Те ноћи…и једног јутра

 

..Чинило ми се да су крајеви тог неба недохватни и да га никада нећу претрчати…но,жеља да сва постанем игра сунчевих зрака понад облака откри ми те бесконачне плавети као лепезу властитог срца…ти ме пробуди гласом у коме се осмехују анђели и тако божанствено шуме њихова крила…

Не бојим се ни болести ни смрти,своје.Али када се то деси некоме моме онда се срце стегне,капљу капљице туге из њега,као крв румене.Тешким корацима сам кретао према болници,знао сам у каквом је стању секица али ипак тешко човек буде спреман на тај призор.Болница у близини Новог Сада,ни не приметиш када пређеш преко Варадинског моста а увек сам га волео због неба због галебова,због лабудова,због реке,не примећујеш више ништа,само слике из детињства лете кроз главу,у неком вртлогу као ношене новембарском кошавом.Хтели су за себе боље,отишли прво за Мађарску код рођака,па мало даље на север,па још мало,и било им је добро.Допутовали су пре пар дана да обиђу родитеље,Даша је носила кафу на послужавнику,и само је кажу,као када гусеница прегризе стручак беле раде,пала,њен прелеп осмех се разлетео као латице цвета покидане ветром.Шољице су су полетеле,чуо се врисак у соби,покушавали су да је пробуде,дозивали је,љубили,миловали образе,али залуд.Брзо једна па друга болница,утихнула је кажу,никакав знак,ни покрет ништа.Све су учинили што се могло.
Нисам смео да прођем ходником,тих неколико корака.У соби мој зет,доктор,сестра,неми,гледају апарате,али ништа.Окачио сам јакну и ранац на чивилук и полако пришао,да је не препаднем,као да сам могао,али знам да нисам.Нисам смео да је дотакнем,доктор је само показао главом да слободно приђем.Ставио сам длан на њен образ,и смем се заклети да сам осетио лепршање малецких крила по соби,нешто топло је слетело на моје десно раме ту баш близу образа,укочио сам се нисам смео да погледам.Знао сам да је то њена љубав.Донео сам ланчић који је некада носила,мали сребрни са Богородицом на привеску,и ставио јој око врата.
-Само једна ствар,рече доктор,немојте да осети вашу тугу,њена душа тражи пут где ће,ако осети да вас гуше сузе ако је већ одлучила да оде,биће јој тешко и вратиће се,али какве ће бити последице по њу,е то нико не може да зна.
-Тата где је мама,зазвонио је зету телефон.
-Мама спава сине,не може да се јави.
-Хоћу маму тата.
-Не може сине,пазио је да мали не чује како тата плаче.Мама је у болници,не може да се јави.
-Хоћу маму,дај ми маму молим те,трогодишњи дечак је био упоран.
Отишли смо у лекарску собу.Свачега сам се нагледао можда би било добро да доведете малог,можда може да је пробуди рече доктор.То нам је једина шанса.
-Требаће нам време,Kunice су неких 800 км одавде,имамо ли то време ? Доктор је слегао раменима,то само драги Бог зна.
У том тренутку мени стиже е-маил неко кога не знам нити познајем пише како није задовољан мојим понашањем на интернету и да дугујем нека објашњења и извињења.Био сам љубазан,нисам одоговорио ништа,како умем,и није ми жао ипак.
-Хоћеш ли моћи да издржиш толики вожњу,не бих и вас да погубим негде успут,само је слегао раменима,па морам,а шта друго.
Поноћ је прошла,позваћу сестру из градића доле,биће лакше са два возача,ја ћу их заговарати,голицати,штипати ако морам.Зет је позвао жену код које раде,да среди малецком папире због изласка из земље док ми стигнемо…и кренусмо.
Помози Боже.
И помогао је,неко од анђела је рашчићшавао пут пред нама,нигде полиције,на границама нема гужве,хвала.
Стигосмо,Анка није хтела да нас пусти одмах натраг,и паметно,возимо дете,одспавасмо мало па назад.
И тај неко је био упоран,у свој мојој гужви опет тражи извињење од мене,које никоме не дугујем,очигледно је да видљиво ужива.На пумпи кроз Словачку се накачим на мрежу,кажи шта треба…и урадим.Опет културно,достојанствено,тешко ми је било признајем,али сада водимо неку другу борбу.
Са доцом смо у контакту,моли да не журимо,али срце те тера,не можеш му командовати,све и да хоћеш.Чекаће нас,ради до 22 али чекаће нас.

