Уметност није за свакога

„Знамење преко умирања белих лабудова који умиру певајући могу да виде само чисте душе и прозорљиве очи Духовне.
Митолошки птице су последњи чувари људских душа пре утеловљења,лабудови у тренутку умирања певају сонантним гласовима…“ Ј.Костић

Речних заборављених речи коришћених у тексту:

Шевтелија,сејанац кајсије,неко је бацио коштицу кајсије док се сладио плодовима,никла је следећег пролећа у инат свима,плод ситан,румен,сладак.
Липарка,грожђе старинско,мирише на први пољубац када ти се први пут понуде усне девојачке међу зрелим гроздовима мирисног грожђа и руменог октобарског лишћа.Ти једеш зреле румене бобице са једне стране гроздића,а цурица са друге,и онда када нестане више зрнаца грожђа,усне се сретну слатке и умазане.Не заборавља се,никада.Пољубац који не мирише на алкохол,на дуван…
Тамјаника мирише на једра недра девојачка,када се први пут откопчају пар дугмета на нечијој блузи,случајно или намерно свеједно је.И никад тај призор не заборавиш,све док не заволиш праву,онда све остало заборавиш.

Намирисао је кишу у даљини пре него су прве капи пале на земљу.Није му се журио,кратак поглед у облаке говорио је да ће то бити лагана летња киша барем неко време,она која умива свет.Окренуо се ка западу,одатле киша увек долази,већ се видела кишна завеса над пределом.Покупио је алат и кренуо лагано,али никако уморним кораком према старој декиној кући,већ некако раздрагано,весело.Дека Добривоје је после рата напустио село.Са једном видљиво краћом ногом ниједна војска срећом није га повела са собом.Радио је у својој воденици.Коме год је могао-помогао је па макар са пола килограма брашна,знао је за глад,знао је за муку.Када се рат завршио почели су да га оговарају,они који су му слали своје младе супруге,кћери…да на било који начин измоле од деке мало брашна.Није такао ни једну од њих,а магао је.Говорили су му иза леђа како је будала,могао је да преврне коју је хтео у воденичкој соби,а није.Е,да су они били на његовом месту не би то тако прошло.Али дека је хтео у наслеђе деци и уницима да не остави никакав терет који они неће препознати,неће га бити свесни а мораће да га носе,и скупо откупљују.Дека је само отишао једнога дана са баком далеко и ретко се враћао у село од тада.

Тако је и Младен кренуо на пут.Кућу коју је наследио од деде је окречио,прилепио где је пао малтер,прередио кров,башту је засејао,поправио ограду,очистио бунар.Повезао се са својим прецима који су се мучили да би једнога дана њему било добро.Средио је кућу изнутра,обрисао прашину са старих фотографија које су висиле по зидовима,обрисао Иконе,запалио кандило,притегао намештај.То је био тај његов ћуп са благом који је пронашао далеко од света.Мали смо ми људи,али дела могу да буду велика и моћна,то је знао одавно.И сви су га заборавили,добро,скоро сви,остале су само сенке од људи који су га окруживали не тако давно.
Милош је седео на мердевинама испод старе,велике шевтелије,посматрао је Младена како мирно иде према њему.Загледао се у лепоту око себе,по ко зна који пут од када је овде.Према југу су били превилни редови шевтелија,џенарика,ситних,али медених виноградарских брескви.Дека је садио само воће које је ницало овде од давнина,баш зато је и вредело.Близу малене речице редови лозе,липарка,тамјаника,калуђерка.Речица је доле у долини недалеко улазила у језерце,пар кошница из којих су неуморно зујале пчеле и кућице за птице,на скоро сваком дрвету окачене.Никада му није било јасно,никада није ни питао одакле доле десетак лабудова.Срећом овде ловци нису залазили,а ни пси луталице.
И крену прави летњи пљусак очекивано,Милош потрча да помогне својем “као брату” .Као деца поскакиваше са капима кише док се задихани не склонише испод веранде.
-Донео сам ти пакет из поште,и загрлио га братски чврсто.Дуго се нису видели,цело пролеће,а ево већ лето полако измиче.
-Шта ту има да видимо,Сергеј Васиљевич Рахмањинов,Чајковски,колекција дискова,неколико књига,филмови Андреј Рубљов и Острво,Григорије Распићин…вала лепа колекција и још неке ситнице.
-Имаћу до зиме чиме да се занимам,рече радознало разгледајући чега све има унутра.
-Значи,застаде на трен,не планираш да се враћаш међу народ.Албинонијев Адађо је полетео изнад пропланка.Киша је већ престала.Младен донесе две чаше сока ћутећи,сточић од лесковог прућа,без ексера,само су прутићи уплетени,скроман а леп сточић,и две клупице биле су сасвим довољне.
-Не,нисам ја за тамо,није могла да се примети туга у његовом гласу.”Научите да сами себе излечите,ви то можете.Ја лично нисам никога излечио.Моћ је у вама,позовите ваш дух да вам служи,и он ће бити ту,да вас брани,да вас излечи…”ко је то рекао упита свога пријатеља
-Емил Куе
-Браво пријатељу мој,није те свет још увек упропастио.Једнога дана свако крене да сређује своју прошлост,отварају се фиоке,ормани,сећања,осетиш старе мирисе заборављене давно,сетиш се неких осмеха старих,сетиш се и по неке туге,али не жалиш више ни за чим.
Онда је смешећи се погледао у мене
-Пази,и теби што ово записујеш вероватно ће се многи смејати,али не брини због тога
-Неће,рече Милош,јер на том његовом вордпресу нико неће ни прочитати ово,можда једна особа највише,почеше да ме задиркују.

