Мама

-Сврати на кафу комшија.Па и могао бих,овако уморан,а и не иде ми се кући.Мали,чупави,плавокоси,трогодишњи Милош је дотрчао до мене,погледао ме малецким,уплаканим окицама и рече :
-Мени бака Бика неће да кува кафу сутра,неће више никада да ми кува.Заболело ме је.
-Хоћ сине,хоће,не брини.Воле њих двоје да седну на басампцима пред кућом и као велики пију белу кафу рано ујутру,чим се пробуди дотрчи право код моје маме,причају нешто,цвркућу,мазе се…
Увече је зазвонио телефон,мој брат од тетке.Каже “Не знам шта је мајци цело поподне,цело вече је узрујана,плаче,ево тек сада се смирила,шта ли јој се десило” Када се смирила,питах.”Па једно десетак минута,не више”
-Мајка ми је умрла,само што су ми јавили.Није,стварно није знао шта да ми каже.
Прошла је поноћ,стиже порука “Срећан рођенданчић” и пуно смајлића.Ниси морала Мама да ме оставиш баш на дан када си ме родила,али вероватно се затворио круг,мени неки непознат.Вероватно мислиш да могу без тебе,е па видећу…Знам колико си волела живот,хтео сам ових дана да направим договор са Овима на Небу,да воде мене,тебе да оставе,али знам да не би могла без своје деце ни трен,па сам одустао,извини,можда сам требао то да урадим.Срце ти је пукло и овако,можда би имала још барем пар дана за себе.И онда попут неке реке понорнице,која се дуго крила под земљом,задржавајући дах,скоро па да не дише,чекајући нечије очи,као пристанише…сузе су кренуле саме од себе,и од тада сузе не пресушују,ни трен.
-Хвала ти за честитку,позвао сам је,али овај рођендан не може да буде срећан,схватила је истог трена,и опет сузе са друге стране телефона.Пар дана је лежала у болници после инфаркта,сећам се последње слике.Коронарна јединица,умотана у оне цевчице,нисам могао ни да је загрлим,само је окренула главу на другу страну када сам одлазио.Није морала баш та слика да ми остане од ње.Памтим како седи на ливади,ја милим према њој,онако малецак као мали пуж,не умем ништа друго,осим да ставим главу на њене груди,и тако ћутим,дремам…
Е онда је дошла сестра,и сама болесна.Загрлила ме…и сви што су дошли на сахрану су почели да се разилазе,нису могли да нас гледају,да слушају како плачемо,онако загрљени као једна Душа.
Од јутрос посматрам свет другачијим очима.Када је тата умро,гледао сам често у облаке,у небо.Онако ветропирастог замишљао сам га како скакуће по облацима неуморно.Од јутрос гледам мамине саксије са цвећем,башту,у сваком цветићу видим њен осмех,њене очи.И чекам неку зору,неко свитање,када ће се опет појавити.Ја верујем да хоће.Не могу само у сновима да је чувам.

Ову песму си много волела,плакали си увек када је чујеш,сећајући се своје мајке,сада су дошла на ред твоја дечица.

Advertisements

20 Comments Add yours

  1. luciaabundanca каже:

    ~Oči kao pristanište~ uh….koliko boli ovaj tekst.

    1. Опрсоти,морао сам на пишем,иначе .-(

  2. Тешко…
    Поздрав комшија!

    1. Превише тешко,незамисливо,поздрав

  3. Kikimusanba каже:

    Lepo napisano. Tuga do neba. 😦

    1. Да је среће да није морала да се пише никада,ово је посвета свим Мамама на свету

  4. Coka каже:

    Postovani Sinisa, kakav tekst?! Eto, jos uvek placem…. A tek slika na kraju….Savrseno!!! Hvala vam!!!

    1. Опростите што сам изазвао такве емоције код свих вас.Морао сам да је напишем данас,када се све смирило,можда је то требало да остане само још једна необјављена прича.Не знам,потонуо бих предубоко да нисам написао,хвала Вама на читању и коментару,значи ми пуно.А фотографија је стварно Мамина из њених девојачки година,шесдесете ваљда.

      1. Coka каже:

        Drago mi je sto ipak nije jedna u nizu ne objavljenih prica. Hvala vam sto price donosite na jedan poseban nacin koji me vraca u period sa divnim uspomenama. Volim vase price i drago mi je sto sam vas otkrila jer mi je ovaj stil pisanja, najiskrenije, nedostajao. Odavno nisam procitala ovako nesto.
        Slika kao vecita uspomena na zenu- devojcicu pravu bombonicu i predstvaljace divnu uspomenu za buduca pokolenja.

      2. Hvala Vam trenutno nemam dovoljno lepih reči da se zahvalim,razumećete verujem.

  5. brlogingblog каже:

    Dobro je pa se ovi tuzni i sretni momenti stalno smjenjuju

    1. Од рођендана,до рођендана мени је ово била година после које више нисам исти,бољи или гори то већ не знам.Углавном показаће време

      1. brlogingblog каже:

        Samo polako sve na kraju ispadne dobro nekako svemir to sve sredi

      2. Hvala ti na podršci,cenim to vrlo.

  6. Dadi каже:

    Kakav tekst…čista emocija!

  7. allaboutmyshelf каже:

    Odlicno! A fotografija na kraju nekako jos dodatno takne

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s