Пробудили смо Андрију,сада ћеш видети маму сине,али немој да је будиш,ако спава.Ајд пробај,објасни ти то детету.

Сестра га је подигла до кревета,прво је гледао ћутећи вероватно су га све оне цевчице и каблићи збуњивали,мени се срце кидало на најситније атоме,онда је почео да плаче.Кап из његовог ока се откинула и пала Даши на руку,као да се померила.Доца ме је погледао не верујући.Само сам слегао раменима.Онда је Андрија као мала глиста почео да мили по мами,да је љуби,милује образе,дозива : -Мамице моја,мамице ја сам дошао,отвоји очи мамице,моја мамице.
Сетра ме је стегла за руку,осетио сам њене нокте али није болело,више ништа није болело.Безброј суза са неба је падало по нама,тихо,као перца анђела.Само је доктор препознао звук апарата,црвена линија је поскочила,показао је прстом на њу,па још једном,па још једном.Доктори се ваљда свачега нагледају у животу,али и они душу имају,скунуо је наочаре,обрисао их мајицом,али није дао сузама да крену.
Полако се све палило као на новогодишњој јелци
-Враћа се,људи,она се враћа.Чекали смо.Нисам издржао ни ја,кренуле су сузе,и губиле се у тродневној бради.Можда пола сата,можда касније,већ су се сви дежурни у болници сакупили у соби или испред собе.Андрија је био неуморан,али више није плакао,осећао је да је мамино срце почело да куцка.
И онда је покренула руку,један други доктор је скочио почео да је скида са свих оних цевчица.Ја сам мислио да знам шта је и туга и срећа до овога трена али нисам,тек сада сам упознао дубине,оне скривене.Прешла је онај амбис који нас је делио,раздвајао.
И као да је тек заспала,једно око,па друго полако,вероватно смо јој били чудни шта радимо овде.
-Идите људи одморите,рече доктор који је дежурао,ја ћу обавештавати Дарка,вашег доктора,без бриге,требаће јој доста времена.
-Народе ово морамо да прославимо,у Карловцима има добра храна и добро вино поред Дунава,идемо.Али не можете такви,зет је отишао да се среди у болничкој соби,мали је већ спавао у рукама сестре.А мене ће возити сестра Марија до Карловаца,само да сврати кући да се и она пресвуче.
-Уђи,брат ми није кући вероватно.Можеш слободно да узмеш неку његову кошуљу или мајицу има гомилу које никада није обукао,само купује,уђи обријај се.Пријала је хладна вода признајем.Мара је изашла само умотана у огроман пешкир,отворила широм врата ормана,насмејала се
-Шта ћеш да обучеш,да бих знала шта да изаберем.О како један осмех уме да отера умор и тугу,још како.
-Ову белу кошуљу,ако смем.Онда ћу ја ову хаљину са цветићима.
-Када стиже пролеће у Нови сам ?
-Како када па…осетила је и насмешила се,не знам кажи ми ти.
-Па ваљда сваког дана,чим Марија изађе на улицу са овим осмехом.Благо новосађанима.
Припретила ми је прстићем.
Када смо улазили у ресторан,ухватила ме је испод руке као некога свога,и признајем пријало је.Осмехивала се стално,и када јој привучеш столицу да седне,није се отимала,сви они малецки знаци пажње,као да су јој значили.
-Сестра Маро да ми продамо онај наш стари скенер,шта мислиш?
Није разумела,само је слегла раменима,али чак и тај покрет је био сладак.
-Па ти скенираш овог господина боље од скенера,чим је ушао у собу,па ко велим…јел’ има песек у бубречићима,шта кажеш?
Спустила је главу,а у кафану се ушетала девојчица са корпом белих ружа.Тишина одједном.Пустио сам је мангупски да прође поред нас,сви су били разочарани,и мој зет,и доца и његова супруга,и Мара…а ја сам глумио незаинтересованог. А у грудима там-там бубњеви само одзвањају.Стварно сам истрошио бескрајно пуно емоција ових дана,али враголан није дремао.
-Идем мало ја на ваздух,нису очекивали,али приметио сам ја да је девојчица већ направила круг по ресторану,шта је продала продала,и спрема се да иде.Наравно сачекао сам је напољу.Ушао у ресторан брзо са рукама на леђима,сада и ви сугурно очекујете да кријем цветак и мало сте разочарани признајте,али не,руке су ми празне…малецка се вратила,несмејала и пружила Мари ружу.