-Горе нека звезда сија за нас јер се боримо за правду,истину,искреност…имамо позитивне мотиве и циљеве,скоро ратнички храбро истрајавамо на своме путу,али треба препознати време када мораш да се склониш,од већине.Треба одустати од тог пута да се свидиш већини,јер није то твој пут.Јер то је мали,тако малецак циљ,небитан скроз веруј ми.По старим записима постоје две судбине,једна је по људској вољи ограничено променљива,друга је Божанска,непроменљива.
Не можеш учинити нешто велико за свет али можемо изаћи из личних оквира и препознати и кренути витешким путем,изгубићеш много тога али ће ти се вратити кроз мир и куцкање срца у хармонији,бићеш опуштен,срешћеш и повезати се са племенитим људима,то је необичан пут,тежи избор,и свима ће личити да прихваташ пораз,одустајеш,предајеш се,а заправо си се окренуо ка духовном животу.Није уметност за свакога.Уметност није за мене веруј ми.Барем не оваква,нису за мене оловка и свеска,ја сам више за мотику,ашов,риљач….Нису веровали у мене,али добро,нећу туговати због тога,наћи ћу нови пут,али овога пута ће то бити само мој пут,брате мој.Рашчистио сам са собом,разделио свима оно што су мислили да им припада,и ево ме овде.Узмимо музику као пример.Потура нам се свашта из незнања или неких других разлога ко ће то знати.Таква музика утиче на човека пре свега да не буде смирен,мисли сабране,емоције чисте.Слушајући такву музику осетиш тескобу,потиштеност,неке људе музика гони да се опијају уз њу,други дрогирају,неки тресу главом у трансу,рипају,скачу,девојке врте гузом и куковима да би се свиделе свим мушкарцима у сали…па зар је то музика.Мени није.То им је тренутно задовољство.Ово је музика,и показао руком на свет око себе.Жубор воде,цвркут птица,фијук ветра,скакавци,зрикавци..то је песма моје душе…
-Разумем те.
-Веруј ми да нисам љут ни на кога,чак захавалан када су ми говорили да сам залутао,да сам неважан,небитан,верујем им и да јесам.Ја не желим да користим псовке,увреде,да помиљен разноразне органе у текстовима,знаш на шта мислим,желим да пишем о радости обичног маленог човека,о љубави,да делим своју радост са другима јер ће се то онда умножавати и у мом животу.Хајмо мало на Астрологију.Знаш да имамо и ја и ти тај нонагон,тежак аспект за ношење.И да наилазимо на отпор средине, неразумевања,са онима који глуме Богове на земљи,зато је твоја и моја обавеза да настављамо путем Душе,и баш зато је одговорност за изречено и неизречено – огромна,али тежак је пут док се то схвати.На другој страни ћеш гледати људе који верују да раде велике ствари за човечанство,а онда када пресликају своја дела на своју стварност постаће тужни,несрећни,а неће знати узрок јер у делима има код њих туге,страхова,насиља,превара,лажи,убистава,силовања.. Не,неће никада кривити себе,него цео свет.Е сада што таква уметност наилази на одобравање,аплаузе,одушевљења…тиме се не бавим.
Сва њихова срца су ипак чеднија од мога,а ја само желим да се ољудим.
И онда ју је Милош угледао.Чуо је из прича да постоје овакве жене,лепше од шумских и водених вила заједно,али мислио је да је то само легенда.Девојка косе боје зрелог жита газила је преко реке,играла се капима воде,уживала…Милош се окрену према мени
-Хајде ти записивач покушај да је опишеш,ја не умем.Ја ћу само смешећи се рећи:
-Неизрециво и ућутаћу.
Када их је приметила,како гледају у њу,један као у жену која се једино на свету воли,а један радознало отрча у кућицу да пресвуче мокру хаљину.
-Мене зову Весна,рече пружајући руку Милошу.Једноставно дивна девојка.Неке би радо платиле хирурзима да барем личе на њу,а она је сву лепоту изгледа наследила од баке,од маме свеједно.Када се насмеје из осмеха као да се разлете шарени весели лептири,када проговори као да славуји запевају.Није желела да се меша у наш разговор,није желела да показује надмоћ,знање,образовање…само је желела да не смета…а имала је шта показати.
-Дођи до нас молим те душице моја вољена.И почео да објашњава Милошу како су се срели.Био је мај.Напољу је цветало и мирисало пролеће,тада и снови некако оживе са природом.А ја сам њу изгледа сневао целога живота.Био сам да берем печурке,ђурђевке,нисам ни знао да иза брега постоји насеље.Видиш њен дека се доселио са оне стране брда,а мој овде,све да би се ми срели.Чуо сам је какао певуши седећи у расцеталој трави међу цветићима беле,розе,плаве,црвене,наранџасте боје.Као да је била и сама цвет,Нисам хтео да је препаднем,али приметила ме је.Вероватно би тако неко занемео пред неким делом неког романтичарског мајстора,и ја сам признајем.Али судбина…љубав је један неограничен предео који сами сликамо.Неслућен,неспутан…као летећи ћилим,не знаш где ће те одвести ако се препустиш.Променио сам се,рече милујући је по коси.Некада сам жудео за девојкама које нису желеле ни трен да проведу крај мене.Али…хвала им,направиле су места за њу,и пољуби јој трепавицу на оку,наслонила је главу на његов длан и као да је престала да дише.
Постоје особе које се срећу једном у животу помисли Милош,и само рече – коначно.Исплатило се бити на путу доброте.

