Сусрет Изнад Свих Сусрета

Чудно ми је изгледао овај малени дечкић што је газио по све већој трави.Некако ми се његова седа косица није свидела,не знам зашто.У кратким изношеним панталоницама са трегерима,у пластичним сандалицама често је застајкивао.На глави шеширић од сламе,кроз пар великих рупа,вероватно су га преко зиме мишеви изгрицкали вирила је дуга седа косица.

-Где си се запутио Мали дечаче тако сам по овој дивљини,морах да питам.

Погледом је потражио неки већи камен или оборено стабло да седне и одмори ногице,једна га је изгледа видно болела.откинио је врх коприве и благо протрљао ногицу,насмешио ми се,рече овако мање боли.Добра је коприва чико.дар је од Бога,сок је лековит,чај од коприве враћа снагу која нам недостаје,али тако је то са људима,коприва нема леп цвет,не мирише опјно,па је људи и не примећују,чак је избегавају,ех када би знали.Али када би знали и ово да највреднији дарови у животу које добијемо нису упаковани у шерене,лепе папириће,већ су овако на први глед неугледни.А штета је чико,одричемо се највреднијег тек онако,а Творцу буде жао.Ја сам крив јер су ове стазице урасле,мада и овако могу да буду лепе а и тужне,зависи чико каквим очима гледаш на овај свет.Ово су дивље купине,у јесен биће слатких и лепих плодова.Ово је дивља ружа,склопи очи,чико осетићеш мирис овог цветића.можда ћеш успети да видиш и зреле плодове дрена.Све од тебе зависи,само треба свему дати довољно времена да се пролепша.Тако увек ради и са Људима,увек им дај довољно времена,колико им треба.Кренуо сам да видим своје срце.Са душом често разговарам,али срце нисам дуго запиткивао.”Чекај зар то није исто” “Није рече,људи све помешају,рече тужно.” ”Добро,рекох,онда извини само ти настави не бих да ти сметам” “Видим по теби чико да ни ти не слушаш своје срце,зашто да не,крени са мном,ако те није страх.” ”Чега страх,па ја сам велики,не бојим се” “Требао би мало да се бојиш себе.Овде нема других непријатеља,све је питомо”

И ухватио ме за руку својом малецком топлом и нежном рукицом,и пођосмо.

Поматрајући све тужније пределе,где више ни стазе није било,рече ми када стадосмо испред велих врата “Рашчистићу ја све ово једном,као стари декин воћњак који сам наследио” Свидео ми се овај мали човек,примећујете да га више не зовем дечак.Некако ми је био зрелији од многих мојих познаника,и од мене,нећу да кријем.Добио сам бокал неког слатког сока,који је враћао снагу,и осмех на лице.Слушајући њихов разговор,почео сам да размишљам и о своме срцу,о свом животу.Да,ни један сусрет случајан није,па ни овај.А зашто се људи срећу…да се расправљају око глупих ствари…ма не.Да би волили празне разговоре о спорту,политици,филмовима,серијама..ма не,ни то сигуран сам.Да би се заволели,помислих тихо да ме нико не чује.Е то можда.Да би разумели једно друго,то сигурно.Да би препознали дарове које ће тај неко унети у наш живот,е ту сам већ близу смисла,задовољан собом осмехнух се,нисам одавно.

Пуно пута покушавах да пишем о љубави,али помислих па нико ме не воли,како ћу писати.Од некуда се појавило и моје срце ту у овој чудној кућици.”Грешиш,рече ми.Љубав је када ти волиш,а не када очекујеш да те воле,или да ти узврате зато што мислиш да некога волиш” “Ти се не мешај погледах своје Срце скоро прекорно,ко те звао” И помислих на Њу.”Када си тако паметно,рекох Срцу,када нем је неко последњи пут рекао да нас воли,и тебе и мене ?” Без размишљања рече “бејаше то четвртог дана у једном децембру,вече је било,и падао је лагано снег,али не бој се,послала је погрешно поруку,па је случајно стигла на твој број.Није мислила на тебе,ни на мене.”