-За најлепшу Марију,од једног чике,који није баш толико леп као ви тето.
-Ја сам се правио луд и блесав,гледао у лустер,па нешто као кроз прозор…немам ја појма о чему причате.
Јесам добио сам загрљај,и пољубац,а што питате !!!А да,доктор је јављао Дашино стање на пар минута,хвала му.Спава.
Сви су пили вино осим нас двоје,ми смо делили једну чашу купиновог,не волим алкохол,али пар капи,у оваквом дану…добро може,причали се вицеви,причало о књигама,причало о музици.Није ми се враћало кући,још 300 км назад.
Када смо кренули већ је било јутро,пустила је лагану музику,мену непозната амбијентална,пријала је,ноте су летеле над равницом као мале препелице.Почело је да се светли на истоку.Скренула је с’ пута.
-Знаш нисам гледала излазак Сунца не памтим.Отворили смо врата широм због музике,сели на хаубу аута.Било је хладњикаво,таман да се привуче уз мене ближе.Жута боја јутарњег Сунца је обасјала њену црну косу,као да су и цветићи на њеној хаљини живнули некако.Нисам смео да се померим,онда је цвет са липе пао на њену хаљину,ветрић се неки појавио над равницом,па још један у косу,како је који падао по њој ја сам их склањао,онда се један скотрљао у онај безобразан изрез на хаљини,знао сам да је ветар то намерно урадио,знао сам.Погледала ме је лепим црним очима као да пита,и шта ћеш сада,м.Узео сам ваздух склопио очи,руке ми дрхтале,и пошао да потражим тај цветић липе,али нисам га нашао.Нашао сам зрно зреле тамјанике,па још једно…пробао сам устима укус тог гроздића,задрхтала је,уздахнула,јато шарених фазана се преплашило и разлетело око нас.
-Ајмо кући,само је рекла.
Само се сећам да је пустила музику и још се сећам да је мирисала на дуње са ормана..И не сећам се када јој је хаљина клизнула низ тело у њеној соби.Како ми је прилазила бацао сам  иза себе све моје страхове,промашаје,заблуде,чуо како падају по поду разбијају се и нестају.Брао сам са њеног тела и зреле трешње,и сочне брескве се саме топиле у устима,и зреле шљиве ранке,и шумске јагоде брао по њеној коси расутој по мени…и вртело ми се у глави,и срце је лупало издајнички,а већ сам се бојао доктори одавно кажу да не куцка како треба,али од њених додира се примирило коначно…безброј шарених светова је пролетело кроз мене тог јутра…заспао сам много касније.Када сам се пробудио био сам сам у кући,ролетне спуштене,на столу писмо.О,од када нисам добио писмо,од када ми нико није писао.Нећу вам цело препричати,јелте…углавном ја сам на послу,кафа ти је ту и ту,кључ ту и ту,остави та ту и ту ако идеш,а волела бих да не одеш.Сестра те поздравља,можеш да дођеш да је видиш… и тако то,мој број је..па јави се када устанеш,жао ме било да те будим,лоше си нешто сањао а како и не би после свега,комп слободно укључи ако ти треба нешто…ништа помислих,осим тебе али прећутим увек,када треба нешто паметно да кажем.
Решио сам ипак да је назовем.
-Како је на послу,као да ми је то било важно,али морам од нечег почети.Знаш морам да идем кући,знам да мораш,добро није ми то далеко,свратићу чим могу да видим та твоја брда.Када крећеш…па за три дана у 17.25 имам бус,Ниш експрес.Ћутала је,опет си ме зезнуо,дотле си само мој,па ако немаш паметнија посла….чекај ме када завршим са послом молим те.,па на тамбурица фест,или кући шта год желиш,е то ме само не питај шта желим за крај…јер рећи ћу ти.
Сестра је одлично..

Али покушај увреде памтим,не заборављам.

DSC00790 (Copy)
Излазак Сунца,поезија на небу
Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Hank Moody каже:

    Odlično. Iz tuge i stresa u ljubav i strast.

    Liked by 1 person

    1. Тај осећај је чудноват када ти се срце потпуно испразни од свега…онда тек видиш колико опет може да стане унутра,да пуно треба да се опет напуни

      Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s