Нису га пустили да иде кући,разговарали су дуго у ноћи.Не само лепа,открио је и једну ретко образовану,бистру,мудру девојку,која као да је покушавала да скрије своје многобројне дарове.

Ујутру га је пробудило Сунце које је гвирнуло кроз прозор собе.Разгрнуо је завесе,њих двоје су већ седели загрљени на огради.као два лабудића,или две грлице,или две гугутке,или млади јелен и срна…или,или…
Придружио им се,Весна га је ухватила за руку,слушамо лабудове како певају рече.
-Зар лабудови певају,почешка се Милош по чупавој глави.
-Да,али не успева свако то да чује.Певају када воле,певају када умиру,кад се рађају младунци.Склопи очи молим те,и покушај да чујеш.
Чуо је све остале звуке,але не и лабудове,мучио се,напрезао,али ништа.Ставила му је руку на груди,утишај срце молим те рекла му је и полако су се звуци губили негде у даљини,и на трен,само на трен чуо је.И разумео је шта значи уметност,шта значи поезија,музика.У сваком свитању постоји тренутак када свака чаролија постане могућа,зато треба посматрати свитање кажу,заласци су онако више за тужне.

И на крају немој никада да престанеш да пишеш Младене,да сликаш,да црташ…доћи ће то некада у руке које ће препознати,надам се да предивна Весна неће једина уживати у твоме стварању

DSC01306refleksija

 

 

 

Advertisements

13 Comments Add yours

  1. „Браво пријатељу мој,није те свет још увек упропастио.Једнога дана свако крене да сређује своју прошлост,отварају се фиоке,ормани,сећања,осетиш старе мирисе заборављене давно,сетиш се неких осмеха старих,сетиш се и по неке туге,али не жалиш више ни за чим.“

    Liked by 2 people

    1. Тачно сам знао ко ће прочитати текст,и због тога неизмерно сам ти захвалан,свако добро добри комшија

      Liked by 1 person

    1. Да,видиш где је главни јунак срећу нашао 😀

      Свиђа ми се

      1. cy3a каже:

        На правом месту 🙂

        Liked by 1 person

      2. Да,најправо место 😀

        Liked by 1 person

  2. Daisy каже:

    U jedno sam sigurna a to je da si jedina osoba ovde koja pise iz duse i to se tako oseti!
    Divno Sinisa!

    Liked by 1 person

    1. Овај коментар ми је једнако као да сам добио златну медаљу на олимпијади,хвала,хвала…хвала

      1. Daisy каже:

        Nema na cemu , stvarno tako mislim..

        Свиђа ми се

  3. pesakvremena каже:

    Pročitah priču, a mislim da ću još dugo osetiti i mirise voća i zvuke….nestvarno lepa priča 🙂 Hvala ti na njoj 🙂

    Liked by 1 person

    1. Meni je to i namera,malo sakrivena namerno,da podsetim ljude na sav taj divan svet oko nas.Ne znam za druge,ali meni se kao stvarnost pojavljuje ono o čemu razmišljam,pišem.zato nema psovki,nema ružnih reči…moj način da dam svoj doprinos svetu u kojem živim.Pa neka je malecak kao zrnce peska,ali mislim da tim putem treba ići,hvala Tebi do beskraja 🙂

      Liked by 1 person

      1. pesakvremena каже:

        Uh, nema potrebe ti meni da zahvaljuješ, drago mi je što sam otkrila baš tvoj blog. Sviđa mi se način na koji želiš da ulepšaš ovaj svet, ponekad opsujem, ne zameri 🙂 , ali umem da vidim lepotu svuda oko sebe (na žalost ne i da je opišem kao ti).

        Liked by 1 person

      2. Ima,ima potreba da ti zahvaljujem veruj mi…kineska poslovica – ne umeju svake oči da vide rosu jutarnju…tačno sam znao da umeš da je vidiš,Puno tuge…svačega je prošlo kroz moju dušu da bih naučio i ja da je vidim

        Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s