Како постати успешан

П.С Догађај је истинит,из оправданих разлога нећу помињати имена ни људи ни места где се све одиграва,разумите.
Није тешко успети,ако сте упорни,цените,волите и поштујете себе.За последице не брините.

Завршио је уметничку школу,сасвим успешно.Године су пролазиле,није заборављао свој дар,али није знао шта ће са њим.Онда је сусрео другарицу из школе.Шта има,како си,дуго се нисмо видели,радиш ли,не штета,хајд погураћу те мало,мени не иде лоше,нема те на фејсу,шта…одмах да направиш профил,видећеш како ће кренути.И кренуло је,полако.Отишао кући,направио тај профил,почео да избацује цртеже,фотографије,брзо је догурао до стотинак обожавалаца,на двеста је настала пауза,али је опет другарица помогла са пар савета како успети на фејсу.И брзо би 300,па 500,па прва,па друга хиљада,почео је од супруге да крије поруке које су му стизале од заинтересованих и за њега и за оно што ради.Све му је то пријало.-Знаш,рекла му је другарица,лепо је ово што радиш али тражи се нешто ново,другачије од осталих,објаснићу ти.И све више је времена проводио са њом,него са људима који су га волели али који су полако почели да врте сумњичаво главом.Али наравно,сви воле више оне који хвале,него оне друге,али где је ту истина о нама,ко ће нам је рећи,није важно.Ови што нам говоре истину па макар и само немим погледом,мрзе нас,љубоморни су,завиде нам,а није верујте.Онда се десила и прва изложба,заједничка додуше,али сви су га тапшали по рамену,хвалили,даме су му прилазиле,љубиле га,препознали су потенцијал у њему,али какав ?
Прва награда,па друга…па ко зна која.Онда су се појвили неки непознати људи,понудили му каријеру,али има пар услова.Пристао је без размишљања.Кући се све ређе јављао прво сатима,па данима.Проводио је ноћи ко зна где,ко зна у чијем кревету.Онда прва интернационлана награда.Фотографисао је све више слике бола,ужаса,патње,а занимљиво да сузе својих најближих није примећивао.Награда све више,али и суза све више.Онда су му јавили да је мајка врло болесна.Зашто ми нисте пре јавили.Па нисмо могли да те пронађемо,не јављаш се.Пре него је ушао у авион помислио је нећу јој дозволити да умре,само да ме сачека.Али ипак о томе одлучује неко други,не он.Мислио је да је господар свега,али није био,и није га сачекала.Отиша је кући,син се обрадовао.Али он је нестрпљиво очекивао позив који никако није стигао.Мали га је замолио да му помогне око задатка,нека ти помогне мајка,ја немам времена.Али мама је код лекара.И није ни питао шта је његовој супрузи,али је малецком лупио једну “ћушку” што га омета.Па још једну јер му се поглед дечака није свидео.Срећом телефон је зазвонио.Покупио је ствари са стола и отишао журно.Дечака није ни погледао.Отишао је дечак у собу да плаче,да се слатко исплаче.Мама га је загрлила,онако мајчински,топло,нежно,и плакали су обоје кријући сузе једно од другог.
После доста дана опет је свратио кући.Супруга је кувала вечеру за њу и сина.Он је куцкао нешто на таблету.
-Мама,дотрчао је синчић до ње.Има ли неко од твојих пријатеља на фејсбуку неку лепу фотографију,треба ми за изложбу у школи.
Спустио је таблет на наслон фотеље,па имам ја,зашто тражиш од других.
