Рођенданска

Према босоногом дечачићу јурио је жути ФАП сав задихан,уморан,од пентрања по планинама.Када је протутњао поред њега окренуо се брзо на обе стране пута,и претрчао попут ракете.Пред задругом су седели уморни људи,уморним прстима држали флашу јагодинског пива,причали своје приче,онако сићушног,голог до појаса и босог,само у кратким панталоницама скоро да га нису ни приметили.Било га је стид,мислио је да сви виде на његовом лицу шта се спрема да уради.Деда Радомир га је сасвим случајно приметио како стаји ћутљиво иза огромне дрвене тезге,начичкане бомбоницама,флашама,кутијама…Дечкић је претурао по џеповима панталона,скоро уплашен,бојао се да му петопарац није испао негде путем.То му је било једино благо.Чувао га је месецима,чекао овај леп септембарски дан.

-Добар дан млади господине,насмешио му се,желите ли можда и ви флашу пива,или једно чокањче лозе ?

Било га је стид свога петопарца,али је ипак храбро прозборио :

-Једну шумску јагоду деда Радомире,молим вас.

-Једну шумску јагоду,погледао га је радознало.Стаклена тегла пред очима детета је била скоро пуна,руменеле су се бомбонице,као праве јагоде,а он хоће само једну.Тужним очима га је дечак погледао,извадио рукицу из панталоница,отворио скоро плачући малецку шаку.На длану се сијао петопарац.Разумео је дека.

-Их једну,па немам да ти вратим кусур,зашто не узмеш цео фишек,па полако једи,чувај,не мораш све од једном.Већ је мотао фишек од белог папира.Напунио га бомбоницама,и ставио на вагу.Два језичка су се скоро додирнула.Дека се намрштио као нешто и додао још пар бомбоница,више не би ни могло да стане.

-Изволи синко,и задовољно га гледао док је мали истрчао из радње са својим благом.Мали дечак се први пут срео са добротом.

-Хвала деко,само је прозборио кап сузице се спремала да се скотрља из ока,али није,ипак.У сну је знао пут до њене куће,стезао је у џепу бомбонице да их не погуби путем.Иза њега је остао само малецки траг прашине.На степеницама пред кућом бака је плела кикице својој унукици.Као да је нитима од сребра везла ћилим са само њој знаним шарама.Све жеље њених преткиња су се сакупиле у лепоти ове девојчице.Све жудње за лепотом су се сакупиле у овом малецком бићу.Бака је причала својој унукици,скоро певајућим гласом…нисам ја бадава садила георгине у башти,таман да процветају за рођендан моје мале виле,морају да буду лепе као моја унукица.И стварно су биле,барем мени.Онако са плавом косицом када се сакрије између њих могао си да помислиш гле,један велики Сунцокрет,украшем цветићима розе,наранџасте,жуте у коси.Сећао се радости,оне године када су прерасли бакине георгине,и када су два плава ока засветлела попут задремалих,окаснелих свитаца изнад цветића.Сигуран сам да су јој се обрадовали славуји,ластавице,на небу звезде,и месец наравно.Сунце је одмах,не чекајући не трен посуло златни прах по њој.Пружио јој је фишек са бомбоницама,срце му је лупало,стегао је зубиће,и једва рекао “Срећан рођендан” Мала цурица је обрадована скочила из бакиног крила,стала пред њега,деца су били,није умела честито ни “хваја” да каже.Насмејана отварала је фишек,радосна због првог поклона у животу,првог преслатког поклона,отрчала је до баке,ставила јој је бомбоницу у уста,другу је однела њему,чудан јој је био тај додир њених прстића са дечаковим уснама,тек трећу је узела за себе.Таква је била увек.

Пуно година касније,истрчали су из реке,мокри,уморни,знали су да овде нико не пролази па није журила да промени мајицу која се залепила за њено тело.Легли су на тепих од белих рада.Ред рада,па ред маслачка,и по који стручак камилице,тек да замирише сутон.Огромне гране врба су их скривале,небо се лагано китило звездама.Лежали су загрљени,њена глава на његовом рамену,као на јастуку,јастуку за њене најлепше снове.

-Знаш,морам нешто да ти кажем,али немој да се љутиш на мене.Ставила му је длан на место где је лупкало срце које воли.И ослушкивала своје речи на томе срцу.Хоћу да рађам само девојчице,нећу дечаке,немој да се љутиш.Срце је почело да му поскакује,али је осетила да се радује.Уплео је прсте у њену косу,дуго ништа није говорио.Само ју је миловао.Волео је то.Волео је да је посматра како склапа очи док његови прсти миле преко њеног лица,врата,рамена…

-Може,али под једним условом.Радознало је подигла своје очи према његовим.Један услов само има.Није се бојала шта ће рећи,никада је није растужио.Морају да личе на маму.Да имају овакве прелепе плаве окице,и пољубио је.И причао јој је дуго због чега све треба да личе на маму.Једноставно је морала да буде лепа ова девојка.Први дани септембра када се родила су прелепи,Крушке се жуте на дрвећу,јабуке румене,дуње почињу стидњиво да миришу,морала је…по једном воћу су јој дали и име.

-Све до сада ми је онај фишек са јагодама био најслађи поклон за рођендан.Сада ми је ово што си рекао,хвала ти душице моја.

