Разговор један

Фројд (отац психоанализе и зачетник научног тумачења снова ) је први приметио да су песници предходница психолога и жалио се да је,кад год би нешто открио,убрзо схватао да је пре њега ту био неки песник.Ипак био је захвалан на том изненадном савезништву између њихових интуитивних увида и свог истраживачког духа јер је у њему налазио потврду да је на правом путу.

Мало сам се осамио,добро мало више кажу.Постоји једна стаза којом возим бициклу када кренем сам.Тај део пута препешачим обавезно.У јесен велика дрвећа испреплетају гране као љубавници неки,жељни једно других.Не верујем да је ова шума случајно ту.Пребројао сам двадесетак врсти дрвећа.Не падне јесен у исто време на свако од њих,можда једно друго сакривају тако тим огромним гранама.И не зарумени се лишће истовремено.Пар метара северно тече река.Вероватно капи јутарње росе напајају животом биљке.Тишина,цвркут птица и жубор воде дођу као део тог великог концерта,разликује се и од сонате и адађа,не личи ни на синфонију,ко ће га знати…тек прија души.
Учинило ми се да дрема на камену обраслог маховином,скоро па добро сакривен у шуми.Из чаше у руци обасјане Сунцем које је ко зна како пронашло пут кроз лишће,боје дуге су се пресијавале на човековој седој бради,и коси.Вероватно су и очи добијале сјај али их нисам видео из даљине.Помислих,грех је ометати некога овде.Чим је пронашао ово место био сам сигуран за чим трага.
-Пишем песму,барем покушавам,рече тихо.Шта мислиш сине,може ли човек повезати своје мисли са природом,са овим дрвећем,или реком,и показа руком у којој му је чаша на реку.
-Може,увек звиждућем неку мелодију док шетам овуда,и то само овде,чим изађем никако да је више дозовем.Овде је китим,додајем као цветиће у венац који ћу ставити некој цурици у плаву косицу,тако некако.
-Оваквој цурици,рече смешећи се док је гледао негде иза мене.Жена се шетала ка нама лаганим кораком,скоро лебдећи изнад тепиха од опалог лишћа.У белој хаљини и лаганим ципелицама,непрестано се смешећи,гледала је около по дрвећу као да је пратила неку тајну карту,само њој познату.Изгледала је као жена која је вољена целог живота,и жена која је волела целог живота.
-Моја Седна,рече старац.Вероватно сам изгледао као будалица,на помен тог имена мало сам се тргао,да је морао да ме пита.
-Видим да то за тебе није само име,причај ми,молим те.Жена је стајала између мене и свога мужа,покушавала да ме погледа у очи,немам обичај али сам скривао поглед.Само један тренутак ми је требао да дотакнем неке предубоке плаве морске дубине у тим очима.
-Са које стране,астрономске,митолошке,архетипске,питао сам.
-Са које хоћеш,више ми њен поглед није био непријатан,осмех јој је био све топлији и нежнији.
Одакле почети,треба ми она прва реч,замислио сам се предубоко да не би приметили борбу.Али приметила је жена.И пустила ме је да се бура у моме срцу смири,таласи постану безопасни,да се појави Месец у даљини над водом…лишће је пловило реком мирно,и дамари су утихнули,вода као да је однела са собом нешто што је било моје трен пре тога.Почео сам и ја да се осмехујем,коначно.
-И сада сигурно питаш себе да ли се панично држиш нечега што ти измиче,што не можеш никако задржати.А и да задржиш,опет би ти као некада бол нанело.
-Али Седну можеш дозвати на обалу,можеш јој размрсити косу,рашчешљати,можеш јој вратити осмех на лице.
-Јесте Она ће бити срећна,а ти,како ћеш ти пронаћи радост ?
-Знам одговор,сада знам одговор скоро да сам поскочио од среће.Зашто измишљам да ми недостаје нешто што уопште и не постоји,време је за приупитање.
Нису људи лоши,и нико није крив,неко беспотребно очекивање криво је,или стара зарђала капија која је упорно одбијала да се отвори,да би нас сачувала,а ми тврдоглаво гурали,упорно нам је говорила да не идемо даље,није капија крива…јер на крају живот нам се не руга,не понижава,под условом да су нам намере чисте…можда нас само чува тим ситним мукама од већих.Што би казао Јунг “Не могу да се сложим са мишљењем да сам паметан и мудар.О себи мислим једино као о човеку који је из општег тока захватио онолико воде колико може да стане у шешир…никада нисам помислио како сам управо ја,та особа која мора да утврди да трешње расту са петељкама.Једноставно стојим,гледам И дивим се умећима природе…”

wallhaven-445087

 

 

 

 

 

Advertisements

4 Comments Add yours

  1. Пази сада, на почетку беше Фројд, на концу Јунг, а између њих Синиша.
    Верујем да сам разумео коментар који си оставио на „Када ветар утихне“, баш онако како си то објаснио и описао у овој тренсцендентној поетској цртици.
    Поздрављам Те добри комшија!

    1. Само сам хтео рећи да си један од песника на које је Фројд мислио,на оне који су разоткрили,сазнали…пре свих нас.На доброту твоју узвраћам скромним хвала.Жив био.

  2. Hank Moody каже:

    Tačno se vidi da odavno nisam šetao alejom blogova. Svega tu ima 🙂 Odlično.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s