Свако од нас има и своју Исидору и своју Миклашевску

Что ж так имя твоё звенит,Словно августовская прохлада?”

Чудно су га гледале ове две старине,четрнаестогодишњак се заљубио.Био је нервозан видљиво,после велике борбе са собом одлучио је да приђе коначно девојци која му се свидела,вечерас или никада.Данима и ноћима је замишљао како јој прилази,шта ће јој рећи,сваки трен сусрета је већ осмислио и планирао.Деда Дуле и деда Милан су га чудно гледали.Мали је био уплашен,лакше би се рвао са гладним вуком него да приђе Босиљки али храбар је он,може то да изведе.Пресвлачио се цело поподне,чешљао,свака влакно косе мора да буде ту где је замислио.Беле,нове адидасице,левиске и коначно је одабрао стару декину везену кошуљу,ваљда из неке народне ношње,бела са везеним црвеним ружицама,без крагне.Отац је скинуо дарвилов сат са руке и дао му свечано,од вечерас је сине твој,срећно ти било.Нешто је фалило.Деда Дуле оде до куће и натаче му на главу сламнати кицошки шешир када се вратио,то ти сине никада није излазило из моде.Цела кућа је била ангажована пеглањем,гланцањем,чешљањем…па морао је да успе вечерас.Пребацио је прслук преко рамена и оде.Деда је ставио велико лонче за кафу и сазвао хитно кућни савет,комшија је био саветник.

-Људи,ја мислим да имамо велики проблем рече док је мушкима сипао по чашицу љуте.Сви се ућутали.

-Овај мали изгледа решио да се жени,да размотримо ми то мало како ћемо.

Али да се вратимо нашему збуњенку.Док је прилазио корзоу,срцуленце му је лупало као чекић у ковачкој радњи.Све је било договорено,ако га ноге не издају брзо ће.На срећу,или на несрећу Босе није било у друштву.И би му криво,хтео је да цркне од муке.Ко зна можда јој је неко већ пришао док се он није досетио да треба.Онда се насмејала најбоља другарица погледавши иза њега.Хитро се окренуо,таман на време да се судари са Босом.О како је била дивна,како је лепо мирисала,како је имала прелепе очи,како је имала нежан осмех,али од свега што је хтео да јој каже,само рече:

-Прелепа је,стварно је прелепа.Е,сада вечно приупитање која је девојка права,па ваљда она која поцрвени и спусти поглед.Али заруменео се и он,одао се да је воли.Било је то време када ниси ни покушавао да ухватиш девојку за руку на првом изласку…

Када га је видела да долази,а знала је шта се спрема,отишла је кући,ту близу да се пресвуче,скоро иста кошуља,и шеширић,баш су некако личили.Психолози расправљају да ли је садржајнија и трајнија хетерогена веза од хомогене,али то је овде губљење времена.Те вечери су им се прстићи залепили невидљивим лепком и више се нису раздојили.Та блискост која се појавила између две душе више се неће поновити никада.То је за цео живот,то је само једном.Што би мој омиљени Астролог казао некако овако “када човек у врлинама живи,прва коју сретне је та,за цели живот.Мора бити чист,да би најбољу срео” Добили су две прелепе девојчице,и једног јутра анђели су је одвели у сну,остао јој је траг на образу од јастука,два везена бела голуба.И никад га тужног видео нисам,вероватно је добро крио.Говорио је”ја сам сведок дивотици,у овој кући је цветао мај и у сред зиме због ње” И никада више није погледао другу,говорио је где ћу наћи ја више овакву.

То сада и ја кажем после једног сусрета,довољно је било можда је боље изабрати тишину.

Десетак година после тога све се променило,и жене и мушкарци нису више били исти,Није моје да коментаришем.

Прле је извео Јеку за осми март,био им је први излазак.Пролеће,празник,чекао је поред моста у центру,даривао јој ружу и кренули у “галерију” на пићенце.Пролази се кроз мали паркић поред хотела

Извини,рекла је,ја са овом ружом не могу да уђем унутра,да ли је проблем да је ставим у корпу “ нешто га је заболело.

можеш,слободно,али дај да је оставимо барем на клупу не у корпу,можда је неко узме”

Стварно се не љутиш,насмешила се заводљиво”

Не,не брини” али је ћутао.Чим се конобар удаљио,рече му:

Сестра и њени су на неком слављу,можемо код њих,неће се враћати брзо”

Не,идем ја кући,хвала ти за ово вече”

Чекај то је због руже,јел да? Шта друго.Ако ти је баш толико стало идем да је узмем”

Није то само због руже,то је нешто … много другачије” платио је и отишао.Ево већ је Јека колико чујем у четвртом браку,и сви не ваљају,нико је не воли како би она волела.Дигао је руке од снова,од неостварених жеља,престао да трчи за љубављу…и тек онда срео је Њу на пијаци месец дана касније међу продавачицама цвећа.