Сусрет изнад свих сусрета.Можда смо се пре тога превише сретали што би рекао Мика по неким другим световима,ја у трагању за смислом,она у бежању,или обрнуто беше,заборављам у последње време.”Не умем рекох да волим,ако се не осетим барем мало вољеним.Ма лажем,умем али не видим смисла у томе.Покушаваш сатима,данима,месецима да оставиш неки траг у нечијој души,али залуд.Све што за некога направиш остане непримећено.И онда престанеш да се намећеш,видиш досадан си.Ја користим још увек оне старе вагице,где треба поравњати оне језичке.Ставим своје са једне,туђе са друге стране,и некако увек искористим стари трговачки трик,увек мало притиснем прстићем супротну страну да се поклопе,и осмехнем се,протрљам задовољно руке,и знам да заваравам себе.Ако,нема везе,и заблуде умеју да буду слатке,док се не пробудиш.Други користе савремене филингранске ваге,ту је сваки милиграм важан,све се мери.И ту увек изгубим на крају.Једном ми је рекла,хајде да видим шта нудиш.Провукох руке кроз поцепане џепове,окренух се око себе,брзо ставих две зреле трешње,три јагоде,маслачак и две беле раде,додах још пар зелених јабука…знам премало је.Слатко се насмејала,види шта други нуде и добих један коплимент који није за у причу.

Једном у прелепом октобру хтедох да је поведем у шетњу.Има један заборављен воћњак,тамо сам увек био близу смисла.Гледајући узреле крушке калуђерке,око њих јесење лишће,пожелех да и она ово види,да скакућемо као заљубљени балетан и балерина по зрелим крушкама али да их не оборимо,ни лишће да не затрепери од нашег уздаха,да се још више зарумени од пољубаца.Али …схватићете зашто није кренула.Разумите Њу,не морате мене.Ипак је на другом крају света занимљивије.како су тамо само лепи заласци Сунца,причала је после.

Напиши ми песму молила је…”чуло се са радија у бусу док сам се враћао,па јесам али ниси ни приметила,у опкладу да је се не сећаш..распоред младежа на њеним леђима,као тајна мапа показују ми пут…”до тога никада нисмо стигли,ја сам додуше мислио на то често,можда превише често па је жеља сагорела сама од себе,и тако…

И Сусрет Изнад Свих Сусрета ме је пробудио,помогао да схватим,нисам чак ни добар човек каквим сам себе замишњао…

На крају ми остаје само да се молим,када ми на крају пута Добри Судија све врлине и мане стави на оне теразије што никада не лажу,где нема лажних сведока,вештих браниоца да ће у реду где би требала да стоје добра дела бити барем једна особа која ће сведочити да сам био Човек.Знам да ће онај други ред бити предуг чак и за небеске стазе,гураће се,ко ће први.

Извините на сметњи…

DSC09883 re
Ово је све што могу поклонити,некоме,недовољно….знам
Advertisements

7 Comments Add yours

  1. „…бејаше то четвртог дана у једном децембру,“… Велики дан за један скрушени живот. Довољно за онолико љубави да се може веровати у све, па и у чуда. И да се буде вољен без очекивања.
    А једино питање на страшном суду биће: Да ли сте били милостиви?
    Диван топао пост, добри комшија.
    Срдачан поздрав шаљем!

    1. Хоће ли бити страшан суд,од нас зависи каквим смо га бојама бојили у залудно потрошеном времену.Чак мислим да ће нас добри Судија са љубављу гледати,а питања ћемо себи сами постављати,на нека одговараћемо себи,на нека не,то је тек суд страшан када станеш лицем ка себи.Поздрав предобри човече.

  2. Дивно, Синиша, исцељујуће! Поздрав! 🙂

    1. Најлепше хвала,значи ми 😀

  3. Daisy каже:

    Osecam veliku setu u ovoj prici…
    Divna je ali me je ipak rastuzila.

    1. Жао ми је што те је прича растужила,извини

      1. Daisy каже:

        Sve je u redu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s