А ја се још увек питам

„Са вером,са љубављу пружаш руке према вуку да га загрлиш топло,меко.Када оде мислићеш да си грлио срнче,или лане“

Небо су зацрнили чворци изнад моје куће.Гледао сам тужно из даљине.Мама је добила од моје бивше драге лозу на дар.Непрсканац,зрнца тамно плава,крупна,као да их неко целе ноћи неуморно,све до зоре,премазује медом.Знам колико је неговала ту лозу.Родила је,и би ме жао што ће је чворци за трен појести.
-Немојте,кад вас молим,само сам тихо рекао.И жалосно сам гледао за њима када су се после пар тренутака весело разлетели небом.И изенадих се кад стигох кући.Ипак су слетели на комшијску лозу,скоро дивља,киселкаста,изникла сама близу бунара,никада орезана,окопана…Али послушали су моју молбу,зашто,то само они знају.
Постоје људи које можеш до краја света молити,којима ћеш се безуспешно извињавати,са којима ћеш се слагати,али залуд они неће са тобом.Постоји и гладно јато чворака које ће те послушати јер си човек,створење Божије.
Малена њушкица је потрчала за мном.Стао сам да је помилујем.Враћао сам се из продавнице,дао јој малкице хлеба.И вероватно остављена,заборављена кренула је радосно скакутавши око мене.Почели смо да се дружимо,није мрдала из дворишта.Где год сам кренуо њушкица малена би скацкала уз мене.Седнем на степенице да пијем кафу,ето је,наслони главу на мене и ћутимо.Разумели смо се одлично,требао сам само да помислим нешто и онда би одмах променила расположење.Кренуо сам једног јутра на пут.Чекала ме је,рекох опрости нећу бити кући пар дана можда,можда више,немој да се љутиш што се нећемо дружити.На трен је легла малецка њушкица на моје ноге и отрчала испред врата.Ту сам је и затекао,вратио сам се раније него сам планирао.Вероватно куца није ни ручала,осећала је да нешто није како треба.Спустио сам ранац на траву да се изгрлимо.Малени звркајло ухватио је каиш зубићима и почео да га вуче,да ми помогне.Па ја сам њен друг.Постоје људи који те неће чекати,који те неће питати,који се неће јавити…који неће снивати са тобом.А малена куца ваљда види нешто што други не да не виде,него не желе.
Опет сам морао на пут после пар дана,али сада даље и много раније.Мрак је.Постоје животиње које живе у чопору,заурлевају,као да чујеш језив плач неког детета изгубљеног у мраку.Ту близу,баш поред пута где проћи морам.Није пријатно,не знаш шта ће из мрака искочити,ни када.И кренуо сам…Господе помилуј само рекох.И ућуташе се звери.Осећам како ме посматрају из мрака,али ћуте,не чују се,не нападају.Ваљда су и оне виделе нешто у мени што људи не виде.Прођох,након стотинак метара опет сам их чуо.Пустиле су ме да прођем.Али постоје људи који ће те напасти,покушати да те увреде,повреде,без обзира на све,без обзира колику тугу на срцу носиш.Свакоме човеку је дато једнако,све нам је стављено на располагање,али та слобода…због ње се све изгубило,затрело.
Идем лаганим кораком ка воћњаку,око мене познато јато веселих врабаца.Са манастира на брегу одјекују звона за вечерњу службу.Учили ме да застанем на трен,прекрстим се и кажем Господе помилуј,па тек да наставим.Вероватно сам у почетку врабцима био чудан,па су ме радознало гледали,и ућутали док не завршим.Онда временом,ваљда прво неки мали несташко почео да цвркуће,ја почнем Господе помилуј,они као да запевају.Знају да је и њих и мене исти Творац стварао.Постоје људи који те никада неће саслушати,постоје људи који ће ти увек рећи да не знаш од њих боље…Али нису људи криви,они нам само омогућавају те малецке сусрете са собом.
Можда ја само другачије снове сневам.Можда зато и песма моје душе се не свиђа свима.Другачије трепере струне.Ја сам једно питање изокренуо.Сви очекују од Ствараоца свега нешто.А ја се питам шта Он очекује од мене.

 

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. …Овако је говорио Свети Нил Сорски, руски калуђер из 15. века:

    Vrlo je važno prozreti ko izaziva buru – neprijateljstvo protiv određenih ljudi obraća se u neprijateljstvo protiv zloga koji iza njih stoji i na neprijateljstvo podstiče.

    „Ako je u nemogućnosti da te iznutra zavede, đavo počinje da te muči spolja – preko ljudi koji su mu se predali. Stoga budi spreman za ovo stradanje i očekuj neprijatnosti kao goste. Čas ti se približuju pohvale, čas ukori, klevete i teškoće svake vrste.

    Vrlo je važno prozreti ko izaziva buru, i sve mirno podnositi: neprijateljstvo protiv određenih ljudi obraća se u neprijateljstvo protiv zloga koji iza njih stoji i na neprijateljstvo podstiče. Naiđu li stvari koje te žaloste i ljute, obrati se Bogu i ne dozvoli zlome da ti priđe. Ne uspeš li u tome, onda bar ćuti dok se ne savladaš. Tada govori mirno i ljubazno sa drugima.

    Ne čini im nikakve zamerke i ne podsećaj ih na učinjenu ti nepravdu. Moli se samo Bogu da se rđavi utisci u srcu izglade što je moguće pre. Tako ćeš biti čist pred Bogom, koji čoveka vodi, korak po korak, preko nevolja koje očišćavaju. Teško je da bez nevolja pobedimo svoje farisejsko samoopravdanje.

    Snaga kojom podnosiš iskušenja jeste mera tvoje unutrašnje zrelosti. Preko nje lako možeš da poznaš na kojoj stepenici zrelosti stojiš. Ako onome koji te je uvredio ne oprastaš celog svog života, budi siguran da unutrašnji put uopšte nisi ni počeo.

    Ako si bio uvređen, pa si uvredu tek posle godinu dana uspeo da zaboraviš, znači da stojiš na najnižoj stepenici unutrašnjeg truda. Ukoliko dalje budeš napredovao u duhovnom trudu, utoliko ćeš brže moći da opraštaš nanesene ti uvrede: posle jednog meseca, jedne nedelje ili jednog dana.

    A kako se u takvim slučajevima ponaša onaj ko je Bogom prosvećen?

    On gleda strelu uvrede koja leti prema njemu i pokriva se imenom Božijim kao oklopom. Uvreda se odbija od njega i ne ostavlja ni najmanju ogrebotinu. Ako si dotle stigao, možeš smatrati da si uznapredovao u duhovnom životu.

    Međutim, nikad ne gubi najvažnije iz vida: Bog dopušta iskušenje ili da bi te probao, ili da bi sazrele tvoje duhovne snage. Stoga, primi iskušenje mirno i podnesi ga spokojno, bez mržnje prema tvojim uvrediocima. Sećaj se da metal dolazi u topionicu da bi se odvojio od šljake. Tako se i ti pretapaš da bi dospeo do više čistote.

    Podnesi sve čuvajući unutrašnji mir i ljubav Božiju, prizivajući Gospoda u pomoć kako bi kušača udaljio od sebe.

    ПС. Извини што сам заузео простор, добри комшија.
    Текст сам преузео са портала Башта балкана.
    Поздрављам Те срдачно!

    Liked by 3 people

  2. До неба захвалан за текст.Ма како то изгледало,али треба бити захвалан за сва своја искушења,за све муке своје,из тога се вредност рађа.Са задовољством сам читао предобри човече,хвала још једном.Сви духовници причају о истом,али ретко ко слуша.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s