Старац ( текст у оригиналу )

Ово је првобитан текст о путовању.У праву сте,не треба обраћати пажњу…

Одавно сам се спремао на тај пут,можда и предуго па је жеља полако почела да сплашњава,тако да ме братовљев позив за шетњу пријатно изненадио.Брат оде да се види са неком познаницом,ја остао да шетам око манастира,народ се разилазио после службе,само сам хтео да избегнем гужву.Према мени је тешким кораком ишла једна старина,без помоћи штапа али видљиво тешко.

-Благослови ме сине,рече,погледавши ме право у очи,Имао сам осећај да ми је његово поглед сишао право до Душе моје.Прва помисао ми је да ме помешао са неким,можда због моје црне мајице,или…

-Али…ја…ја не могу то.

-Можеш,можеш сине,не дозволи да те старац моли сине.Учио ме чича Ромило како се то ради,али ово је нешто друго,нисам вредан,нисам достојан тога,то не може свако.Као да ми је читао мисли,погледавши у моју руку,прсти су се сами наместили како треба,рече :

-Хајде,молим те,видим да умеш,и лагано сагнуо главу испред мене.Узео моју руку и подигао је себи на чело:

-У Име Оца…и Сина…ја већ нисам знао где се налазим.Пољубио ми је руку и питао:

-Како се осећаш сине ?

-Стидно,постиђено,непријатно…нисам ово смео да урадим,никако.

-Благословио си старца за кога сви кажу да је поблесавио,
побрљавио,али ти си видео у њему нешто друго,хвала ти на томе,а можда ниси знао може да Благослов да свако,ко има мирно срце.Твој ход је мек,лаган,али на срцу ти је окачен тежак терет,видим га.Хајде да га поделимо,молим те.Хајде идемо до моје собе,па ћеш ми полако испричати и ко ти је био учитељ,и све по реду.И нисам морао ништа да говорим овоме човеку,све као да је видео пре мога доласка.Када смо ушли у малу скромно намештену собицу рече “у креденцу је тегла са медом,чесма је напољу,ево ти бокал,па служи се”.Погнуте главе у собу је ушао један млади свештеник:

-Оче,тражи Вас једна девојка већ сатима,да је позовем,ако имате снаге за разговор,или можда хоћете прво да се одморите ?

-Не,не,нека уђе.Девојка је ушла,тихо,стидљиво,старац јој је показао на мене,да се не устеже,да прича слободно.За њом још једна,па још један младић…рекао бих дванаесторо људи.Све су то скоро исте муке,.Неко је отишао од неког па га гризе савест,неко је остао без неког па се пита дали се није можда огрешио…неко је некоме рекао збогом па га грицка кривица,да ли је требао,изгледа да је осећај кривице узрок већине проблема код људи…али старац је свачији проблем узео у руке,и обасјао га са свих страна,људи су излазили срећни,опуштени и храбри да направе прави корак,корак ка спасењу…у међувремену мени стиже порука,погледао сам у екран и слегао раменима.Да погађам рече,овде ти је лепо и хтео си тај осећај да поделиш са неким на кога једино помислиш у таквим тренуцима,али порука тог неког те је растужила,да ли сам у праву.Шта је одговорила,да је не занима.Е видиш у томе је ствар.Због осећаја кривице људи се разбољевају,постоји само једна ствар која нас спасава а то је прихватање.Некоме није стало,и крај приче.Вероватно ти никада тај неко није рекао ништа лепо,да јој се свиђа нешто код тебе или тако.Па зашто се онда растужујеш.Не можеш држати некога коме није стало.Нити му је икада било важно.Најлепша ствар коју можеш урадити за некога до кога ти је стало да не досађујеш,да не будеш досадан.Ако до сада није било онога што је требало између двоје људи,никада га неће ни бити.Одвежи сине,отпусти,нека иде свако путем својим,то није твој пут чим га не прелазите заједно.Има један старинска реч ПРЕПОЗНАВАЊЕ.Чим тога нема крај је,не само да је крај него ни почетка није било.Све људе због којих се осећаш невидљиво отпусти од себе…причао ми,ја сам слушао,да ли сам схватио и да ли ћу имати снаге применити на мени је.
-А сада ми причај ко те је учио ?
-Чича Ромило,од њега сам пуно научио,вероватно га знате.
-Брат мој Ромило,изворац.Био је у гостима код мене пуно пута,Ево да видиш албум са фотографијама.Има ту пар његових ствари,бројаница,молитвеник,можеш то да понесеш слободно…велик је то човек био.Помагао верницима,неверницима,онима који су га оговарали…
-Путуј срцем сине на крају ми је рекао.Све што волиш,све за чиме трагаш само ти је у срцу сине.И не плаши се сломљеног срца,у сломљеном срцу је твоје благо,у тим малим комадићима,знам да ћеш ме разумети насмешио се…полако ми се разбистравало пред очима.
-Е онда погледај и туђа срца,и у срцу друге особе можеш видети себе,наставио је.Људи путују по свету,траже нешто,а не путују у себе.А ту је благо.Мени је увек лако било да волим Бога,савршеног,чистог,неиспрљаног.Имао сам проблема да волим људе.Цели живот сам провео учећи ту лекцију.Неко ми је објаснио давно још,када волиш у Рају си.Када завидиш,покушаваш да промениш некога на силу,покушаш да га натераш да ради нешто што не жели,када превариш,слажеш,даш лажну наду…у паклу си.Када затвориш врата некоме,већ је касно,размисли пре него то урадиш,добро размисли…ако си био приморан на то онда се не окрећи.Проћи ће време,некога ћеш заборавити,неко ће те заборавити,и више нећеш осећати да ти тај неко недостаје.Ако сада нема времена за тебе,никада га неће ни имати више од овога,ако му сада уместо минута требају сати да ти одговори на поруку,никад боље бити неће…глас му је био све тиши,вероватно га је умор стизао.
Стезао сам у руци бројаницу,обећао сам да ћу свраћати чешче,и нисам се окретао док сам одлазио.Уместо буре у срцу,био је нестваран мир,тишина…

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s