на мај,на пролеће.

Милош је већ спавао када се вратила у кућу.Погледала га је,и није знала шта да ради.То је тај,када знамо,да можемо некоме подарити своју љубав,али такође можемо и отићи уздигнуте главе сутра опет првим бусом.Чудна енергија јој се увлачила под кожу,изгледа да је такнула душу на коју није размишљала одавно.Да ли је нежност слабост или храброст.“Хеј малецка,шта се са тобом дешава,питала се“

И онда јој се ум почео бистрити као планински поток.Ово јој се ретко дешавало,да посматра свет око себе,пажљиво,да ослушкује овог човека поред ње.Осећала је негде дубоко у себи да ће му се тек мирна,бистра и паметна допасти.Можда је био ћутљив али неке теме су га баш инспирисале на разговор.Е,сада лепо треба узвратити културом,осмехом.Почела је да се сећа свих књига прочитаних.Сећала се загледана у Месечев сјај кроз прозор и Ане Карењине и Госпође де Марсоф и незнаки разних,и оне почеше да јој се осмехују,да јој машу,све више је веровала да није случајно овде.Књига у њеној руци је више вредела него голо колено,али спремна и то да проба као мора.Пажљиво је листала књиге,часописе,гледала шта је подвлачио,где је пресавијао листове…Књига је увек лек за нечију душу,читала је између редова.Паде јој на памет овако се исцељује душа и њена и његова,само овако.Вероватно је и он имао своје страхове,своје несотварене снове,а њу то није било брига,али промениће се била је сигурна у себе.

Хајд у здравље,прилика ће увек бити само треба у међувремену и човек да останеш…“ пронађе подвучено у једним новинама,каква истина помисли.Сутра ћу бити боља,обасјана мирисима и лепотом маја мора да будем боља,и лепша.

И оде у снове и она.И није бринула ако му се превише приближи у сну,ако је загрли,ако му заспи на рамену,биће то јер је сан,за љубав се треба потрудит.Каква сад љубав помислила је,шта ми се то дешавала мајко моја.Можда ће једног пролећа,као овог пожелети да сретне неког,некога ко је неће само волети,већ некога ко ће јој показати колико јако може да завили и она.Хоће ли је та љубав болети,о томе више није размишљала.Јер хајд привуци грану руже ближе себи да помиришеш цвет,и убоди се на трн,а да не заболи,е неће моћи.Данас га је чула како разговара са неким:“Kада калемиш мораш да нађеш здраво дрво за подлогу па здраво дрво од кога ћеш узети калем гранчицу да би здрави могли да наставе да живе заједно и дају здрав плод,а та садница сочне бреске,или слатке трешње,мораш да је одабереш да би је засадио,пажљиво са љубављу негујеш…да се радујеш првим листићима и првом цвету после пар година..па тек плоду.Тако би требало и са људима ваљда.“Чудно се изражавао за њен укус,али има нечега у тим његовим сликама.И прође још један дан.Али овај је био још лепши.Мада је грешила,покушавала је да га заведе као жена,а не да му се као жена свиди.И лагано се прикрадала ноћ.А он је пунио њену душу лагано као бокал вина,неком чудном топлином.Седела је пред маминим старим огледалом,чешљала своју косу која је мирисала на шампон од коприве.Чула га је како улази у собу.Био је мрак.Питала је себе зашто јој усне гладују.Питала је себе,зашто јој нико дуго није мазио врат топлим рукама.Зашто јој тело гладује.Пожелела је да је додирне као гладан човек сочну брескву.Зашто је чекала своју јесен да пожели да се расцвета,паметне девојке су биле зреле као јагоде,врло рано,а она…дисала је све дубље.Мирис маја,се полако увлачио у собу,прошао је кроз косу,осетила је топлину на лицу,на очима на уснама,да ли су то били пољубци његови није више била свесна.Некакав мир се увлачио у њу,није то била страст нити ватра,ово је било другачије од свега.Све што је пожела,десило се.Није смела да се окрене према њему…све руже из баште су бацале своје латице на њу,на велики кревет,сво цвеће из баште јој је мирисало,будила се полако,дуња је тресла своје латице на стари ћилим којим је кренула према кревету…да само је требало да пожели,толико много јој је тебало то да схвати.

Сутра дан је устала је рано једна другачија жена.Да ли због проведене ноћи,ко ће знати,али спремала је доручак сама,у тишини,јутро је било лепо,као као њен осмех.На столу пољско цвеће,храна лепа и зачињена као њене емоције тек пробуђене.Али осим њега то нико не би приметио.Довољан је био само један поглед,један осмех да ћутке наставе тамо где су јутрос рано застали.Мајка је срећом отишла код лекара рано,неће бити кући…шта им је више требало.До ноћас је била сигурна да има довољно љубави око себе,пријатељи пријатељице,познаници случајни и намерни,али не,све престаје да буде важно.Ухватила га је за руку,суседна соба јој се чинила предалеко да би чекала…

Полако је почела да схвата,да је неважно ко је човек поред ње,већ да је важно каквог човека он буди у њој.Да треба да ме чини бољом размишљала је.Да треба да ме инспирише.И схватила је зашто је пошла овде са њим,негде дубоко у нама је све то записано.

Шта је тамо било ви ћете по себи знати,јер све ово је могло да се деси и некоме од нас да смо само били мало храбрији,некада…ако неко жели допишите крај слободно,чак бих баш некако и волео.

DSC00025

Advertisements

8 Comments Add yours

  1. cy3a каже:

    „Полако је почела да схвата,да је неважно ко је човек поред ње,већ да је важно каквог човека он буди у њој.“ – сјајна мисао! Прича дивна, буди успавану љубав… Хвала 🙂

    Liked by 2 people

    1. У последњих неколико месеци био сам везан за кућу,пуно сам књига заосталих за читање прочитао,тако да врло могуће је да није моја мисао,него сам је од некуда упамтио.Хвала на коментару

      Liked by 1 person

  2. Daisy каже:

    I ja bih izdvojila recenicu koju je citirala Suza. Kao sustina i neki zakljucak kako ove price- veze tako i bilo kakvog medjuljudskog odnosa. Verujem dda je to ono najbitnije.
    A sto kaze babeidede svaka tvojaa prica je toliko topla i puna ljubavi da ostavlja bez teksta!
    Bravo Sinisa!

    Liked by 1 person

    1. Хвала,шта друго да ти кажем,значи ми пуно.

      Liked by 1 person

  3. Kikimusanba каже:

    Pročitah je danas više puta. Mnogo mi se sviđa. Kao, uostalom, i sve što pišete. 🙂

    Liked by 1 person

    1. Хвала Вам од срца,те две приче су истините у којима се Ленка помиње,можда се зато и свиђа

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s