А онда после једне страшне олује мала шарена птица је залутала,сасвим случајно набола своје болесно срце на трн дивље руже.Њу је можда болело,то би волео дечак да зна.Знам да баку и дечака јесте,више од издржљиве границе бола,али….Када је докторов скалпер почео да прави рез да допре до њеног срца,пар капи крви се скотрљало низ њене груди,већ је било касно.Као лабуд је склопила своја крила и заспала.Прекинуо је доктор да сече.Из очију баке и дечака сузе се котрљају и данас.Једно Сунце се угасило на небу.Дечак је говорио увек пред свима да је срећан јер има два Сунца.Једно на небу,једно у срцу.

И од тада сваког тог септембарског дана спрема поклон за њен рођендан.Жељан је загрљаја који никада није заборавио.Прошета градом,и увек нађе нешто што би јој се свидело.И однесе у њену собу.И узме пенкало и почне да јој пише писмо.Та ненаписана писма и непослата некада се најлепша,речи су некако лепше,нежније,и ако су очи онога који пише тужније,руке дрхтаве…На коју адресу да га пошаљем,размишљао је.Један облачак се отргао од Мораве и кренуо на исток,можда на њега,можда је он може пронаћи негде тамо горе…да,да овај трећи што личи на срце.Некада су палили загрљени звездице по небу,можда је нека познаје.Можда нека птица селица,ждрал…треба питати.Или можда испод зреле бреске (Халеове позне) у воћњаку њеног деке,или беше она дуња,ма не гледај ме тако знаш да се шалим погледао је горе.Знаш ону што ју је дека засадио довољно далеко да не можеш руком са улице да је дохватиш,а довољно близу да застанеш близу ње и уздишеш.Е,сада неко је можда и знао да иза треће тарабе од дирека лево има једна барем, сакривена,само за њега…

Како сместити снове једног шашавка у једно писмо ? Неко би можда рекао чему речи,чему помисао.Али тај њен печат на срцу дечака нико не може да види.Носио је њену љубав са собом.Остављао ју је поред клупе двоје заљубљених,остављао би је у колица малене бебице коју мајка вози поносно улицом.Стављао ју је у џепове тужних људи које среће улицом,бацао је у зраке Сунца сваког новог јутра,бацао је у сваки обојен сумрак,у снове непознатих људи…али љубави је било све више,никако да нестане.И питао се какав би био тај живот да су га проживели заједно.Али знао је сваки трен унапред.Опрости,мислио је,што се можда више не сећам колико бих волео.Једном давно Творац је створио две душе близнакиње.Сећао се како је посматрао девојчицу у бакином крилу седећи на пању трешње,из њених очију су излазиле нити којима су се повезали заувек.И као да плови на таласима песме неке заљубљене песникиње појави му се пред очима,и обрише сету из његових очију.Када се растужи осети њену руку како му милује усне.И онда се запита шта су то даљине,шта је то време,или овај живот само сањамо.Не можеш дати љубав некоме ако је он већ у срцу нема јер је неће препознати.Давати,узимати,то можеш сам,али делити могу само двоје.А они су пресипали једно другоме,кроз очи,кроз прсте,кроз пољупце…њему машта није требала да би је замислио.Била је ту.Можда ће цели живот писати то писмо за њу.Можда ће га целог следећег живота читати.А можда ју је Творац само створио да би сада већ седи човек имао инспирацију,да ствара музику од шапата који му говори.Можда ју је створио као песму коју само он чује када дотакне ивицу смисла.Необична песма која никада нема исте стихове.Песма коју чује ниодкуда…А онда је угледао жену плаве косе,са чашом вина у руци се осмехивала,некоме…и није знао шта да јој каже,само је дуго ћутао,предуго можда.Учинило му се да је можда из капи неке његове сузе које су падале по папиру изникла.И поново је осетио реч коју је дуго скривао од света.Помиловао је ваздух око ње.Мислио је да му светло девојчице нико не може више заклонити.Али жена плаве косе није се осмехнула,није осетила ништа…

И истина га је пробудила.Оно што је покушао да подели са њом,није као семенка у пролеће изникло.Поделити срце на два дела не може свако.Верујеш да ће неко заливати тај део тебе у себи да не увене,али то се деси само једном у животу.

И од тада је престао да трага,знао је да ћуп пронађе онога који ће умети да се радује благу,а не онога који би да га узме само за себе,као и љубав.

DSC04375abc

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. Не знам шта бих рекао а да не буде отрцано.
    Овај степен непосредности осећања са публиком и топла искреност њиховог представљања, нешто је што те чини ултрајединственим на блогосфери.
    Уместо коментара додаћу линк ка једној песми која донекле има тематску сличност са овом бајком:
    Срдачан поздрав добри комшија!
    https://pletenijesloves.wordpress.com/2016/01/24/ако-ти-не-стигну-моја-писма/?trashed=1&ids=4691

    1. Хвала на свему предобри комшија.У току писања долетела ми је реченица у мисли : најбоље приче мало када заврше на папиру.Заувек остану у нечијем сну.А тако је и праведно.Сигуран сам да је твоја.И онда дође твоја песма као награда за све моје ненаписане и написане речи,Хвала на доброти.

    1. Хвала ти,скоро па истинита,само малецке преправке сам направио.Поздрав.

      1. Shonery каже:

        Život najbolje piše, naše je samo da prenesmo priče…

      2. Сећања полако се распршују на све стране,а има тако пуно прича из детињства.На жалост,много драгих и вољених више није овде.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s