Има негде далеко један град,и у граду река

FotoJet (1)Зашто ли постоје реке,да деле људе.Не,мислим да искушавају веру људима,јесу ли довољно снажни,одлучни,храбри… да пређу са друге стране.На крају крајева море се отворило у Библијској причи,тек онда када је први човек одлучно,пун вере закорачио у воду.

Сцена прва

Човек је стајао на обали,више некако сетан него уплашен водом.На западу се Сунце полако скривало иза крошњи дрвећа,и великих звоника цркви около.Један зрак се завукао испод великог старог моста,као да је показивао стазу којом треба кренути.Светиљке на мосту су се већ попалиле па се светло у води измешало делујући заводљиво на човека крај реке.Пуно људи је било крај њега посматрајући малене чамце у води.И река је застала на тренутак угледавши га како изува патике,видела је одлучност у њему.

-Добро вече,рече река,леп је овај сумрак пред зиму.

-Леп је,сео је на обалу и рече,јели реко који ти је залазак Сунца био најлепши.

-Тешко питање,јер још нисам видела све заласке.Него где си ти то кренуо путниче.

-Да те прегазим реко,и завртао ногавице на панталонама.

-Мислиш да је то некоме икада успело,па ће теби,моји вирови су непредвидљиви,стаза нема,не постоје.

-Види велика реко,донео сам ти нешто на поклон,превртао нешто по џеповима панталона,стегао у руку и бацио у реку.

-Умеш са реком,буди ту да погледам шта си ми донео,и река се утишинила на трен.

-Рођен поред реке сам,пуно лепоте нам је даривала,зато сваку реку поштујем,и умем да замолим за помоћ.мала сеоска речица,текла је тик поред наше куће.Пуна пешова,шаремперки,кленова и кркуша.А,онда је,када су јој људи досадили бацајући смеће,нестала.И више је нико није видео.Река је опет проговорила,али сада другачијим гласом него малопре.

-Надаш ли се да ћеш је срести кад ме прегазиш,мислиш ли да жена плаве косе зна да постојиш,можда сада мисли да је све то био сан,заборавила те је вероватно.Доле мало ниже је мост,види се одавде,зашто не кренеш преко њега,лакше је.

-Вероватно,рече човек слегнувши раменима.Али ја идем само својим путем,преко моста се виде многи кораци,то није мој пут.

-Причај ми мало о њој,можда је познајем,можда је седела овде где си сада ти.

Човек се загледао у воду и ућутао,онда су потекле речи ни сам није знао одакле:

-Мени је она била као мала бела звезда која се појављује после магле над реком.И није ми се растајало од ње,па чак ни кад би одлетела негде горе превисоко да би је моје око видело.чекао бих да се врати.Чак нисам ни успео све да јој кажем,све што сам хтео.Све што сам некада сневао нашао сам у тој звездици.Али звезда к’о звезда не жели да обасјава само једног човека.То је за њу премало.Мислио сам да се они који се воле не морају тражити по времену.Али то значи само за оне који се воле ипак.Мене звездица волела није,али немој да мислиш да сам тужан због тога.О,како сам чезнуо за њом,она ме надахњује,инспирише,али обмањивала ме је причама о љубави…али добра реко,и ти и ја добро знамо да се то не дешава,да неко у теби,она коју би ти хтео,види нешто лепо.Ја сам само желео да останем обичан човек,а на такве мало ко обраћа пажњу данас.Сви се нешто труде да буду другачији него што јесу.Ја сам само мали човек један који је хтео да неприметно прође кроз живот да негује доброту само изгледа да нисма успео…да не смета,али ето кренух на пут,дођох до тебе.

-Размисли мало,можда твоја љубав таква каква је,њој не треба.Сада када би се мало загледао у даљину,можда би је видео како седи поред прозора,али да ли би то њој нешто значило.Немој да ми плашиш лабудове,молим те.И тако разговарајући са реком човек је заспао на клупи,био је почетак зиме и биле су хладне ноћи,али реци би жао,решила је да га чува ноћас.

Сцена друга

Весело друштванце се шетало крај реке,враћали су се са неког концерта.Зашто су изабрали баш овај пут то нико од њих не би знао да нам објасни.Тек,жена плаве косе се загледала у човека који је бос сневао на клупи крај реке.Благо њему,како мирно снева помислила је.Човек поред ње ју је загрлио,и показао у његовом правцу.

-Или је пијан или заљубљен,можда је и опасан,идемо одавде.

-И он има права да воли неког,не дирајте човека,рече жена из друштва,хајмо.

-Љубав не постоји,глупости,то је све ствар договора,ако ти се неко свиђа питаш једноставно хоћеш ли са мном да се виђаш,хоћу или нећу.Могу ли да те пољубим,хоћеш или нећеш,какве глупости удварања,цвеће,романтика,ко то још ради,и насмеја се.река се разљутила,и дувнуо је хладан ветар са севера успут покупивши опало лишће са кестена и бацивши им љутито у косу.

-Јесте,али између свиђа и воли огромна је разлика.Свиђају ти се ципеле у излогу,свратиш,платиш и одеш,свиђа ти се торта,купиш,поједеш А када волиш,е то је друга ствар,али…на жалост…

-Хладно је,идемо рече жена плаве косе.Ни на трен није помислила да човека прекрије шалом барем или јакном.

Сцена трећа

Париз,јесен…елегантна,отмена дама шетала је Monmartrom,разгледала,дивила се…а онда је застала крај дечака који је продавао књиге,свирао је гитару девојци која је заљубљено гледала у њега.Певао је на језику кога је скоро заборавила.Радознало је пришла малој тезги.И привулка ју је једна једина књига,без наслова,без имена писца.