Постоје изгледа ствари које се десе у човеку ненадано,непланирано,непрерачунљиво…не контролишеш.Постоје ствари које се десе…замало се десе,само мало недостајало.Замало он и замало она да буду срећни.Али оне искрице нама.Очекујеш да се искрице попале као свици над пољем жита,и чежљиво гледаш,али нема их.

Може ли се без вере десити нешто тако лепо баш онако како сневамо?

DSC01260

 

 

Advertisements

7 Comments Add yours

  1. Сергеј је Исидору волео са пуно страсти,љубоморе,било је ту свега и свачега.Миклашевска пак,била му је четврта супруга и инспирација за најлепше стихове.По њеном сведочењу никада је није ни пољубио.На то сам и мислио када сам ово писао.Скоро свако кога познајем има некога кога платонски воли,чак и не мора ни да га види,чува га у срцу као амајлију.И има неког ко ће му загорчавати живот коме ће он загорчавати живот, свеједно.Љубав или страст бирамо сами.

  2. Уместо коментара на дивну причу:

    @„Сутра напуштате хотел, зар не?“, наваљивао је управник, „а нисте чули и ваљало би можда знати, јер прилика је, зар не? Површни тумачи живота и дела Сергеја Александровича, можда, наиме, да би његов живот учинили сензационалнијим описивали су сваки на свој начин и често без праве мере песников однос према пренаглашеној, вероватно нервно лабилној Исидори Данкан, балерини из Сан Франциска. Ретко се када десило да неко помене и нека друга имена милих, нежних жена које су биле инспирација и одане Сергеју Александровичу. Сада је већ свима у Русији познато колико је Лидија Ивановна Кашина, питомица Александровског института оставила дубок и врели траг у животу и поезији Сергеја Александровича. Из многих изјава самог песника, сасвим је разумљиво како је љубав младог Јесењина према тој жени била заиста маркантна а не много познавалаца његове поезије зна да је Девојка у белој пелерини, Лидија Ивановна, послужила као лик за Ану Сњегину, чувену поему, као и да је о њој после много година од растанка написана и песма „Кучкин син“. Још мање њих зна да је Лидија Ивановна сахрањена на Вагањковском гробљу, где се налазе и остаци великог Сергеја Јесењина али и Галине Бениславске, скрушене девојке, неуморне, топле сенке, стрпљивом збору разума у ирационалној песниковој страсти према Данкановој, оној чије је срдашце коначно препукло када се Сергеј Александрович ко зна зашто оженио унуком Лава Толстоја, Софијом Андрејевном. Мученица је издахнула на гробу Сергеја Јесењина испаливши у сопствене груди шест метака из револвера. Тек последњи је био кобан… И, умало да заборавим, салаш Кашиних се налазио у селу Константинову, у Рјазањској губернији, сада је та кућа меморијални музеј песника…” Дан је био на измаку, следила је последња вечера пред сутрашњи повратак на Балкан. И неизбежна променада преко завејаних санктпетeрбуршких мостова. Барем неких, од укупно три стотине… Или више…@

    Срдачан поздрав добри комшија!

  3. Хвала ти за ову Дивотицу од коментара добри мој друже.Серјошки никада нису могли да опросте то што је више волео руску земљу,реке,планине,мирис покошене траве,коње који јуре степом,псему девојака,него Стаљина и Троцког па су му чак качили и да је био хомосексуалац.Тек скоро када се у земљи Русији нешто променило почело се истраживати о његовом животу.То видимо и ја и ти.Међутим душа ме заболела једном приликом у разговору са неким кога волим,њена једина асоцијација на ту дивну земљу су богати олигарси.Ништа од онога што је исток даривао човечанству.Сергеј,Толстој,Рахмањинов…од тога ништа се не види на жалост.Августу сам само поменуо баш зато што љубав може и другачије да изгледа.Спремни смо да прокоцкамо сву зарађену зараду добротом и нас и наших предака за пар сати задовољства само.Благо онима који се не кају ни после горчине у грлу.Барем мало хтедох да одгонетнем шта је то у нама.

  4. Када је већ мој добри комшија оменуо ево свих Серјошкиних љубави

  5. Hank Moody каже:

    Dobro si ovo rekao u komentarima, ljubav ili strast, biramo sami. A priča je odlična. Dirljiva, emotivna. Baš mi je legla.

    1. Па да,све ипак бирамо сами,други само нуде то што нуде,трајно или пролазно бирамо сами

      1. Hank Moody каже:

        Upravo tako, izbori su na nama.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s