Неке другачије тишине

Хуан Рамон Хименез – Бесконачни час

Једино звоно и птице ремете мир

Чини ми се да то двоје причају са Сунцем што тоне

Златна тишина,поподне од кристала

Чистота лутајућа свија мирно дрвеће

И изван свега тога

Прозирна река сни да жубори преко

Бисерја

Тече слободно

И отиче у бескрај

Осећао сам њен поглед на леђима,али сам лагано настављао да ходам.

-Чекај,ипак је проговорила.Чекај,стани,молим те.

-Извини,не знам шта ми би.Застао сам,и није било важно на коју ћу се страну окренути.

-Да те загрлим,немој да се љутиш.Вероватно сам уплашена више од тебе.Погледа упереног иза мене,право у велика стаклена врата.Тамо су ме чекали неки људи у белим мантилима.Срећом па су сетре имале плаве униформе.

-Када је мени био потребан загрљај,увек си био ту,без обзира на мене луду.И никада га ниси злоупотребио.Увек је био лековит загрљај за моју малу душу.Знаш да неки људи дарују више него можемо примити.Ових дана је тридесет година како смо пријатељи.Оно време пре тога покушавам да обришем гумицом,али никако ми не успева,увек остане нека мала неизбрисива црта,да ме подсети.

Погледао сам сат на телефону,имам још мало времена.

-Чувај ми телефон,рекох јој пружајући га,и новчаник молим те,тамо ми неће требати,вероватно сам био хладнији него што јесам.

-Ако неко позове,шта да радим,као да је то у овом трену најбитније ?

-Неће нико,верујем да неће нико.Пар пријатеља знају где сам,сестра зна где сам…А и јави се слободно ако зову.Доктор ће јавити фамилији када могу да ме обиђу.

Тих пар корака се баш одужило.

-Страх ме је неки да те не изгубим,а та твоја мирноћа ме нервира.Сањала сам ноћас,као балерина летим од краја до краја неба.Али недохватно ми је било,покушавала сам да га претрчим,али залуд.Скупљали су се неки облаци,никако Сунце није могло да их пробије.Онда ме ветар баци у неки шуму пуну чудних звукова,и ти дођеш да ме пробудиш уплашену.А ја бих требала да бринем за тебе.

Врата су се отворила,сестра насмејана ме зове да уђем.

У великом огледалу у ходнуку видео сам је како стоји још увек,замишљена,загледана…као да је кренула на север Сибира.А мени је све око мене постајало распевано плаво море.На чијој је површини не узнемироној таласима ницало неко зеленило.Из траве је ницало неко цвеће,непознато,цвеће се расцветавало у звезде.Све лепе речи,све доброте коју сам икада добио у животу су ме миловале.Као мале комете летели су око мене сви људи које сам волео,који нису више овде,долазили су,враћали се из неких далеких светова.Тишина око мене,знам да неће само докторова рука водити сечиво скалпера.И опет тишина,само слике неке лете око мене,слике на зидовима од свиле,моја тишина,први пут сам је упознао овако недирнуту.У свакој досадашњој тишини ипак се прикрао по неки звук,нека реч,ово је било другачије.

И бескрајно спокојан,осетио сам руку која ме подиже,далеко од празнине,све изгубљене блискости су опет заплесале око мене као јато балерина у белом

 

 

Advertisements

4 Comments Add yours

  1. Надреално. И добро!
    Поздрав добри комшија!

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s