-Не свиђају ми се твоје фотографије,нису лепе.Ни мени,ни мојим друговима из школе.Наћи ћу већ и без тебе.Од онда,од оног шамара није га позвао тата никада.Није му пријало ово што чује.Цели свет му је пред ногама,а види овог безобразника.Некако у то време се појавио у јавности неко ко је био бољи од њега,престизао га са наградама.Полако су почели да га заборављају,да га не зову више на изложбе,на журке,на вечере.Одавно није осећао да га душа боли,искрено на душу је и заборавио.Онда је мали пронашао фотографије,лепе.Контактирали су господина преко порукица,брзо се јавио.За разлику од тате чика је био врло љубазан.Узми сине шта ти год треба,твоје су,ако ти требају већег формата,само реци послаћу ти.Однео их је са осмехом учитељици,другарици из одељења су се свиделе,контактирали чику,и наравно добили су гомилу фотографија,прелепих како се деци чинило.Више од половине одељења је добило фотографије од тог скромног човека.Кога никакав успех у животу није занимао,осим да буде добар човек,зар је то мало,зар је то тако лако,зар то тако може,па може изгледа.
Отац једне цурице је познавао чику,решили су да га барем часте палачинкама за оно што је приуштио дечици.И свидео му се чика,био је скроз другачији од његовог тате.Говорио је тихо,осмехивао се стално,играо се са децом,као да им је друг из једног разреда више.После пар дана га је препознао на улици,потрчао за њим.Чика му се обрадовао,и од тада су се све чешће дружили.А хоћеш ли ми дати фотографије и за следећу годину,опет ћемо сигурно имати изложбу.Чика се насмејао,не нећу…дечак се скоро расплакао.Али ћу те научити да сликаш,и имаћеш за следећу годину лепше фотографије од мојих.Е дечакове среће,неко је коначно веровао у њега,да нешто вреди,да нешто лепо може да уради.Имам један апарат који не користим одавно,даћу ти га док се учиш,али морамо да питамо прво маму.Имао је дечак гомилу татине опреме кући,квалитетне али је никада није дотакао.Мами се идеја није одмах свидела,није желела да син пође татиним путем,али како је полако упознавала чику,страха је било све мање.Овај господин ничему ружном није могао сина да научи,постајала је сигурна.И коначно после неколико година туге,полако се срећа враћала у дом.Овај чика га није ни учио о објективима,растојањима,фокусу,
светлу,сенкама.Учио га је како да препозна,пронађе лепоту око себе.Како да помогне цветићу поред пута да се расцвета,да би имао шта да слика.
Отац је свратио опет кући,тражио новац од мајке на зајам,вратиће.Није личио на оног човека пуног себе,успешног.Мајка му је дала,али га је замолила да више не свраћа.Колико година не питаш за нас двоје,имамо ли шта да једемо,да ли је дете здраво,има ли шта за зиму да обуче,’ајд за мене што не питаш брига ме,али знаш ли колико пута сачекам да заспи,оперем му веш јер само једне гаћице има и један пар чарапа,сушим целе ноћи да има ујутру шта чисто да обуче да му се деца не ругају у школи.Узми и одлази молим те.И отишао је,високо уздигнуте главе,скоро па поносно.

И сада ја вас питам ко је успео у животу од ова два господина,ко је дотакао врх,небо,коме су се испунили снови ?

Наставак није баш леп,али ако желите испричаћу причу до краја.

Advertisements

7 Comments Add yours

  1. skitara0404 каже:

    Ја чекам наставак. А на твоје питање, одговор знаш, сигурна сам…

    Liked by 2 people

    1. Важи,сутра ћу,већ ме стиже умор полако,хвала ти пуно

      Liked by 1 person

    1. Стигао је наставак 🙂

      Свиђа ми се

  2. luciaabundanca каже:

    Nastavak, naravno! Odgovor je jasan, ali je cela problematika u tome da će odgovor ovako iz ptičije perspektive biti jasan svima. Svi će reći isto, čak i oni koji i sami, u ovom istom trenutku, postupaju i gore od gospodina iz priče. Samo, kada si u loncu i jedino što vidiš je odraz sopstvenog ega u hromiranoj posudi, ubeđen si da ti baš nisi takav, ni najmanje.

    Liked by 2 people

    1. Ово си предивно рекла,заслепимо сами себе лажним сјајем.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s