Да је било љубави,као што није…

У твојој љубави бих пронашао дом,склониште од киша и ветрова,од мраза и врелине,од преких,љутих и намргођених погледа…

Имао бих у рукама ону лампу,знаш ону чаробну што протрљаш и испуни ти жељу,али мени би све жеље већ биле испуњене,чему добри дух,могао би слатко да дрема…

И какве би ми препреке биле све оне непроходне стазе по планинама,или немирне воде брзих река,ја бих имао крила да све то прелетим…

Волео бих те више него што знам да може,више него што се сме,и ма у ком се немирном сну пробудио у ноћи,знао бих да си ту и да ми нико ништа ни у сну не сме од тебе…

Да је било љубави,могао бих да се винем у висине са којих се види само лепота,парче неба бих одломио и држао у руци,али би оно што видим доле,било лепше…

Да је било љубави,као што није ни један водопад,ни једно дрво ,ни један цвет,ни један свемир не би био лепши од тебе

Да је било љубави,као што није вероватно не бих ни пратио лет ждралова по небу,гледао бих у твој осмех,да је било љубави…

И не би било те даљине са које ти не бих дошао…

Да је било љубави,као што није не бих морао да отварам прозоре да уђе светло и свежина у собу када си ти ту

И писао бих ти лепше песме него Кавафи,и устајао кришом пре тебе да ти папирић сакријем у ципелицу све надајући се да ће те зажуљати када је обујеш…шта,кажеш да не бих умео баш као Кавафи,е па када би теби писао…да љубави има.

Да је било љубави,као што није на звук твога имена које случајни пролазник изговара,мислећи на неку другу,хиљаде светлуцавих сазвежђа би ми пролетело пред очима,и угледао бих твоје руке на ведром небу како шире дугу само за мене,од планине до реке,тамо где ћу моћи брзо да претрчим да ми се испуни жеља,јер знаш да имам само једну…

Да је било љубави,као што није била би ми трешња трен пре цветања…

У Салзбуршке вртове ружа никада не бих свратио да одморим,Моцарт или Рафаело кугле више никада у уста не бих ставио,јер знам да има нешто и лепше и слађе…

Да је било љубави ти би била река којом бих пловио без чамца,без весала,без једра…

Да је било љубави не би постојале пустиње на свету,све би их оживео,ноћу бих садио трешње,јер знам да волиш…

Да је било љубави смирио бих све ветрове и урагане…

Да је било љубави као што није,била би у сваком јесењем листу јавора,у сваком зрелом грозду који бих кришом украо са неке вињаге…

Да је било љубави не бих ронио за потонулим лађама и тражио анфоре пуне блага…јер благо је мене пронашло…

Да је било љубави,као што није не би морали да користимо речи,само погледе или осмехе,измаштали би само свој језик…

Да је било љубави,у сатове не би гледали,не би било ни раскрсница,ни семафора,јер би постојао само један пут,пут који води до тебе,у тебе…

Да је било љубави,као што није не би морали да идемо у биоскопе и гледамо како се други воле,не би куповали књиге јер писао бих само за тебе,и волели би се лепше него у књигама…

Да је било,ех што није…не бих морао да трагам по Монмартру,по скривеним ходницима Лувра или Ермитажу за уметничком лепотом,у само трептају твоје трепавице видео бих више лепоте него у свим уметничким делима света,не бих морао да се дивим непознатим лепотицама сликаним на платну,насликаних у стиховима заљубљених песника,у уздасима писаца од када је света…јер ипак они нису познавали тебе,не бих морао да се осврћем око себе,јер све би било у мени…али…

Да је било љубави,као што није у нашем дворишту би зреле јагоде и за Божић,шта,смејеш се,мислиш да је немогуће,можда зато и није било,јер не верујеш…

Да је било љубави,као што није дозволила би да те додирнем,да ти звездана прашина лагано попут капи јутарње росе клизи низ тело,спустила би семенку на неком далеком месту,можда би се из ње родио океан,море,можда бистри планински поток,можда би из те воде чисте избио ватромет…ха,опет се смејеш,опет кажеш немогуће,теби јесте,мени није.

Затвори очи одвешћу те на облак пун лептира,нису то пољубци,то те они милују,и облак,и лептири и месечина,и сјај звезда…прелиј се у мене,прелићу се у тебе…немој да узимаш од мене само оно што може да стане у дамски шешир или два длана спојена да би држала пар капи воде,зар само толико видиш у мени,тих пар капи воде…истреси сећања као стару мараму од прашине,и дозволи Сусрету да те промени…

Али да је било љубави,као што није…тражили би и добили све одговоре,схватили би сва значења,разоткрили све симболе,све заблуде…

Постоји једна реч,ЈЕДНОСТ,само они који воле,који чекају Неког,друго људско биће знаће о чему говорим…

DSC09861 02

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s