-Могу ли,питала је дечака ?

-Наравно.То је књига мога ујака.Пронашао сам у његовом рачунару гомилу текстова.Једва је пристао да то штампам.Мени се свидело,девојци читам сваког дана по причу,преводим јој,свиђа се и њој.

-Колико кошта књига,још је није отворила.

-Није на продају,ујакова жеља је била да књигу поклањам.Ако Вам се свиди можете поклонити Ви мени нешто,ја сам свакога дана овде,а ако не слободно је вратите.

-Шта да ти поклоним,чудна погодба синко ?

-Било шта,колико сматрате да текстови вреде,ако вреде.

Би јој занимљиво.Књигу је ставила у торбу и заборавила на њу.Вратила се у свој град кроз који је текла велика река.Дани су пролазили,књига као да се сакрила од ње.Чекали су је једне вечери у посластичарници поред моста.Необично место,можеш да се сладиш и књигама поред колача.Било их је безброј по полицама.Потражила је телефон у торби али напипала књигу.Е сада ћу ја вас изненадити нечим,рече своме друштву.Да само знате шта сам пронашла по Паризу.И ставила књигу на сто испред себе.Али гле,сада су на књизи била нека ситна слова,ставила је наочаре не верујући шта види.Посебној” само је писало,само једна реч.Од некуда јој је та реч била позната,али више се није могла сетити.А онда је књигу отворила,на првој страни налив пером је писало “Мојој последњој љубави” и у потпису име,заборављено одавно.И није желела да је отвори,али није хтела да је икоме да у руке.

-Није ово,изгледа да сам погрешну књигу узела од продавца,и вратила је у торбу.

Сцена четврта

-И,и,и причај ми шта је даље било молим те.

Једна од две жеље које су му остале у животу била је да са овом предивном женом плаве косе,и осмеха где цвета пролеће и гнезде се веселе распеване птице,посматра залазак Сунца над великом реком.мало ниже је био велики стари мост.И био је сумрак,један од најлепших које је икада видео.Жена је ставила главу на његово раме и слушала га пажљиво како прича.

-Нећу ти рећи,довољно је за вечерас.Уморио се од измишљања приче,али то није хтео да јој каже.

-Који је то филм о коме ми причаш.Шта сада да је слажем,не волим то,али сигуран сам да ми неће ни веровати.

-Не сећам се више одавно сам га гледао.

-Лепо приповедаш,као да то двоје људи седе на клупи крај нас,такав осећај имам.Да ли је много волео ?

-Јесте,најлепше што је умео,али учинило му се да њој његова љубав није потребна,и отишао је тихо из њеног живота,никакав траг није оставио.

-Штета.А да ли је она њега барем мало волела.

-Пољуби ме па ћу ти рећи,задиркивао је ову прелепу жену плаве косе.

-Не,људи у педесетим годинама се не љубе на клупи крај реке,смејаће се ова деца около.

-А зашто је она била плаве косе ?

-Можда зато што си ти најдивнија жена плаве косе,па личи на тебе.

-А зашто је био Париз,зашто не неки други град ?

-Зато што знам да волиш Париз.

Нежно је помиловао по лицу,залазак је био исти као онога дана када је човек хтео да прегази реку због љубави.Привукао њено лице близу своме,и нежно спустио пољубац на њене трепавице.А река,река се само осмехивала…светиљке на мосту су се попалиле,вече створено за нежности,лаку ноћ…

 

Advertisements

17 Comments Add yours

  1. Retka Zverka каже:

    Uvuklo me je tvoje pripovedanje u sebe, pa ja njega u sebe, pa… to je onda čaroban ples.

    1. Можеш слободно да текст наставиш али без псовки и ружних речи молићу лепо

      1. Retka Zverka каже:

        Hahahahaha, samo slatko, nežno i fino.

      2. Зашто се смејеш мојим речима 👺

      3. Retka Zverka каже:

        Oj, ti, vodo, duboka i bistra,
        Kako čistiš da me čisti čista,
        Moja duša ko tvoja da zablista!

        Da li ti se sviđa?

      4. Остављају леп траг за собом,као мирис смиља.

      5. Retka Zverka каже:

        Možeš mene, vodu, zvati i od milog milja.

  2. Negoslava каже:

    Lepo se ispričaste 😉 . Pa da ja malo razbijem jednoličnost dijaloga.
    Siniša, sjajno. U stvari, još sam nešto tela da kažem, ali mi pobeže misao. I sad ima da se vratim na naslov… i na tekst.

    1. Хвала Добра Душо до изнад облака

  3. Kristina Plavšić каже:

    Kako rijeke umiju da pričaju, samo ih treba slušati. Divna priča!Pozdrav!

    1. Дефинитивно,мање причати више слушати,не рушити тишину око себе

  4. Daisy каже:

    Cini mi se da bi se ovde lepo uklopio neki nastavak. Stvarno divna prica!

    1. Не верујем,прича ће бити упамћена само по томе што је нешто могло да се деси а није.

      1. Daisy каже:

        Mozda jje tako i najbolje 😉

      2. Za nekoga jeste,za nekoga nije,ali ide zivot nije razlog za tugovati 😀

  5. lovacnasunce каже:

    Lepo, toplo, poetično.
    Bravo!

    1. Hvala najlepse,i sto citas,hvala i na komentaru,pozdrav veliki

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s