„…боље да те лажу него да лажеш,боље да те варају него да превариш…”

Много касније од ове ноћи схватиће истину за којом је почео трагати.Да ли је морало да боли,па ваљда.Један врцав,бистар интелект,који је све критиковао,тада још увек знао није…У тим његовим књигама и школама кроз које је елегантно прошетао док му је био изазов није писало ништа о Духу,о вери,о Богу.Стотинака метара од куће била је Светиња,али пролазио је туда не гледајући,не размишљајући.Сви ти људи који су ћутке стајали у миру,палили свећице,гледали ка Небу,све те жене умотане у мараме погнутих глава које су разговарале са Иконама нису му били занимљиви.Није баш лак живот живео.Породица никада сложна,ваљда је и прихватио да то тако треба,ваљда.Никад није било довољно пара за њега,трпео је али само зато што су му говорили да мора тако,а не зато јер је схватао разлоге.Много касније упоредиће и декин и татин пут са својим,и схватиће да није само он носио терет на леђима.Покушавали су његови да му олакшају живот,али једноставно толико им је дато,толико су могли.Није му то био разлог за сукоб са њима.тада се љутио,није знао вредност тих лекција,и тих испита касније кроз живот.

Како се момчио чежљиво је гледао за другима,како им све иде лако,није завидео њима али је био љут на своје.Тада је мислио да је поседовао све што и други око њега да би био срећнији,заблуда,превара,обмана.

Нико није имао времена за њега док је растао,остављен као млада бреза на новембарском хладном северцу.Покидано прелепо,шарено јесење лишће,гране савијене до земље,али тешко га је било поломити.

И досадио му је такав живот у чекању,сневању,жељовању…и сетио се Бога,и молио се сваке ноћи да му доведе Творац у живот неку лепу,младу даму да га ишчупа из оваквог живота.И наравно зезнуо се,анђео чувар се мрштио на свако његово померање усана у сну,Творац се растужио негде горе,али молио је млади човек,испунићу му жељу.И само после пар дана довео му је на пут.Био је млад,био је леп,са дугом косицом,требао јој је само један излазак да се загледа у њега.Наравно била је и она лепа,са две дипломе,аутом црвене боје,радила као директор једне мале фирме…е то сам тражио.И као да је предосећао није се ни захавалио Ономе кога је молио за све ово.Али заборавио је само једну ствар да убаци у свој лепи сан.Душу…тада му душа још увек није требала.

Онда је полако почео да упознаје жену крај себе.Тек би му се докотрљала празна флаше од алкохола испод седишта до ногу,потрошене марамице на све стране.Баш некако у то време му је као спас дошла једна књига у руке где је писало “боље да те слажу него да лажеш,боље да те варају него да превариш…” помислио је како чудна симболика,и отворио врата за неке друге светове,који су му се прикрадали лагано да га не препадну.Елем,није имала снаге да га остави,јер млатио је као шљиву ранку,али за њу је постојао и неки други свет где се све другачије радило и који је морала да освоји али без њега.Он би је једноставно привукао к себи када је пожелео,почињала је да мрзи и њега и себе због изгубљене контроле…и рат је почео,немилосрдан,мучан…без обзира какав је био никада није нападао друге,само је бранио своје.И дуго би се кајали зашто су први почели.Али,баш зато што је себе познавао радије је патио у себи него да другоме нанесе бол,знао је све о болу од детињства.рекох почео је рат,умешале се фамилије,њега нико питао није како се осећа.Мајка му је једног поподнева ушетала у собу и из ко зна којих разлога рекла му је

Само ти спавај,девојка ти се виђа са мушкарцем старијим од твог оца” и отишла срећна и задовољна.

Није га било на баскету.Имао сам неки тежак осећај.Чуо сам да је негде јато ждралова прхнуло ка небу.Наоблачио се,муње су севале,грмело је,капи неке крупне кише падоше на дланове,није била киша неко је почео да плаче негде горе.Велики оркестар тамбураша је штимовао жице за тугованку.По небу је почела да се разлева црвена.кажу да сам скоро пао на терен,и да сам јаукнуо јако.Сакупили су се око мене.Устао сам,телефон нисам успео да неђем по ранцу.Играли смо баскет данима са момцима које скоро да нисмо познавали.

-Момци,има ли неко телефон за један позив.

-Узми мој из тренерке,рече младић са којим сам се рвао,набијали лакат у ребра један другом,уједали се за уши…нисам ни стигао хвала да кажем.Извонио је једном,па други пут до краја,тек на трећи позив се јавио,некако тешким гласом.Како сам изгледао не знам,не сећам се тада ни ко је све ту био,ни ко ме је одвезао до његове куће.Изгледао је некако скоро као да је све исцурело из њега,да се предао тами.Табла са таблетама је стајала поред чаше са водом.Почели смо да га дрмамо,лупамао шамаре,само на трен је отворио око,и опет утонуо у мрак.Срећом био је јак,вратио се.Мајка је ушла у собу чувши нашу галаму,и нешто му је опет пребацила.

То га је и вратио верујем.И онда је настала тишина барем за мене.

И нико осим нас на баскету није знао шта се десило.

И често ми тај дан дође у сан.Кад год се заборавим сетим се…”Нека буде воља Твоја Господе” не моја.

DSC09855 боља

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s